Спремност коју су добровољци показали током изградње објеката у Ворвику задивила је многе посматраче. Директор фирме која је уграђивала лифтове рекао је једном од радника: „Ваша екипа постиже невероватне ствари. Већина људи данас ништа не ради бесплатно.“

Када су тај човек и остали чули да су на изградњи главног седишта Јеховиних сведока у Ворвику у Њујорку радили углавном добровољци, претпоставили су да су се радови одвијали само викендом и да су у њима учествовали само Сведоци из околине. Били су задивљени када су упознали људе који су оставили своје послове и дошли из свих крајева Сједињених Држава како би по неколико месеци, па чак и година, радили на изградњи ових објеката.

До краја 2015, поред чланова бетелске породице из Сједињених Држава, на градилишту у Ворвику радило је око 23 000 Сведока. Такође, око 750 грађевинских радника који нису Јеховини сведоци учествовало је у пројекту како би радови били завршени у року. Блиска сарадња с Јеховиним сведоцима оставила је дубок и позитиван утисак на многе од њих.

Управник једне фирме која се бави израдом прозора и монтажних зидова написао је: „Сви запослени у нашој фирми који раде на овом пројекту задивљени су ставом оних с којима сарађују. Баш због тога многи од нас желе да раде на овом пројекту.“

Радници једне друге фирме били су ангажовани на изградњи стамбених објеката. Када је та фирма завршила радове, тројица радника су одлучила да остану у Ворвику. Дали су отказ и запослили су се у другој фирми која је и даље изводила радове на градилишту.

Хришћанске особине Сведока имале су позитиван утицај на неке раднике. Један човек је радио за фирму која је постављала темеље. Након неколико месеци проведених у Ворвику, његова жена је приметила да се доста променио у понашању и говору. Веома задовољна тиме, рекла је: „Скоро да више не могу да га препознам!“

На градилишту су радиле и многе жене које су Јеховини сведоци. Осим што су возиле аутобусе, чистиле собе и обављале секретарске послове, оне су такође регулисале саобраћај, управљале тешком механизацијом, спајале оптичке каблове, изоловале цеви, постављале и глетовале гипсане зидове, уграђивале водоводне цеви и изливале бетон. Све оне су вредно радиле.

Један човек који није Јеховин сведок и који је радио на постављању кровова, приметио је како се неки брачни парови Сведока држе за руке кад изађу из аутобуса и иду ка свом радном месту. То га је веома дирнуло. Приметио је и то да жене неуморно раде на пројекту. Тај човек је рекао: „У први мах вам се може учинити да су те жене ту само као пратња својим мужевима. Али оне стварно вредно раде! Радио сам на градилиштима по целом Њујорку, али овако нешто нисам видео.“

Зима 2014/2015. била је неуобичајено хладна и било је много лакше остати код куће него цео дан радити напољу по цичи зими. Џереми, Јеховин сведок који је надгледао радове, испричао је следеће: „Током изузетно хладних дана, пословођа једне грађевинске фирме понекад би ме питао: ’Хоће ли и жене радити сутра?‘

Више од 35 возача аутобуса превозило је волонтере до градилишта у Ворвику и назад до њиховог смештаја.

Једном приликом, пре него што је кренуо, возач је устао и обратио се путницима следећим речима: „Стварно сам уживао возећи вас. Молим вас пошаљите мејл мом шефу да ме остави на овој траси. Од вас сам толико тога научио о Библији. Пре него што сам вас упознао, нисам знао како се Бог зове, нити да ће на земљи бити рај. Више се не плашим смрти. Ово је за мене било невероватно искуство. Видимо се у Дворани Краљевства чим будем имао слободан дан.“

Дејмијана, која је Јеховин сведок, рекла је: „Након што смо једног дана ушли у аутобус, наш возач је рекао да жели нешто да нам каже. Рекао је да је возио око 4 000 Сведока по целом Њујорку. ’Сви људи имају неке своје бубице‘, рекао је он, ’али ви сте превазишли разлике и радите раме уз раме. То је предивно!‘ Такође је рекао да воли да разговара с нама.

„Када је то рекао, једна жена у аутобусу га је питала: ’Да ли волите када певамо?‘

„Он се на то од срца насмејао и рекао: ’Како да не! Хоћемо да почнемо с песмом 134?‘“ a