Подешавања за приступ

Изабери језик

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

СТРАЖАРСКА КУЛА СЕПТЕМБАР 2014

Сиријска Пешита — сведочанство о тачности Библије

Сиријска Пешита — сведочанство о тачности Библије

Године 1892, две близнакиње, Агнес Смит Луис и Маргарет Данлоп Гибсон, девет дана су путовале на камилама кроз пустињу до манастира Свете Катарине у подножју горе Синај. Зашто су се ове две жене које су имале близу 50 година упутиле на Оријент, у време када је то било опасно? Одговор нам може ојачати поверење у тачност Библије.

Агнес Смит Луис и манастир Свете Катарине

ПРЕ него што је узашао на небо, Исус је својим ученицима дао заповест да сведоче о њему „у Јерусалиму, по целој Јудеји и Самарији и све до краја земље“ (Дела апостолска 1:8). Они су то ревно и храбро чинили. Међутим, у Јерусалиму су наишли на јако противљење, тако да је убијен и ученик Стефан. Многи Исусови ученици су пронашли уточиште у једном од највећих градова Римског царства — у Антиохији, сиријском граду који се налазио око 550 километара северно од Јерусалима (Дела апостолска 11:19).

Тамо су ученици наставили да проповедају „добру вест“ о Исусу и многи нејевреји су прихватили хришћанство (Дела апостолска 11:20, 21). Иако је грчки био уобичајен језик у Антиохији, ван ње је, као и у осталим деловима Сирије, сиријски био народни језик.

ДОБРА ВЕСТ НА СИРИЈСКОМ

Како је у другом веку број хришћана који су говорили сиријски растао, тако је расла и потреба да се добра вест преведе на њихов језик. Због тога је изгледа сиријски, а не латински, био први народни језик на који су преведени делови грчких књига Библије, то јест Новог завета.

 Сиријски писац Татијан (око 120-173. н. е.) написао је око 170. н. е. дело познато као Дијатесарон. Назив тог дела потиче од грчке речи која значи „кроз четири [јеванђеља]“, будући да се заснивало на четири канонска јеванђеља. Не зна се да ли је изворно написано на грчком или на сиријском. Касније је Јефрем Сиријац (око 310-373. н. е.) написао коментар на Дијатесарон, те је тако потврдио да се он навелико користио међу сиријским хришћанима.

Дијатесарон има велики значај данас. Зашто? У XIX веку, неки изучаваоци су тврдили да су јеванђеља написана тек у другом веку, између 130. и 170. н. е., и да зато не садрже веродостојне информације о Исусовом животу. Међутим, када су откривени древни манускрипти Дијатесарона, показало се да су сва четири јеванђеља већ била у широкој употреби до средине другог века. Зато су морала бити написана раније. Поред тога, будући да Татијан свој Дијатесарон није заснивао на апокрифним, већ на канонским јеванђељима, јасно је да апокрифни списи нису били сматрани поузданим.

Пентатеух из сиријске Пешите, 464. н. е., један од најстаријих датираних библијских рукописа

До почетка петог века, на северу Месопотамије био је веома заступљен један сиријски превод Библије. Вероватно је потицао из другог или трећег века наше ере, и обухватао је све библијске књиге осим Друге Петрове, Друге и Треће Јованове, Јудине посланице и Откривења. Тај превод је постао познат као Пешита, што значи „једноставан“. Пешита је један од најстаријих и најважнијих превода библијског текста.

Један рукопис Пешите потиче из 459/460. н. е., што га чини најстаријим библијским рукописом са утврђеним датумом. Године 508. н. е., урађена је ревизија Пешите и у њу су укључене пет књига које су недостајале. Тај превод је добио име по епископу Филоксену.

ЈОШ НЕКИ РУКОПИСИ НА СИРИЈСКОМ

До XIX века, скоро сви познати грчки преводи Новог завета потицали су из V века или много касније. Због тога су библисте посебно занимали рани преводи, као што су латинска Вулгата и сиријска Пешита. У то време неки су сматрали да је Пешита била ревизија једног старијег сиријског превода, али такав текст тада није био пронађен. Таква сиријска Библија морала би потицати из другог века и зато би омогућила увид у веома рани библијски текст. То би сигурно било од непроцењивог значаја за изучаваоце Библије. Међутим, да ли је заиста постојао један тако древан превод?

Палимпсест пронађен у подножју горе Синај. На маргинама се види избрисани текст јеванђеља

Занимљиво је да су пронађена два драгоцена рукописа која се сматрају преписима таквог превода. Први од њих потиче из петог века. Налазио се међу бројним сиријским рукописима који су 1842. стигли у Британски музеј из једног манастира у Нитријској пустињи у Египту. Тај рукопис (Syrc, Curetonian) добио је назив по Вилијаму Куретону, кустосу тог музеја, који га је открио и објавио. Овај драгоцени документ садржи четворојеванђеље по следећем реду — Матеј, Марко, Јован, Лука.

Други манускрипт (Syrs, Sinaitic) откривен је у подножју горе Синај. Његово откриће приписује се двема одважним сестрама, које су поменуте у уводу чланка. Иако Агнес није имала факултетску диплому, знала је осам језика, од којих је један био сиријски. Године 1892, открила је нешто невероватно у манастиру Свете Катарине у Египту.

Тамо је у мрачним одајама пронашла један сиријски рукопис. Према њеним речима,  „изгледао је потпуно заборављено, јер је био веома прљав а странице су биле скоро слепљене пошто их нико није отварао“ вековима. У питању је био палимпсестни * рукопис на ком је изворни текст био обрисан, а преко њега исписан сиријски текст о светицама. Међутим, Агнес је на врху страница испод текста запазила речи „Матејево“, „Марково“ и „Лукино“. Оно што је у рукама држала био је готово комплетан сиријски кодекс четири јеванђеља. Изучаваоци сада сматрају да је тај зборник написан крајем четвртог века.

Рукопис пронађен у подножју Синаја сматра се једним од најважнијих библијских рукописа заједно с грчким рукописима, као што су Синајски кодекс и Ватикански кодекс. Сада је општеприхваћено да су два пронађена сиријска рукописа (Syrc, Curetonian и Syrs, Sinaitic) преписи старосиријског превода јеванђеља, с краја другог и почетка трећег века.

„РЕЧ НАШЕГ БОГА ОСТАЈЕ ДОВЕКА“

Да ли су ови рукописи значајни за оне који данас изучавају Библију? Несумњиво јесу! Погледајмо један пример. Реч је о дугачком закључку који се налази на крају Јеванђеља по Марку, и у неким Библијама се појављује након Марка 16:8. Он се налази у грчком Александријском кодексу из петог века, латинској Вулгати и на још неким местима. Међутим, два призната грчка рукописа из четвртог века — Синајски кодекс и Ватикански кодекс — немају тај део и завршавају се стихом из Марка 16:8. Рукопис из подножја горе Синај (Syrs, Sinaitic) такође нема тај дуги закључак, што додатно пружа доказ да је тај део касније убачен и да се не налази у изворном Марковом јеванђељу.

Осмотримо још један пример. У XIX веку, скоро све Библије су у 1. Јовановој 5:7 садржавале део који је указивао на Тројство, а који се није налазио у најстаријем грчком тексту. Такође се не појављује ни у Пешити, што је даљњи доказ да је убачени део у 1. Јовановој 5:7 заправо кривотворење библијског текста.

Јасно је да се Јехова Бог, као што је и обећао, побринуо да се његова света Реч сачува. У њој стоји следеће засигурање: „Трава се осуши и цвет увене, али реч нашег Бога остаје довека“ (Исаија 40:8; 1. Петрова 1:25). Превод који је познат као Пешита има скроман, али значајан допринос тачном преношењу библијских мисли целом човечанству.

^ одл. 15 Реч потиче из грчког језика и значи „поново избрисан“.

Сазнајте више

Свето писмо — књига од Бога

Како вам Свето писмо може помоћи да се изборите с проблемима? Зашто можете веровати његовим пророчанствима?