Пређи на садржај

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

Стражарска кула  |  јун 2015.

 ЖИВОТНА ПРИЧА

Наслеђе које се чува седам генерација

Наслеђе које се чува седам генерација

Људи кажу да много личим на оца. На њега имам држање тела, поглед и смисао за хумор. Али од њега сам наследио још нешто — нешто што се у нашој породици веома цени већ седам генерација. Објаснићу вам о чему је реч.

Отац ми прича о историји наше породице

Мој предак Томас1 * Вилијамс рођен је 20. јануара 1815. у Хорнкаслу у Енглеској. Мајка му је умрла када је имао само две године, па су он, његова сестра и два брата одрастали са оцем Џоном. Џон је поучио Томаса тесарском занату, али њега је привлачило нешто друго.

У том периоду је религија у Енглеској доживљавала процват. Проповедник Џон Весли се одвојио од англиканске цркве и основао методистички покрет, у ком се стављао нагласак на лично истраживање Библије и мисионарски рад. Веслијева учења су се веома брзо ширила и породица Вилијамс их је са одушевљењем прихватила. Томас је проповедао Веслијева учења и убрзо је добровољно отишао као мисионар на острва у Тихом океану. У јулу 1840, убрзо након венчања, он и његова супруга Мери2 стигли су на Фиџи. Населили су се на вулканском острву Лакеба, * на ком су у то време живели канибали.

ЖИВОТ МЕЂУ КАНИБАЛИМА

Током првих неколико година на Фиџију, Томас и Мери су се суочавали с многим тешкоћама. Напорно су радили у примитивним условима и по несносној врућини. Такође су били сведоци племенског рата и ужасних обичаја, као што су дављење удовица, убијање деце и канибализам. Већина локалног становништва се противила ономе што су проповедали. Поред тога, Мери и Џон, њихов први син, разболели су се и замало умрли. Говорећи о том периоду, Томас је 1843. написао: „Срце ми се цепало [...] Био сам на ивици очаја.“ Па ипак, Мери и он су истрајали, а снагу им је давала њихова снажна вера у Јехову Бога.

Томас је искористио своје тесарско умеће да изгради кућу. Била је то прва кућа у европском стилу на Фиџију и изазивала је знатижељу локалног становништва пошто је имала издигнут под, добру вентилацију и многе друге новине. Непосредно пре него што је кућа довршена, Мери је родила другог сина. Звао се Томас Витон3 Вилијамс. Он је такође мој предак.

Томас је 1843. учествовао у превођењу Јеванђеља по Јовану на фиџијски језик, што му је представљало велики изазов. * Међутим, пошто је веома добро запажао детаље, био је изврстан антрополог. Бележио је сва своја запажања и 1858. објавио књигу у којој се  говори о животу Фиџијаца у 19. веку (Fiji and the Fijians).

Тринаест тешких година проведених на Фиџију оставиле су свој траг. Томас се разболео, због чега се с породицом преселио у Аустралију. Након дугогодишње и продуктивне проповедничке службе, Томас је умро 1891. у месту Баларату, у Викторији.

ПРОНАЛАЖЕЊЕ БЛАГА НА ЗАПАДУ

Томас Витон Вилијамс и његова жена Фиби 4 1883. су се са својом децом преселили у Перт, у Западној Аустралији. Њихов други син, Артур Бејквел5 Вилијамс, тада је имао девет година. То је мој чукундеда.

Када је Артур имао 22 године, потрага за благом га је одвела неких 600 километара источно од Перта, у Калгурли, место познато по рудницима злата. Тамо је добио неке публикације Међународних истраживача Библије, како су Јеховини сведоци тада били познати, и претплатио се на њихов часопис Сионска стражарска кула. Одушевио се оним што је читао и говорио је и другима о томе. Такође је организовао састанке на којима се проучавала Библија. То су били скромни почеци активности Јеховиних сведока у Западној Аустралији.

Артур је и својој породици говорио о ономе што је сазнао. Његов отац, Томас Витон, подржао је његову одлуку да се придружи Истраживачима Библије. Нажалост, он је убрзо умро. Артурова мајка, Фиби, и сестре Вајолет и Мери, такође су постале Истраживачи Библије. Вајолет је постала пионир, то јест проводила је доста времена у проповедању. Артур је рекао да је она била „најбољи, најревнији и најсавеснији пионир у Западној Аустралији“. Иако је Артур вероватно био пристран, чињеница је да је Вајолетина ревност умногоме утицала на наредну генерацију породице Вилијамс.

С временом се Артур оженио и преселио у Донибрук, град у Западној Аустралији у ком су се људи углавном бавили воћарством. Пошто је ревно говорио о библијским пророчанствима која су указивала на 1914. годину, људи су му се ругали и давали погрдна имена. * Међутим, кад је избио Први светски рат, исмевање је престало. Артур је имао обичај да проповеда муштеријама које су долазиле у његову радњу и да у излог ставља библијску литературу. У излогу је држао и натпис на ком је писало да нуди 100 фунти ономе ко докаже Тројство — небиблијско учење које Артур није прихватао. Нико никада није освојио тај новац.

Кућа породице Вилијамс у Донибруку постала је место на ком су се људи окупљали како би проучавали Библију и одржавали састанке. Касније су се састанци одржавали у Дворани Краљевства коју је Артур изградио и која је била међу првима у Западној Аустралији. Чак и са скоро 80 година, обукао би одело,  ставио кравату, оседлао свог старог коња по имену Дол и проповедао свуда по околини Донибрука.

Артура су његова деца много волела због изузетних особина које је имао. Био је веома тих и достојанствен, али притом и врло реван. Његова ћерка, Флоренс6 била је мисионарка у Индији. Његови синови, Артур Линдси7 и Томас, много година су служили као старешине у скупштини Јеховиних сведока, баш као и он сам.

СЛАТКА ЛЕЈДИ ВИЛИЈАМС

Мој прадеда Артур Линдси Вилијамс био је познат по својој благој нарави, због чега су га многи волели. Увек је имао времена за друге и према њима се опходио с поштовањем. Такође је био изврстан дрвосеча. За 12 година је 18 пута победио на регионалним такмичењима у сечи дрва.

Артуру није било нимало драго када је његов двогодишњи син Роналд8 (мој деда) узео секиру и ударио мало дрво јабуке које се налазило близу куће. Роналдова мајка је брзо реаговала. То дрво је спасено и касније је рађало веома слатке јабуке. Ова нова сорта је названа лејди вилијамс и од ње је касније настала пинк лејди, једна од најпознатијих сорти јабука на свету.

Мој деда Роналд је у животу остварио неке веома вредне циљеве. Он и бака су годинама као добровољци учествовали на грађевинским пројектима Јеховиних сведока у Аустралији и на Соломоновим острвима. Деда сада има близу 80 година и још увек је старешина у скупштини и учествује у градњи и реновирању Дворана Краљевства у Западној Аустралији.

МОЈЕ ДРАГОЦЕНО НАСЛЕЂЕ

Мој отац Џефри9 и мајка Џенис10 Вилијамс дали су све од себе да мене 12 и моју сестру Кетрин 11 поуче истини из Светог писма и пренесу нам то драгоцено духовно наслеђе. Вредност тог наслеђа сам разумео када сам имао 13 година. На једном већем скупу Јеховиних сведока, слушао сам говор Џона Бара, члана Водећег тела, у ком се обратио младима. Рекао је: „Немојте пропустити драгоцену прилику коју имате — прилику да упознате и заволите Јехову.“ Већ те ноћи сам обећао Јехови да ћу му заувек служити. Две године касније, постао сам пионир.

Моја жена Клои и ја уживамо у томе што већи део свог времена проводимо у проповедању. Живимо у Том Прајсу, забаченом рударском градићу који се налази на северозападу Западне Аустралије, и имамо посао са скраћеним радним временом. Моји родитељи, моја сестра Кетрин и њен муж Ендру, такође су пионири и живе у Порт Хедланду, који се налази око 420 километара северно од нашег града. Тата и ја служимо као старешине.

Када је Томас Вилијамс одлучио да служи Јехови Богу, оставио нам је наслеђе које се чува већ седам генерација. Оно је пренето и мени. Веома сам захвалан за то богато духовно наслеђе! ▪

^ одл. 5 Бројеви указују на слике на 12. и 13. страни.

^ одл. 6 Ово острво се раније звало Лакемба и припада острвској групи Лау, која се налази у источном делу Фиџија.

^ одл. 10 Мисионар Џон Хант је на фиџијски превео велики део Новог завета. Тај превод је издат 1847. и значајан је јер се у њему налази Божје име у облику „Jiova“, и то у Марку 12:36, Луки 20:42 и Делима апостолским 2:34.

^ одл. 16 Видети тему „1914. — значајна година у библијским пророчанствима“ из додатка књиге Шта Библија заиста научава?, коју су издали Јеховини сведоци. Доступна је и на сајту www.jw.org.