Пређи на садржај

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

Стражарска кула  |  мај 2015.

 ПРИМЕРИ ВЕРЕ | ЈОСИФ

„Зар сам ја на месту Бога?“

„Зар сам ја на месту Бога?“

ЈОСИФ стоји у свом врту док се мрак полако спушта. Поглед му пада на урме и друго дрвеће са својим плодовима и језерца у којима буја водено растиње. Преко зида му се пружа поглед на фараонову палату. До њега допиру звуци из куће — његов син Јефрем се кикоће док га његов старији брат, Манасија, засмејава. Јосиф замишља призор у кући — његова жена нежно одмахује главом док са осмехом посматра њихове несташлуке. То измамљује осмех на Јосифовом лицу. Он зна да је све што сада има дар од Бога.

Јосиф је свом првенцу дао име Манасија јер то име указује на заборав (Постанак 41:51). Све дивне ствари које је Бог учинио за њега у протеклих неколико година сигурно су ублажиле бол који је осећао при помисли на свој некадашњи дом, своју браћу и свог оца. Живот му се променио због тога што су га његова старија браћа замрзела. Напали су га с намером да га убију, али су се ипак предомислили и продали га као роба путујућим трговцима. Од тада је његов живот био веома буран, пун преокрета. Најпре је био роб, а потом је више од десет година био у затвору, једно време чак и у оковима. А сада је први човек до фараона, владара моћног Египта! *

Догађаји у земљи су се одвијали управо онако како је Јехова прорекао. Испуњавало се пророчанство о седам година обиља и Јосиф је надгледао сакупљање вишка рода. Током тог периода, његова супруга Асенета родила му је два сина. Али он је често мислио и на своју породицу која је била стотинама километара далеко — посебно на млађег брата, Венијамина, и на драгог оца, Јакова. Вероватно се питао да ли су добро. Такође се можда питао да ли су се његова старија браћа, која су била толико насилна, сада променила и да ли ће икада поново бити у добрим односима с њима.

Ако је мир у вашој породици икада био нарушен због љубоморе, изиграног поверења или мржње, можда се можете поистоветити с Јосифом. Њему је снажна вера у Бога помогла да се на исправан начин опходи са члановима породице. Како се можемо угледати на њега?

„ИДИТЕ КОД ЈОСИФА“

Јосиф је био веома запослен, тако да су године пролетеле. Након седам година током којих је земља богато рађала, десила се велика промена, баш као што је Јехова и објавио фараону у сну. Осме године, земља није дала свој род. Ускоро је у свим околним земљама завладала глад. Међутим, Библија каже да је ’у свој египатској земљи било хлеба‘ (Постанак 41:54). Египћанима је било добро захваљујући томе што им је Јосиф пренео Божје пророчанство, као и томе што је био добар организатор.

Пошто је Јосиф остао понизан, Јехова му је поверио важне задатке

Египћани су се можда осећали дужни Јосифу и можда су га хвалили због његових вештина. Али Јосиф није желео да га други  хвале, већ је заслугу за све приписао Јехови Богу. Ако понизно служимо Богу, он нам може поверити задатке у којима ћемо своје таленте моћи користити много више него што бисмо икада претпоставили.

Међутим, с временом је глад захватила и Египат. Када су Египћани завапили фараону за помоћ, он им је једноставно рекао: „Идите код Јосифа. Шта год вам каже, то учините.“ Тако је Јосиф почео да отвара житнице у којима се чувао вишак рода од протеклих година и народ је могао да купује жито (Постанак 41:55, 56).

Међутим, у околним земљама је људима било много теже. У хананској земљи, која је била стотинама километара далеко, Јосифова породица је трпела глад. Остарели Јаков је чуо да у Египту има жита, па је рекао својим синовима да оду тамо и купе храну (Постанак 42:1, 2).

Јаков је послао својих десет синова, али не и најмлађег, Венијамина. Добро се сећао како је једном свог вољеног сина Јосифа послао да обиђе своју браћу. Тада га је последњи пут видео. Када су његови старији синови донели хаљину коју је поклонио Јосифу, сву исцепану и крваву, то му је сломило срце јер је мислио да су га растргле дивље звери (Постанак 37:31-35).

„ЈОСИФ СЕ ОДМАХ СЕТИО“

Након дугог путовања, Јаковљеви синови су стигли у Египат. Када су рекли да желе да купе жито, упутили су их код високог званичника по имену Псонтомфаних (Постанак 41:45). Када су дошли до њега, да ли су препознали да је то Јосиф? Нису. За њих је он био само утицајни Египћанин који је могао да им помогне. Своје поштовање су исказали једним уобичајеним чином — ’поклонили су му се лицем до земље‘ (Постанак 42:5, 6).

А да ли је Јосиф препознао своју браћу? Наравно, и то одмах. Штавише, када су му се браћа поклонила, Јосиф се сетио времена када је био дечак. У Библији пише да се „одмах сетио снова“ које је под Јеховиним надахнућем сањао још као дете. У тим сновима је било проречено да ће доћи време када ће му се браћа поклонити, што су сада и учинили (Постанак 37:2, 5-9; 42:7, 9). Како ће Јосиф реаговати? Да ли ће их загрлити? Или ће им се осветити?

Јосиф је знао да не сме да се води осећањима, ма каква да су она била у том тренутку. Било му је јасно да је Јехова водио све ове изузетне догађаје, јер су били повезани са остварењем његове воље. Он је обећао да ће од Јаковљевих потомака начинити велик народ (Постанак 35:11, 12). Међутим, Јосиф није знао како ће се то остварити ако су његова браћа још увек насилна, себична и непоштена. Поред тога, ако би пренагљено реаговао, како би то утицало на остале чланове породице? Да ли би на неки начин угрозио свог оца и брата Венијамина, ако су још увек живи? Јосиф је одлучио да не открије ко је да би могао да провери  каква су његова браћа сада. То би му помогло да разуме како Јехова жели да се он постави према њима.

Ми се вероватно никада нећемо наћи у тако необичној ситуацији. Међутим, у данашњем свету је уобичајено да у породици дође до свађа и сукоба. Као несавршени људи, можда смо склони томе да се водимо емоцијама. Па ипак, далеко је боље да се угледамо на Јосифа и да настојимо да разумемо шта Бог очекује од нас у тој ситуацији (Пословице 14:12). Треба задржати на уму да је, иако је важно да будемо у миру са члановима породице, још важније да будемо у миру с Јеховом и његовим Сином (Матеј 10:37).

„ОВАКО ЋЕТЕ БИТИ ИСКУШАНИ“

Јосиф је желео да провери шта је у срцу његове браће. То је учинио на више начина. Најпре им се грубим речима обратио преко преводиоца и оптужио их да су уходе. Да би се одбранили, причали су му о својој породици. Споменули су и оно што је Јосифу било веома важно — да имају још једног, најмлађег брата. Јосиф је покушао да сакрије колико је усхићен због тога што је његов вољени брат још увек жив. Сада је знао који ће бити његов следећи корак. Рекао им је: „Овако ћете бити искушани“ и затим тражио да доведу свог најмлађег брата. Међутим, док га не доведу, један од њих је морао да остане у затвору (Постанак 42:9-20).

Нашавши се у таквој ситуацији, браћа су окривила себе због ужасног греха који су починили пре 20 година. Не знајући да их Јосиф разуме, рекли су: „Сигурно сносимо кривицу због нашег брата, јер смо видели невољу његове душе кад нас је преклињао за милост, а ми га нисмо послушали. Зато нас је снашла ова невоља.“ Јосиф је разумео шта причају и морао је да се окрене на страну како не би видели сузе у његовим очима (Постанак 42:21-24). Међутим, знао је да искрено кајање обухвата много више од жаљења због последица неког поступка. Зато је учинио још нешто да би проверио шта им је у срцу.

Послао их је кући и задржао Симеона у затвору. Такође је наредио да се у њихове вреће са храном сакрије новац. Када су браћа стигла кући, једва су наговорила оца да пусти свог миљеника, Венијамина, да се врати с њима у Египат. Када су стигли, одмах су рекли Јосифовом настојнику да су у својим врећама пронашли новац и да желе да га врате. Тај гест је био за похвалу, али Јосиф је морао још да се увери у то да су се заиста променили. Позвао их је на гозбу, током које је једва успео да сакрије колико је дирнут што види Венијамина. Затим их је послао кући, поново са врећама пуним хране, али овога пута је наредио да се у Венијаминову врећу сакрије сребрни пехар (Постанак 42:26–44:2).

Сада је било време за коначни испит. Јосиф је наредио својим људима да крену за његовом браћом и да их оптуже да су украли пехар. Пехар је пронађен у Венијаминовој врећи и зато су сви доведени назад код Јосифа. Сада је Јосиф имао прилику да види каква су заиста његова браћа. Јуда је говорио у име свих и молио Јосифа за милост, чак предложивши да сва једанаесторица постану робови у Египту. Јосиф је то одбио, рекавши да само Венијамин мора да остане, а да сви остали морају да напусте Египат (Постанак 44:2-17).

Оно што је Јуда тада рекао било је веома дирљиво. „Само [је] он остао од своје мајке, и отац га много воли“, објаснио је. Нема сумње да су те речи погодиле Јосифа. Он је био старији син Јаковљеве вољене жене Рахеле, која је умрла док је рађала Венијамина. Попут свог оца, и Јосиф је имао драге успомене на Рахелу. Можда му је Венијамин баш због тога био посебно драг (Постанак 35:18-20; 44:20).

Јуда је наставио да преклиње Јосифа да не задржи Венијамина у затвору. Чак се понудио да он остане уместо њега. На крају је рекао нешто што никога не би могло оставити равнодушним: „Како да се без дечака вратим код свог оца, па да гледам невољу која ће га снаћи?“ (Постанак 44:18-34). То је био прави доказ да се Јуда променио. Не  само што се кајао због некадашњег поступка већ је и постао изузетно саосећајан и несебичан.

Јосиф је видео да је његовој браћи жао због онога што су му учинили

Јосиф више није могао да се савлада. Морао је да да̂ одушка осећањима која је све време потискивао. Отпустио је све слуге и заплакао тако гласно да се чуло све до фараоновог двора. Затим је коначно рекао праву истину о себи: „Ја сам ваш брат Јосиф.“ Браћа су остала затечена. Он их је загрлио и опростио им је све што су му учинили (Постанак 45:1-15). Тако је показао да је попут Јехове, који великодушно опрашта (Псалам 86:5). Да ли би се то могло рећи и за нас?

’САДА ЗНАМ ДА СИ ЖИВ‘

Када је фараон чуо због чега је настао метеж у Јосифовом дому, рекао је Јосифу да позове у Египат свог остарелог оца и целу његову породицу. Недуго након тога, Јосиф је коначно био поново са својим вољеним оцем. Јаков је заплакао и рекао: „Сада могу да умрем, јер сам видео твоје лице и знам да си жив“ (Постанак 45:16-28; 46:29, 30).

Јаков је поживео још 17 година након што се преселио у Египат. За свог живота је изрекао пророчански благослов дванаесторици синова. Свом једанаестом сину, Јосифу, дао је двоструки део који је обично припадао првенцу. Захваљујући томе, од њега су потекла два израелска племена. А шта је било с четвртим сином, Јудом, код ког се највише видело да се каје? Он је добио велики благослов — Месија је дошао из његове лозе! (Постанак, 48. и 49. поглавље).

Када је Јаков умро са 147 година, Јосифова браћа су се уплашила да ће Јосиф, који је сада постао веома моћан, желети да им се освети. Али он их је уверио да то не жели. Он је одавно рекао својој браћи да не треба да се осећају лоше због онога што се десило пошто је Јеховина воља била да се њихова породица пресели у Египат. А сада је додао ово важно питање: „Зар сам ја на месту Бога?“ (Постанак 15:13; 45:7, 8; 50:15-21). Јосиф је био свестан тога да је Јехова савршени Судија и да он нема право да се освети онима којима је Јехова опростио (Јеврејима 10:30).

Да ли је нама понекад тешко да опростимо? Можда нам је посебно тешко ако знамо да нас је неко намерно повредио. Али ако од срца опраштамо ономе ко се искрено каје, сигурно ћемо учинити добро и тој особи, а и себи. Тиме ћемо се угледати на верног Јосифа и његовог милосрдног Оца, Јехову.

^ одл. 4 Видети чланке „Примери вере“ у издањима Стражарске куле од 1. августа 2014, 1. новембра 2014. и 1. фебруара 2015.

Сазнајте више

КЊИГЕ И БРОШУРЕ

Примери вере

Како нам може користити читање о верним библијским личностима?