Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

 ŽIVOTNA PRIČA

Nisam dozvolio da mi ruke klonu

Nisam dozvolio da mi ruke klonu

MNOGI mladi u Betelu mi se obraćaju sa „tatice“, „tata“, „ujko“. A pošto imam 89 godina, to mi baš prija. Smatram da je to nagrada od Jehove jer mu već 72 godine punovremeno služim. Na osnovu svega što sam doživeo u službi, mladima od srca mogu reći da će njihova dela biti nagrađena ako ne dozvole da im ruke klonu (2. Let. 15:7).

MOJA PORODICA

Moji roditelji su se u Kanadu doselili iz Ukrajine. Nastanili su se u Rosburnu, u provinciji Manitobi. Mama je rodila 8 dečaka i 8 devojčica. Nije bilo blizanaca, a ja sam bio 14. po redu. Tata je cenio Sveto pismo, i nedeljom ujutru bi ga čitao celoj porodici. Religiju je smatrao sredstvom za ubiranje novca i često bi u šali rekao: „Samo se pitam koliko je Isus bio plaćen za to što je propovedao.“

Moje četiri sestre i četiri brata su prihvatili istinu. Jedna od njih, Rouz, služila je kao pionir sve do smrti. Poslednjih dana svog života podsticala je druge da ozbiljno shvate Božju Reč, govoreći: „Hoću da vas vidim u novom svetu.“ Moj stariji brat Ted je ranije gorljivo propovedao da postoji pakao. Svake nedelje ujutru je preko radija držao propovedi u kojima je pozivao grešnike da se pokaju ako ne žele da večno gore u paklu. Ali kada je kasnije prihvatio istinu, svu svoju revnost preneo je na službu Jehovi.

KAKO SAM POČEO S PUNOVREMENOM SLUŽBOM

Jednog junskog dana 1944, kad sam se vratio iz škole, na stolu u trpezariji sam našao brošuricu Svetu predstoji obnova *. Pročitao sam prvu stranu, zatim drugu, a onda nisam mogao da stanem dok je nisam pročitao do kraja. Tada sam odlučio da ću služiti Jehovi, kao što mu je Isus služio.

Ali kako se ta brošurica našla na našem stolu? Moj stariji brat Stiv mi je rekao da su dva čoveka prodavala knjige i brošurice i da ju je kupio zato što je bila jeftina. Ti ljudi su ponovo došli naredne sedmice. Rekli su nam da su Jehovini svedoci i da pomažu ljudima da iz Biblije dobiju odgovore na neka važna pitanja. To nam se dopalo jer su roditelji  usadili u nas poštovanje prema Božjoj Reči. Ti ljudi su nam rekli da će Jehovini svedoci ubrzo održati kongres u Vinipegu, gradu u kom je inače živela naša sestra Elsi. Odlučio sam da odem na taj kongres.

Biciklom sam se uputio u Vinipeg, do kog je bilo otprilike 320 kilometara. Usput sam svratio u Kelvud, gde su živela dvojica Svedoka koji su bili kod nas. Tamo sam prisustvovao hrišćanskom sastanku i prvi put čuo šta je skupština. Shvatio sam da svi, i muškarci, i žene, pa čak i mladi, treba da propovedaju od kuće do kuće, kao što je to i Isus radio.

U Vinipegu sam se našao s mojim starijim bratom Džekom, koji je na kongres došao čak sa severa susedne provincije Ontario. Prvog dana kongresa, govornik je najavio da će se održati krštenje. Džek i ja smo odlučili da se krstimo. Obojica smo rešili da što pre postanemo pioniri. Džek je počeo s pionirskom službom odmah nakon kongresa. Ja sam imao 16 godina i još uvek sam išao u školu, ali naredne godine sam i ja postao pionir.

UČIO SAM NA GREŠKAMA

Pionirsku službu sam počeo zajedno sa Stenom Nikolsonom, u gradu Surisu, u Manitobi. Ubrzo smo shvatili da u pionirskoj službi ne ide sve glatko. Imali smo sve manje para, ali smo nastavili da propovedamo. Jednom prilikom smo se nakon celog dana provedenog u službi vratili kući bez prebijene pare i veoma gladni. Kako smo se samo iznenadili kada smo pred vratima ugledali veliku vreću punu hrane! Ni dan-danas ne znamo ko ju je ostavio. Te večeri smo jeli kao kraljevi. To nam je bila nagrada za to što nismo dozvolili da nam ruke klonu. Nikad u životu nisam imao više kilograma nego krajem tog meseca.

Posle nekoliko meseci, poslati smo u Gilbert Plejns, koji se nalazi oko 240 kilometara severno od Surisa. U to vreme je svaka skupština na bini imala veliku tabelu sa mesečnim skupštinskim izveštajem o službi propovedanja. Kada je jednog meseca izveštaj bio nešto lošiji, održao sam govor u kom sam braći i sestrama naglasio da treba više da propovedaju. Ali posle tog sastanka jedna starija pionirka, čiji muž nije bio u istini, prišla mi je i sa suzama u očima rekla: „Trudila sam se, ali jednostavno nisam mogla više.“ Nakon toga sam ja zaplakao i izvinio joj se.

Mlada braća puna entuzijazma lako prave takve greške i posle se osećaju loše zbog toga. Ali iz iskustva sam naučio da ne treba odustati, već učiti iz grešaka i ići dalje. Ako verno nastavimo da služimo, sigurno ćemo biti nagrađeni.

„BITKA U KVIBEKU“

Za mene je bila velika čast što sam kao 21-godišnji mladić pozvan da pohađam 14. razred Biblijske škole Galad. Dodela diploma bila je u februaru 1950. Čak četvrtina nas iz razreda poslata je u Kanadu, i to u Kvibek, gde se govori francuski i gde je verska netrpeljivost prema Jehovinim svedocima bila veoma izražena. Ja sam otišao u Val d’Or, gradić poznat po rudniku zlata. Jednog dana je nekoliko nas propovedalo u obližnjem selu, Val Senevilu. Tamošnji sveštenik nam je pretio nasiljem ukoliko odmah ne odemo. To je vodilo do sudskog spora, u kom sam ja bio tužilac. Na kraju je sveštenik platio novčanu kaznu. *

Ovaj slučaj, kao i mnogi slični njemu, postali su deo takozvane „bitke u Kvibeku“. U Kvibeku je Katolička crkva više od 300 godina imala snažan uticaj. Sveštenici, kao i političari koji su bili u sprezi s njima, progonili su Jehovine svedoke. Bilo je to teško vreme a nas je bilo malo, ali nismo dozvolili da nam ruke klonu. Ljudi koji vole istinu pozitivno su reagovali. Nekolicini sam pomogao  da upoznaju Jehovu. Na primer, proučavao sam s jednom desetočlanom porodicom i svi su postali Jehovini svedoci. Svojom hrabrošću podstakli su i druge da napuste Katoličku crkvu. Nastavili smo da propovedamo i na kraju smo dobili bitku!

BRAĆA DOBIJAJU OBUKU NA SVOM JEZIKU

Godine 1956. poslat sam da služim na Haitiju. Većini novih misionara nije bilo lako da nauče francuski, ali bez obzira na to ljudi su ih slušali. Misionar Stenli Bogus je rekao: „Iznenadili smo se što su se ljudi maksimalno trudili da nam pomognu da se izrazimo.“ Isprva sam bio u prednosti jer sam francuski naučio u Kvibeku. Ali ubrzo smo uvideli da većina braće govori haićanski kreol. Morali smo da naučimo taj jezik ako smo hteli da kao misionari nešto postignemo. Radili smo na tome i trud se isplatio.

Vodeće telo je odobrilo da se Stražarska kula i druge publikacije prevode na haićanski kreol, zahvaljujući čemu su braća mogla da i dalje duhovno napreduju. Širom zemlje je broj prisutnih na sastancima drastično porastao. Na Haitiju je 1950. bilo 99 objavitelja, a do 1960-ih bilo ih je više od 800. U to vreme sam bio pozvan da služim u Betelu. Godine 1961, bio sam jedan od instruktora na Seminaru za naimenovanu braću. Zahvaljujući tom seminaru, obuku je dobilo 40 skupštinskih starešina i specijalnih pionira. Na kongresu održanom u januaru 1962, podstakli smo tamošnju braću da učine više u službi za Jehovu i neki od njih su imenovani da služe kao specijalni pioniri. Pokazalo se da se to dogodilo u pravo vreme jer je na pomolu bio talas progonstva.

Dvadeset trećeg januara 1962, odmah po završetku kongresa, policija je došla u podružnicu i uhapsila Endrua D’Amika i mene i konfiskovala časopise Probudite se! od 8. januara 1962. (na francuskom). U tom izdanju bile su citirane jedne francuske novine u kojima je stajalo da se na Haitiju praktikuje vudu magija. Nekima se ta izjava nije nimalo dopala i tvrdili su da smo mi u podružnici  napisali taj članak. Nekoliko sedmica kasnije, misionari su bili deportovani iz zemlje. * Ali tamošnja braća koja su dobila obuku odlično su se snašla u novim okolnostima. Ponosan sam na njih što su istrajali i što su tako dobro duhovno napredovali. Danas čak imaju biblijski prevod Novi svet na haićanskom kreolu, o čemu smo u to vreme mogli samo da sanjamo!

U CENTRALNOAFRIČKOJ REPUBLICI

Nakon što sam služio na Haitiju, poslat sam kao misionar u Centralnoafričku Republiku. Kasnije sam počeo da služim kao putujući nadglednik, a zatim kao nadglednik podružnice.

U to vreme mnoge Dvorane Kraljevstva su izgledale veoma skromno. Naučio sam da od pruća koje sam skupljao u divljini pravim krovove. Sigurno sam bio smešan prizor za prolaznike dok sam se mučio sa ovim novim zanatom. To je podstaklo braću da se više uključe u izgradnju i održavanje Dvorana Kraljevstva. Neki sveštenici su nam se rugali što nemamo limeni krov kakav oni imaju na svojoj crkvi. Ne obazirući se na to, nastavili smo da pravimo dvorane s krovovima od pruća. Prestali su da nam se rugaju kada je jaka oluja pogodila glavni grad, Bangi. Ona je podigla limeni krov crkve i bacila ga na glavnu ulicu. Ali krov na našoj dvorani je odoleo oluji. Da bi se delo propovedanja još bolje nadgledalo trebala nam je nova podružnica i novi misionarski dom, koje smo uspeli da izgradimo za tačno pet meseci. *

BRAČNI ŽIVOT S REVNOM SAPUTNICOM

Na dan našeg venčanja

U Centralnoafričkoj Republici je 1976. godine zabranjeno delo Jehovinih svedoka. Zato sam poslat u Ndžamenu, glavni grad susednog Čada. Imalo je to i svoju dobru stranu. Tamo sam upoznao Hepi, jednu revnu sestru iz Kameruna koja je služila kao specijalni pionir. Uzeli smo se 1. aprila 1978. Istog meseca je izbio građanski rat, pa smo kao i mnogi drugi pobegli na jug zemlje. Kada smo se po završetku rata vratili kući, shvatili smo da je jedna oružana grupa koristila naš dom kao bazu. Nestala je ne samo biblijska literatura već i venčanica moje supruge, kao i svadbeni pokloni. Ali nismo dozvolili da nam zbog toga ruke klonu. I dalje smo imali jedno drugo i usredsredili smo se na posao koji je bio pred nama.

Kada je otprilike dve godine kasnije u Centralnoafričkoj Republici ukinuta zabrana, vratili smo se i započeli s putujućom službom. Živeli smo u kombiju u kom smo imali krevet na rasklapanje, bure vode od 200 litara i frižider i rešo na plin. Nije bilo lako putovati. Jednom prilikom nas je policija zaustavila na barem 117 kontrolnih punktova.

Temperature su često dostizale i 50 stepeni Celzijusa. Na kongresima je bio problem naći vodu za krštenje. Zato su braća u potrazi za vodom kopala suva rečna korita i malo po malo bi skupila dovoljno vode za krštenje koja se često čuvala u buretu.

SLUŽBA U DRUGIM AFRIČKIM ZEMLJAMA

Godine 1980, preselili smo se u Nigeriju. Tamo smo dve i po godine učestvovali u pripremama za izgradnju nove podružnice. Braća su kupila skladište na sprat, koje je trebalo demontirati i preneti na naš posed. Jednog jutra sam se prilično visoko popeo na to skladište. Kad se približilo podne, krenuo sam da silazim istim putem kojim sam se popeo. Ali pošto se zbog demontiranja konstrukcija promenila, zakoračio sam u prazno i pao na zemlju. Izgledalo je da sam se ozbiljno povredio, ali kad me je lekar pregledao i pogledao rendgenski snimak, rekao je mojoj ženi: „Ne brinite. Samo je povredio ligamente. Oporaviće se za nedelju-dve.“

Putovanje na kongres „javnim prevozom“

 Nekoliko godina kasnije, naime 1986, otišli smo u Obalu Slonovače i tamo smo bili u putujućoj službi. Ta služba nas je odvela i u susednu Burkinu Faso. Nisam ni pomišljao da će godinama kasnije ta zemlja jedno vreme biti naš dom.

Dok smo bili u putujućoj službi živeli smo u kombiju

Kanadu sam napustio 1956, ali sam se vratio 2003, nakon 47 godina, i to u Betel, ali ovog puta sa Hepi. Na papiru smo bili Kanađani, ali u srcu smo pripadali Africi.

Na biblijskom kursu u Burkini Faso

A onda smo se 2007, kada sam imao 79 godina, opet našli u Africi! Poslati smo u Burkinu Faso i tamo sam počeo da služim u Odboru zemlje. Kasnije je tamošnji Betel pretvoren u istureno prevodilačko odeljenje koje nadgleda podružnica u Beninu, u kojoj smo zbog te promene služili od avgusta 2013.

Hepi i ja u podružnici u Beninu

Uprkos zdravstvenim problemima i dalje volim službu. U protekle tri godine, zahvaljujući podršci starešina i moje drage supruge, imao sam zadovoljstvo da proučavam sa Žedeonom i Frežisom koji su se krstili. Obojica revno služe Jehovi.

U međuvremenu smo prešli u podružnicu u Južnoafričkoj Republici, gde imam neophodnu zdravstvenu negu. Ovo je sedma afrička zemlja u kojoj sam imao zadovoljstvo da služim. U oktobru 2017. doživeli smo nešto prelepo. Prisustvovali smo posvećenju našeg glavnog sedišta u Vorviku. To je nešto što nikada nećemo zaboraviti!

U Godišnjaku za 1994. (engl.), na 255. strani piše: „Svima vama koji već godinama istrajavate od srca kažemo: ’Budite hrabri i nemojte da vam klonu ruke, jer će vaša dela biti nagrađena‘ (2. Let. 15:7).“ Hepi i ja smo čvrsto rešeni da i dalje živimo u skladu s tim rečima i da podstičemo druge da čine to isto.

^ odl. 9 Izdali Jehovini svedoci 1944. Više se ne štampa.

^ odl. 18 Videti Probudite se! od 8. novembra 1953, str. 3-5 (engl.).

^ odl. 23 Pojedinosti tog događaja opisane su u Godišnjaku Jehovinih svedoka za 1994, str. 148-150 (engl.).

^ odl. 26 Videti Probudite se! od 8. maja 1966, str. 27 (engl.).