Пређи на садржај

Пређи на помоћни мени

Јеховини сведоци

српски

Они желе да помогну, а не да зараде новац

Они желе да помогну, а не да зараде новац

Током протеклих 28 година, више од 11 000 Јеховиних сведока је отишло у друго место, па чак и другу земљу да би градило објекте у 120 земаља. Сви су радо стављали на располагање своје вештине, снагу и време, не очекујући да буду плаћени за то.

Многи су о свом трошку допутовали на место градње. Неки су користили годишњи одмор да би учествовали у оваквим пројектима. Други су узели неплаћено одсуство, чиме су се одрекли једног дела зараде.

Они нису морали да се жртвују на овакав начин. Желели су да допринесу ширењу добре вести о Краљевству по целом свету (Матеј 24:14). Они граде канцеларије, места за становање и објекте за штампање Библије и библијске литературе. Јеховини сведоци такође граде Конгресне дворане од којих неке имају и до 10 000 места и Дворане Краљевства са чак 300 места.

И даље се ради на оваквим пројектима. Када добровољци стигну на градилиште, локална подружница се стара да имају смештај, оброке, да им се пере одећа и да се удовољи њиховим другим основним потребама. Локални Сведоци такође радо помажу у грађевинским радовима.

Да би се организовао и надгледао овај огроман посао, 1985. је осмишљен један међународни програм. Добровољци који желе да учествују у том програму морају да буду Јеховини сведоци, да имају између 19 и 55 година и да буду вешти у бар једном грађевинском послу. На пројектима обично раде од две недеље до три месеца, мада понекад остају и по годину дана или дуже.

Жене добровољаца се обучавају да обављају неке послове, на пример да жицом везују арматуру, постављају плочице, шмирглају и фарбају. Друге припремају оброке за раднике и чисте места у којима су смештени.

Када се врате кући, неки добровољци напишу колико цене то што су били позвани да учествују у градњи. Један брачни пар је написао: „Много смо вам захвални што смо имали част да радимо у подружници у Будимпешти. Сведоци у Мађарској су били веома срдачни и захвални за нашу помоћ. Било нам је тешко да се опростимо од њих након што смо месец дана провели заједно. Али то је увек тако, зар не? Надамо се да ће нам се оваква прилика поново пружити на пролеће. Кад год одемо на градњу, чини нам се да је то био најбољи месец у нашем животу.“