Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

 ŽIVOTNA PRIČA

S Jehovom je sve moguće

S Jehovom je sve moguće

„SMRTI više neće biti, a čak će i mrtvi biti vraćeni u život.“ Moja supruga, Majrambjubju, čula je ove reči dok je jednom prilikom putovala autobusom. To je u njoj probudilo radoznalost i želela je da sazna nešto više. Kada se autobus zaustavio da putnici izađu, potrčala je za ženom od koje je čula gore pomenute reči. Njeno ime je bilo Apun Mambetsadikova i bila je Jehovin svedok. Razgovarati sa Svedocima u to vreme je bilo opasno, ali ono što smo kasnije naučili od Apun promenilo je naš život.

RAD OD JUTRA DO MRAKA

Rođen sam 1937. u jednom kolhozu, to jest kolektivnom seoskom gazdinstvu, u blizini Tokmaka u Kirgiziji. Moja porodica je kirgiskog porekla i maternji jezik nam je kirgiski. Moji roditelji su bili zemljoradnici, koji su od jutra do mraka radili u kolhozu. Oni koji su tamo radili redovno su dobijali namirnice, ali isplate u novcu primali su samo jednom godišnje. Našoj majci nije bilo lako da se brine o meni i mojoj mlađoj sestri. Nakon samo pet godina školovanja, i ja sam počeo da radim u kolhozu po ceo dan.

Planinski venac Terskej Alatau

Živeli smo u veoma siromašnom kraju. Veoma naporno smo radili samo da bismo sastavili kraj s krajem. Kao mladić, nisam mnogo razmišljao o svrsi života ili budućnosti. Tada nisam mogao ni da zamislim kako će mi ono što ću saznati o Jehovi Bogu i onome što će on učiniti za ljude promeniti život. Kako je ta divna istina stigla u Kirgiziju i dospela do svih njenih krajeva? To je zanimljiva priča koja je počela u mom rodnom kraju, na severu Kirgizije.

ISTINA STIŽE U KIRGIZIJU

Istina o Jehovi Bogu stigla je u Kirgiziju 1950-ih. Međutim, da bi to bilo moguće, bilo je potrebno savladati jednu moćnu ideologiju. Naime, današnja Kirgizija je nekada pripadala Savezu Sovjetskih Socijalističkih Republika. Širom te komunističke zemlje, Jehovini svedoci su bili politički neutralni (Jov. 18:36). Pa ipak, bili su progonjeni kao  državni neprijatelji. Međutim, nijedna ljudska ideologija ne može sprečiti istinu iz Božje Reči da dopre do srca iskrenih osoba. Jedna od najvažnijih lekcija koju sam naučio tokom svog dugog života jeste da je Jehovi „sve moguće“ (Mar. 10:27).

Emilj Jancen

Iako su Jehovini svedoci bili progonjeni u Kirgiziji, bivalo ih je sve više. Kako je to bilo moguće? Neprijatelji države su bili progonjeni u Sibir, koji je bio deo Sovjetskog Saveza. Nakon što su bili oslobođeni iz izgnanstva, mnogi od njih su se nastanili u Kirgiziji, a neki su sa sobom doneli biblijsku istinu. Na primer, jedan od njih je bio Emilj Jancen, koji je 1919. rođen u Kirgiziji. On je u radnom logoru upoznao neke Svedoke. Prihvatio je istinu i vratio se kući 1956. Nastanio se u blizini Sokuluka, u mom rodnom kraju. U Sokuluku je 1958. osnovana prva skupština u Kirgiziji.

Viktor Vinter

Otprilike godinu dana kasnije, u Sokuluk se doselio i Viktor Vinter. Taj verni brat je doživeo veliko progonstvo. Zbog neutralnosti je dva puta po tri godine proveo u zatvoru, a nakon toga mu je produžena kazna na još deset godina. Zatim je pet godina proveo u izgnanstvu. Pa ipak, progonstvo nije zaustavilo širenje istine.

LJUDI IZ MOG KRAJA PRIHVATAJU ISTINU

Eduard Varter

U Kirgiziji je do 1963. bilo oko 160 Svedoka. Mnogi od njih su bili poreklom iz Nemačke, Ukrajine i Rusije. Tu je bio i Eduard Varter, izgnanik koji se 1924. krstio u Nemačkoj. Tokom 1940-ih, nacisti su ga deportovali u koncentracioni logor, a nekoliko godina kasnije, komunisti su ga izgnali u Sibir. On se 1961. doselio u Kant, vrlo blizu mesta gde sam živeo.

Elizabet Fot; Aksamaj Sultanalijeva

Elizabet Fot, jedna naša sestra koja je verno služila Jehovi, takođe je živela u Kantu. Ona je bila krojačica i tako je zarađivala za život. Pošto je bila vrlo vešta u svom poslu, lekari i prosvetni radnici su naručivali odeću od nje. Jedna od njenih mušterija je bila i Aksamaj Sultanalijeva, koja je bila udata za službenika koji je radio u javnom tužilaštvu. Jednom je Aksamaj došla po neku odeću kod Elizabet. Tom prilikom joj je postavila mnoga pitanja o smislu života i stanju mrtvih, a ona joj je na sva pitanja odgovorila iz Biblije. Kasnije je Aksamaj postala revan propovednik dobre vesti.

Nikolaj Čimpoeš

Otprilike u to vreme, Nikolaj Čimpoeš iz Moldavije naimenovan je za pokrajinskog nadglednika i služio je u tom svojstvu skoro trideset godina. Ne samo što je posećivao skupštine nego je i organizovao umnožavanje i distribuisanje naše literature. Međutim, vlastima nije promaklo to što je radio. Zato je Eduard Varter dao Nikolaju ohrabrujuć savet: „Kad te vlasti ispituju, otvoreno im reci da literaturu dobijamo iz našeg sedišta u Bruklinu. Gledaj agenta KGB-a pravo u oči. Nemaš se čega bojati“ (Mat. 10:19).

Ubrzo nakon ovog razgovora, Nikolaj je bio pozvan u sedište KGB-a u Kantu. On je ispričao šta se tada desilo: „Agent me je pitao odakle dolazi naša literatura. Rekao sam mu da dolazi iz Bruklina. Ostao je bez reči. Samo mi je rekao da idem i nikad me više nije pozvao.“ Ovakvi neustrašivi Svedoci su nastavili da oprezno propovedaju dobru vest u mom rodnom  kraju na severu Kirgizije. Tako je 1980-ih, istina stigla i do naše porodice, a moja supruga ju je prva prihvatila.

MOJA SUPRUGA ODMAH PREPOZNAJE ISTINU

Majrambjubju je takođe poreklom iz Kirgizije, iz Narinske oblasti. Upoznali smo se kod moje mlađe sestre, avgusta 1974. Odmah mi se dopala i venčali smo se istog dana kad smo se upoznali.

Apun Mambetsadikova

U januaru 1981, kada je autobusom išla do pijace, slučajno je od jedne žene čula reči navedene na početku ove životne priče. Želela je da sazna nešto više o tome, pa ju je pitala za ime i adresu da bi se ponovo videle. Žena joj je rekla da se zove Apun ali, s obzirom da je delo propovedanja tokom 1980-ih bilo zabranjeno, nije joj rekla gde stanuje, već je uzela našu adresu.

Moja supruga se vratila kući sva ushićena i rekla mi: „Čula sam nešto neverovatno. Jedna žena mi je rekla da ljudi uskoro više neće umirati. Čak će i divlje životinje postati pitome.“ Meni je to zvučalo kao neka bajka. Rekao sam joj: „Hajde da sačekamo da nas poseti i da čujemo šta će nam još reći.“

Apun nas je posetila tri meseca kasnije. Prilikom narednih poseta smo upoznali neke od prvih Svedoka koji su bili Kirgizi. To su bile sestre od kojih smo saznali zadivljujuće stvari o Jehovi i o tome šta će on učiniti za ljude. Proučavale su s nama knjigu Od izgubljenog do ponovno uspostavljenog raja *. Pošto je u Tokmaku postojala samo jedna takva knjiga, ručno smo je prepisivali kako bismo imali svoj primerak.

Jedna od prvih stvari za koje smo saznali bilo je proročanstvo iz Postanka 3:15. To proročanstvo će se ispuniti preko Isusa kao Kralja Božjeg Kraljevstva. Za tu važnu istinu treba svi da čuju i to je razlog više da i mi učestvujemo u propovedanju (Mat. 24:14). Ubrzo je istina iz Biblije počela da menja naš život.

SASTANCI I KRŠTENJE POD ZABRANOM

Jedan brat iz Tokmaka nas je pozvao na jedno venčanje. Moja supruga i ja smo odmah primetili da je ponašanje Svedoka drugačije. Na svadbi se nije služio alkohol i sve je proteklo u najboljem redu. To nije bilo uobičajeno za  svadbe na koje smo odlazili, gde su gosti često bili pijani, nepristojni i vulgarni.

Pored toga, prisustvovali smo i nekim sastancima u skupštini u Tokmaku. Uglavnom su održavani u šumi, ukoliko bi to vremenske prilike dozvoljavale. Braća i sestre su znali da nas policija posmatra i zato su braća čuvala stražu. Kada je bila zima, sastanke smo održavali u nečijoj kući. Nekoliko puta se desilo da su policajci došli na vrata i zahtevali da im kažemo zašto smo se okupili. Kada smo se moja supruga i ja krstili u julu 1982, u reci Ču, morali smo da budemo oprezni (Mat. 10:16). Okupili smo se u šumi, a braća su pristizala u manjim grupama. Otpevali smo jednu pesmu o Kraljevstvu i odslušali govor za krštenje.

ISKORISTILI SMO PRILIKU DA JOŠ VIŠE PROPOVEDAMO

Godine 1987, jedan brat me je zamolio da odem u grad Balikči i posetim jednu osobu koja je želela da sazna nešto više o Bibliji. Da bismo od Tokmaka stigli do tog mesta, trebalo nam je oko četiri sata vozom. Nakon nekoliko takvih putovanja, uvideli smo da su ljudi u tom gradu veoma zainteresovani za biblijsku istinu. To je bila odlična prilika da više učestvujemo u službi propovedanja.

Često smo putovali u Balikči. Najčešće smo tamo bili tokom vikenda, išli u službu propovedanja i održavali sastanke. Sve više ljudi je bilo zainteresovano za naše publikacije. Zato smo literaturu morali da nosimo u džakovima za krompir. Ni dva takva džaka mesečno nisu bila dovoljna. Čak smo i u vozu imali prilike da svedočimo putnicima.

Godine 1995, u Balikčiju je osnovana skupština i to nakon osam godina otkako smo prvi put bili u tom gradu. Putovanja do tog mesta bila su veoma skupa. Pošto nismo imali mnogo novca, nije nam bilo lako. Međutim, jedan brat nam je redovno pokrivao putne troškove. Jehova je video da imamo želju da više propovedamo i ispunio je svoje obećanje da će „otvoriti brane na nebesima“ (Mal. 3:10). Zaista, s Jehovom je sve moguće!

ZAOKUPLJENI SLUŽBOM I ODGAJANJEM DECE

Godine 1992, postao sam starešina, i to prvi kirgiskog porekla u zemlji. U skupštini u Tokmaku, otvorile su se nove mogućnosti za propovedanje. Proučavali smo Bibliju s mnogim mladim Kirgizima koji su se školovali u našem gradu. Jedan od njih sada služi u Odboru podružnice, a dvojica su specijalni pioniri. Takođe smo pomagali onima koji su dolazili na naše sastanke. Na primer, početkom 1990-ih, sastanke smo održavali na ruskom jeziku. Publikacije koje smo koristili, takođe su bile na ruskom. Međutim, u skupštini je većini maternji jezik bio kirgiski, tako da sam u to vreme i prevodio sastanke. To je prisutnima pomoglo da bolje razumeju istinu iz Biblije.

Godine 1989, s mojom suprugom i naše osmoro dece

Pored toga, moja supruga i ja smo bili zauzeti odgajanjem dece jer se naša porodica s vremenom povećala. Redovno smo vodili decu u službu propovedanja i na sastanke. Kada je naša ćerka, Guljzira, imala samo 12 godina,  uživala je da razgovara o Bibliji s ljudima koje smo sretali na ulici. Sva naša deca su volela da uče biblijske stihove napamet. Tako su i naša deca a kasnije i naši unučići bili vrlo uključeni u skupštinske aktivnosti. Sada imamo 9 dece i 11 unučića, od kojih njih 16 služi Jehovi ili redovno dolazi na sastanke sa svojim roditeljima.

NEVEROVATNE PROMENE

Naša draga braća koja su 1950-ih započela delo propovedanja u našem kraju, iznenadila bi se kada bi videla šta se sve promenilo. Na primer, od 1990-ih, imamo više slobode da propovedamo dobru vest i da se okupljamo u mnogo većem broju.

S mojom suprugom u službi propovedanja

Moja supruga i ja smo 1991. godine prvi put prisustvovali jednom većem skupu koji je održan u Kazahstanu u gradu Alma-Ati, sada poznatom kao Almati. Zatim je 1993. u Kirgiziji prvi put održan kongres na stadionu „Spartak“ u Biškeku. Tamošnja braća i sestre čistili su stadion celu sedmicu pre kongresa. Upravnik je bio toliko oduševljen da im je dozvolio da besplatno koriste stadion.

Godine 1994, desila se još jedna velika promena. Naime, izašla je prva publikacija na kirgiskom jeziku. Sada se naše publikacije redovno prevode na kirgiski u podružnici u Biškeku. Od 1998, Jehovini svedoci su u Kirgiziji zakonski priznati. Od tada je broj objavitelja znatno veći i sada nas ima nešto više od 5 000. U Kirgiziji sada imamo 83 skupštine i 25 grupa na engleskom, kineskom, kirgiskom, ruskom, ruskom znakovnom, turskom, ujgurskom i uzbečkom. Sva ta draga braća ujedinjeno služe Jehovi iako su različitog porekla. Jehova stoji iza svih tih predivnih promena.

Zahvaljujući Jehovi, imao sam zanimljiv život. Iako sam odrastao u siromašnoj seoskoj porodici i išao samo pet godina u školu, Jehova me je mnogo koristio. Na primer, još uvek služim kao starešina, a imao sam i tu čast da druge koji su mnogo obrazovaniji od mene poučavam na temelju Biblije. Zaista, Jehova može da nemoguće učini mogućim. Ono što sam doživeo s Jehovom, podstiče me da i dalje verno svedočim o njemu, jer je s njim „sve moguće“ (Mat. 19:26).

^ odl. 21 Izdali Jehovini svedoci, ali se više ne štampa.