Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

Da li su naučnici modifikovanjem gena uspeli da otkriju tajnu dugovečnosti?

U potrazi za dužim životom

U potrazi za dužim životom

„Posmatrao sam posao koji je Bog dao sinovima ljudskim da se njime bave. Sve je učinio da je lepo u svoje vreme. Čak je i večnost stavio ljudima u srce.“ (Propovednik 3:10, 11)

TE REČI kralja Solomona su pravi opis čovekovih stremljenja. Život je kratak a smrt neizbežna i nije čudo što su ljudi odvajkada želeli da duže žive. Mnogo je priča i legendi u kojima je glavni junak u potrazi za tajnom dugovečnosti.

Uzmimo za primer sumerskog kralja Gilgameša o kome su ispredene mnoge legende. Jedna od njih, poznata pod nazivom Ep o Gilgamešu, govori o tome kako Gilgameš polazi na opasno putovanje da bi došao do saznanja kako pobediti smrt. Međutim, ne uspeva u tome.

Srednjovekovni alhemičar u svojoj laboratoriji

U četvrtom veku pre n. e. kineski alhemičari su pokušali da naprave eliksir života. Neki od sastojaka su bili živa i arsenik. Smatra se da je nekoliko kineskih careva umrlo baš od tog „eliksira“. U srednjem veku, neki evropski alhemičari su pokušavali da zlato učine jestivim jer su smatrali da bi moglo produžiti životni vek čoveka pošto je otporno na rđu.

Danas, neki biolozi i genetičari pokušavaju da otkriju zašto ljudi stare. To što se toliko trude u tom pravcu pokazuje da se čovek i dalje nada da će uspeti da pobedi starost i smrt. Ali šta pokazuju rezultati istraživanja?

BOG JE „VEČNOST STAVIO LJUDIMA U SRCE“. (PROPOVEDNIK 3:10, 11)

NAUKA U POTRAZI ZA UZROCIMA STARENJA

Naučnici koji se bave proučavanjem ljudskih ćelija imaju više od 300 teorija kojima objašnjavaju zašto starimo i umiremo. Nedavnih godina, molekularni biolozi su uspeli da uspore starenje ćelija eksperimentišući sa genima i proteinima životinjskih i ljudskih ćelija. Zato su neki imućni ljudi finansirali daljnja istraživanja čiji je cilj da se otkrije zašto ljudi umiru. Do kakvih saznanja se došlo?

Vraćanje biološkog sata. Neki biolozi smatraju da koren problema leži u telomerama, to jest krajevima hromozoma. Pri deobi ćelija, telomere štite genetske informacije koje se nalaze u ćelijama. Ali svaki put kada se ćelije dele, telomere se skraćuju. Na kraju, ćelije prestaju da se dele i počinjemo da starimo.

Elizabet Blekbern, dobitnica Nobelove nagrade za doprinos u nauci u 2009. godini, i tim  njenih saradnika pronašli su enzim koji usporava skraćivanje telomera, a samim tim i starenje ćelije. Međutim, oni su došli do zaključka da čak i kad se telomere ne bi skraćivale, ne znači da bi ljudski vek bio duži od prosečnog.

Reprogramiranje ćelija je još jedan način na koji nauka pokušava da zaustavi starenje. Kad nam ćelije ostare i više ne mogu da se dele, dešava se da šalju pogrešne signale obližnjim ćelijama imunološkog sistema, te tako dolazi do upala, hroničnih bolova i bolesti. Nedavno su naučnici u Francuskoj reprogramirali ćelije koje su uzeli od starijih ljudi, od kojih su neki imali više od sto godina. Voditelj tog istraživanja, profesor Žan Mark Lemetr, izjavio je da je njihov istraživački rad dokazao da se ćelije mogu podmladiti.

MOŽE LI NAM NAUKA PRODUŽITI ŽIVOT?

Ne slažu se svi naučnici s tim da se ljudski vek može znatno produžiti. Istina, činjenica je da se ljudski vek postepeno produžavao od 19. veka naovamo, ali neki od glavnih razloga za to su što ljudi više vode računa o higijeni, ostvaren je napredak u prevenciji zaraznih bolesti i pronađeni su antibiotici i vakcine. Neki genetičari smatraju da je čovekov životni vek manje-više dostigao maksimum.

Pre oko 3 500 godina, biblijski pisac Mojsije je rekao: „Dani naši traju sedamdeset godina, a kod snažnijih osamdeset godina. Ipak samo nevolju i patnju donose, jer brzo prolaze“ (Psalam 90:10). Uprkos svim naporima čoveka da produži život, ljudi i dalje žive onoliko koliko se živelo i u Mojsijevo vreme.

S druge strane, stvorenja poput crvenog morskog ježa i školjke Arctica islandica mogu da žive i preko 200 godina, a drveće poput džinovske sekvoje i hiljadama godina. Kad razmišljamo koliko ta i druga stvorenja žive i to uporedimo s tim koliko mi živimo, zar se ne zapitamo: „Da li je ovih 70–80 godina sve što možemo imati od života?“