Problem se pojavio krajem 1990-ih kada je vlada Francuske neopravdano nametnula porez na priloge koje je naša podružnica u toj zemlji primila u razdoblju od 1993. do 1996. Pravdu smo potražili pred francuskim sudovima, ali bez uspeha. Nakon nepovoljne presude apelacionog suda, vlasti su konfiskovale više od četiri i po miliona evra sa bankovnog računa naše podružnice. Jedino nam je preostalo da se žalimo Evropskom sudu za ljudska prava. Ali pre nego što bi razmotrio taj slučaj, Sud je zahtevao da se naš pravni tim i pravni tim države Francuske sastanu pred zvaničnim predstavnikom Suda radi postizanja vansudske nagodbe.

Očekivali smo da će predstavnica Suda vršiti pritisak na nas da platimo deo traženog iznosa. Ali bilo nam je jasno da bismo prekršili biblijska načela ako bismo platili makar i jedan evro. Braća i sestre su davali priloge za međunarodne aktivnosti naše organizacije, tako da francuske vlasti nisu imale pravo na te priloge (Mat. 22:21). Pa ipak, došli smo na taj sastanak da bismo ispoštovali protokol Suda.

Sastali smo se u jednoj lepoj konferencijskoj sali. Međutim, razgovor nije baš najbolje počeo. Na samom početku, predstavnica Suda je rekla da je očekivala da će Jehovini  svedoci u Francuskoj platiti barem deo poreza. Sinulo nam je da je pitamo: „Da li znate da su vlasti već konfiskovale više od četiri i po miliona evra sa našeg računa?“

Bila je vidno iznenađena. Kada je pravni tim francuskih vlasti to potvrdio, njen stav prema slučaju se potpuno promenio. Prekorila ih je i istog trena završila saslušanje. Tada smo shvatili da je Jehova na krajnje neočekivan način potpuno promenio tok ovog slučaja. Otišli smo sa tog sastanka toliko uzbuđeni da smo jedva shvatili šta se upravo desilo.

Evropski sud za ljudska prava je 30. juna 2011. jednoglasno presudio u našu korist. Tom presudom je prethodna odluka o oporezivanju proglašena nezakonitom i francuskoj vladi je naloženo da nam vrati novac, i to s kamatom. Ova istorijska presuda je potvrdila slobodu veroispovesti i do danas mnogo znači Jehovinim svedocima u Francuskoj. To jedno spontano pitanje, poput kamena koji je pogodio Golijata u glavu, preokrenulo je tok naše bitke. Zašto smo pobedili? Zato što, kao što je David rekao Golijatu, „Jehova odlučuje o ishodu bitke“ (1. Sam. 17:45-47).

Ova pobeda nije usamljen slučaj. Iako nam se protive mnoge moćne vlasti i religije, do sada smo dobili 1 225 slučajeva na najvišim sudovima u 70 zemalja, kao i na nekim međunarodnim sudovima. Te pravne pobede štite naša osnovna prava, kao što je pravo da budemo zvanično registrovani, da propovedamo, da ne učestvujemo u patriotskim ceremonijama i da odbijemo transfuziju krvi.

Zašto sam uopšte bio uključen u ovaj sudski postupak u Evropi, budući da služim u glavnom sedištu Jehovinih svedoka u Njujorku?

ODMALENA MI JE USAĐENA LJUBAV PREMA SLUŽBI

Moji roditelji Džordž i Lusil završili su 12. razred Biblijske škole Galad i služili su u Etiopiji kad sam se rodio 1956. Dali su mi ime Filip, po revnom propovedniku dobre vesti iz prvog veka (Dela 21:8). Naredne godine, vlasti su zabranile naše aktivnosti.  Iako sam bio jako mali, jasno se sećam kako smo u tajnosti proučavali i održavali sastanke. Meni je kao detetu to bilo veoma uzbudljivo. Nažalost, vlasti su nam naredile da napustimo zemlju 1960. godine.

Preselili smo se u Vičitu, u američkoj državi Kanzas. Roditelji su i dalje imali onaj isti zarazan misionarski duh. Istina im je bila najvažnija u životu i taj duh su preneli i na mene, kao i na moju stariju sestru Džudi i mlađeg brata Leslija, koji su se takođe rodili u Etiopiji. Krstio sam se sa 13 godina. Tri godine kasnije, preselili smo se u Arekipu, u Peruu, gde je bilo potrebno više objavitelja.

Godine 1974, kad sam imao 18 godina, podružnica u Peruu je naimenovala mene i još četvoricu braće za specijalne pionire. Poslati smo na područje u Andima gde se još nikada do tad nije propovedalo. Trebalo je da svedočimo ljudima koji govore jezicima kečua i ajmara. Putovali smo u kamperu koji smo od milja zvali arka, jer nas je podsećao na nju. Rado se sećam kako sam iz Biblije pokazivao ljudima da će Jehova uskoro okončati siromaštvo, bolest i smrt (Otkr. 21:3, 4). Mnogi su prihvatili istinu.

SLUŽBA U GLAVNOM SEDIŠTU

Albert Šroder, koji je u to vreme bio član Vodećeg tela Jehovinih svedoka, posetio je Peru 1977. On mi je predložio da popunim molbu za betelsku službu u glavnom sedištu. To sam i uradio. Ubrzo nakon toga, 17. juna 1977, počeo sam sa službom u bruklinskom Betelu. Naredne četiri godine radio sam u odeljenjima za čišćenje i održavanje.

Na međunarodnom kongresu u Nju Orleansu u junu 1978. upoznao sam Elizabet Avalon. I nju su, kao i mene, odgajili roditelji koji su celim srcem voleli Jehovu. Elizabet je već četiri godine bila stalni pionir i želela je da ceo život posveti punovremenoj službi. Ostali smo u kontaktu. Bolje smo se upoznali i rodila se ljubav među nama. Venčali smo se 20. oktobra 1979. i zajedno smo nastavili da služimo u Betelu.

Braća i sestre iz naše prve skupštine u Bruklinu, na španskom jeziku, srdačno su nas prihvatili. Tokom godina, bili smo u još tri skupštine, u kojima su nas braća i sestre isto tako lepo prihvatili i podržavali nas u betelskoj službi. Veoma cenimo njihovu podršku, kao i porodicu i prijatelje koji su nam pomagali u brizi o ostarelim roditeljima.

 MOJ DOPRINOS PRAVNIM BITKAMA

Na moje iznenađenje, u januaru 1982. prebačen sam u Pravno odeljenje u Betelu. Tri godine kasnije, zamoljen sam da završim pravni fakultet da bih postao advokat. Bio sam prijatno iznenađen kada sam na studijama saznao da su osnovne slobode koje većina ljudi uzima zdravo za gotovo, kako u Sjedinjenim Državama tako i širom sveta, postignute zahvaljujući pravnim pobedama koje su izvojevali Jehovini svedoci. Te važne slučajeve smo detaljno obrađivali na nastavi.

Sa 30 godina, 1986, naimenovan sam za nadglednika Pravnog odeljenja. S jedne strane, za mene je bila velika čast što su braća imala poverenja u mene, iako sam bio toliko mlad. S druge strane, osećao sam ogromnu odgovornost jer je bilo mnogo toga što nisam znao, a bio sam svestan da zadatak koji je ležao preda mnom uopšte nije lak.

Dobio sam advokatsku licencu 1988. Nisam bio ni svestan toga koliko je školovanje loše uticalo na moju duhovnost. Visoko obrazovanje pothranjuje ambiciju i uliva čoveku osećaj da je iznad onih koji nemaju takvo obrazovanje. Elizabet mi je otvorila oči. Pomogla mi je da se vratim dobrim duhovnim navikama koje sam imao pre nego što sam krenuo na fakultet. Trebalo je vremena, ali sam se oporavio u duhovnom pogledu. Iz ličnog iskustva mogu da kažem da glava puna znanja nije najvažnija u životu. Ono što je zaista važno jeste bliskost s Jehovom i duboka ljubav prema njemu i njegovom narodu.

ODBRANA I ZAKONSKO POTVRĐIVANJE PRAVA NA PROPOVEDANJE DOBRE VESTI

Kad sam završio školovanje, usredsredio sam se na organizovanje Pravnog odeljenja u Betelu i odbranu naših prava pred sudovima. Sve to je bilo uzbudljivo, ali zbog stalnih promena u organizaciji nije uvek bilo lako. Na primer, godinama smo uzimali priloge za našu literaturu, ali početkom 1990-ih Pravno odeljenje je bilo zamoljeno da radi na tome da se ta praksa ukine. Nakon toga, Jehovini svedoci više nisu naplaćivali literaturu. To je pojednostavilo posao u Betelu i na području i zahvaljujući tome smo izbegli mnoge probleme što se tiče plaćanja poreza. Neki su mislili da zbog ove promene nećemo imati dovoljno sredstava i da će to loše uticati na našu službu. Ali desilo se upravo suprotno. Broj onih koji služe Jehovi udvostručio se od 1990. i danas ljudi besplatno mogu da dobiju dragocenu duhovnu hranu. Iz prve ruke sam se uverio da se ove i slične organizacione promene mogu  uspešno sprovesti u delo samo uz snagu koja dolazi od Jehove i uputstva vernog roba (Izl. 15:2; Mat. 24:45).

Retko su pravne pobede dobijene samo zahvaljujući tome što imamo vešte pravnike. Često na vlasti snažan utisak ostavlja dobro ponašanje Jehovinog naroda. Tako nešto sam video 1998. kada su tri člana Vodećeg tela sa svojim suprugama došli na posebne kongrese na Kubi. Njihovo lepo ponašanje je predstavnike vlasti mnogo više uverilo u to da smo politički neutralni nego bilo šta što smo im mi na zvaničnim sastancima rekli.

Međutim, kada ne postoji drugi način, mi idemo na sud da bismo branili i zakonski potvrđivali „pravo na propovedanje dobre vesti“ (Fil. 1:7). Na primer, decenijama vlasti u Evropi i Južnoj Koreji nisu priznavale naše pravo da odbijemo služenje vojnog roka. Zbog toga je oko 18 000 braće iz Evrope i više od 19 000 braće iz Južne Koreje bilo u zatvoru jer su imali prigovor savesti na služenje vojnog roka.

Konačno je 7. jula 2011. Evropski sud za ljudska prava doneo istorijsku presudu u slučaju Bajatjan protiv Jermenije, kojom se evropskim zemljama nalaže da omoguće civilnu službu umesto služenja vojnog roka. Nakon toga, usledila je slična presuda Ustavnog suda Južne Koreje 28. juna 2018. Nijedna od ovih pobeda ne bi bila moguća da je makar i mali broj mlade braće pogazio svoju savest.

Pravno odeljenje u glavnom sedištu, kao i pravna odeljenja u podružnicama širom sveta vredno rade na tome da odbrane naše pravo da služimo Jehovi i da propovedamo dobru vest. Nama je čast da braću i sestre koji se suočavaju sa protivljenjem vlasti zastupamo pred sudovima. Bez obzira na to da li je presuda doneta u našu korist ili ne, imamo priliku da damo svedočanstvo pred vladinim službenicima, kraljevima i drugim ljudima (Mat. 10:18). Sudije, zvaničnici, mediji i javnost uopšte moraju razmotriti biblijske stihove navedene u našim dokumentima, kao i one koje citiramo u okviru naše odbrane. Iskreni i pošteni ljudi imaju priliku da saznaju ko su Jehovini svedoci i na čemu zasnivaju svoja verovanja. Neki od njih su i postali naši suvernici.

HVALA TI, JEHOVA!

U proteklih 40 godina imao sam čast da sa mnogim podružnicama širom sveta sarađujem oko pravnih pitanja i da se pojavljujem pred brojnim višim sudovima i mnogim zvaničnicima. Veoma cenim i volim svoje saradnike u Pravnom odeljenju u glavnom sedištu, kao i braću i sestre koji služe u pravnim odeljenjima širom sveta. Srećan sam i život mi je ispunjen.

Elizabet mi je tokom proteklih 45 godina uvek bila velika podrška, kako u dobru tako i u zlu. Divim joj se zbog toga, jer ni sama nema mnogo snage pošto se bori sa bolešću koja joj prilično narušava imunitet.

Iz prve ruke smo se uverili da pobede u pravnim bitkama ne zavise od naših sposobnosti i snage. Kao što je David rekao: „Jehova je snaga svom narodu“ (Ps. 28:8). Zaista, „Jehova odlučuje o ishodu bitke“.