Подешавања за приступ

Изабери језик

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

СТРАЖАРСКА КУЛА ЈУН 2014

Хлеб који нам Бог даје

Хлеб који нам Бог даје

ГРУПА туриста је била гладна. Након што су обишли неке историјске знаменитости древног Витлејема, пожелели су да пробају неки локални специјалитет. Један од туриста је спазио ресторан у ком се нудио укусни фалафел — јело од самлевених леблебија, парадајза, црног лука и другог поврћа, које се служи у лепињи. То их је фино заситило тако да су могли да наставе са обиласком.

Ови туристи нису ни знали да их је управо та лепиња довела у додир с прошлошћу. Лепиња је типична врста хлеба у Витлејему, а само име тог града значи „кућа хлеба“. Хлеб се у овом крају прави већ хиљадама година (Рута 1:22; 2:14).

Пре скоро четири хиљаде година, мало јужније од Витлејема, Аврахамова жена Сара испекла је хлеб за три неочекивана госта (Постанак 18:5, 6). ’Фино брашно‘ које је користила можда је било направљено од једне древне врсте пшенице или од јечма. Сара је морала брзо да припреми хлеб и вероватно га је испекла на ужареном камењу (1. Краљевима 19:6).

Као што овај запис показује, у Аврахамовој породици се правио хлеб. Због номадског начина живота, Сара и њене слушкиње вероватно нису могле да пеку хлеб у пећима какве су се користиле у њеном родном граду, Уру. Она је брашно правила од житарица које су успевале у поднебљу где је живела. Био је то тежак посао у ком се користио ручни млин, а можда и аван с тучком.

Четири века касније, у Мојсијевом закону је стајало да се ручни млин не сме узимати као залог, јер би то било као да су некоме узета „средства за живот“ (Поновљени закони 24:6, фуснота). Бог је ручни млин сматрао важним јер без њега породица не би имала потребни хлеб. (Видети оквир  „Прављење хлеба у библијско доба“.)

ХЛЕБ НАСУШНИ

У Библији се хлеб помиње на више стотина места и библијски писци су га често користили као синоним за храну. Исус је рекао да они који служе Богу треба да га с вером моле: „Дај нам данас хлеб наш за овај дан“ (Матеј 6:11). Овде „хлеб“ представља храну, а Исус истиче да треба да се уздамо у Бога да ће нам дати оно што нам је неопходно сваки дан (Псалам 37:25).

Међутим, постоји нешто много важније од хлеба, то јест хране. „Човек не сме да живи само од хлеба, него треба да живи и од сваке речи која излази из Јеховиних уста“, рекао је Исус (Матеј 4:4). Овом реченицом је указао на период када су Израелци у потпуности зависили од хране коју им је Бог пружао. То је било убрзо након што су изашли из Египта. Око месец дана након што су ушли у Синајску пустињу, њихове залихе хране су почеле да нестају. Уплашили су се да ће умрети од глади у тој суровој пустоши, па су почели да јадикују како су у Египту ’јели хлеба колико су хтели‘ (Излазак 16:1-3).

Нема сумње да је хлеб у Египту био врло укусан. У Мојсијево време су постојали пекари који су за Египћане правили разне врсте хлеба и пецива. Али Јехова није свој народ оставио без икаквог  хлеба. „Ево, учинићу да вам с небеса пада хлеб“, обећао је. И заиста, тај хлеб с неба се појављивао рано ујутру и изгледао је као „нешто фино попут пахуљица“, слично роси или ињу. „Шта је ово?“, питали су се Израелци када су то први пут видели. „То је хлеб који вам Јехова даје за храну“, објаснио им је Мојсије. Назвали су га „мана“, * и тим хлебом су се хранили наредних 40 година (Излазак 16:4, 13-15, 31).

Чудесна мана је у први мах сигурно одушевила Израелце. Имала је укус „колача од меда“ и свако је имао довољно за себе (Излазак 16:18). Али с проласком времена, зажелели су се разноврсне хране коју су имали у Египту. „Наше очи не виде ништа осим мане“, жалили су се (Бројеви 11:6). Касније су чак бесно говорили: „Овај никакав хлеб већ се огадио нашој души“ (Бројеви 21:5). Овај ’хлеб с неба‘ им је на крају постао безукусан и одвратан (Псалам 105:40).

ХЛЕБ ЖИВОТА

Очигледно је да хлеб, као и друге ствари, лако можемо узимати здраво за готово. Али Библија помиње и једну посебну врсту хлеба коју никако не бисмо смели да ниподаштавамо. Тај хлеб нам може омогућити вечни живот, а Исус га је упоредио с маном коју су Израелци тако незахвално одбацили.

„Ја сам хлеб живота“, рекао је Исус. „Ваши су праочеви јели ману у пустињи, а ипак су умрли. Ово је хлеб који силази с неба, да човек једе од њега и да не умре. Ја сам живи хлеб који је сишао с неба. Ако неко једе од овог хлеба, живеће вечно. А хлеб који ћу ја дати моје је тело које ћу дати за живот света“ (Јован 6:48-51).

Многи који су тада слушали Исуса нису разумели симболично значење израза „хлеб“ и „тело“. Па ипак, то поређење је  било на месту. Исус је подсетио своје слушаоце да им је дослован хлеб неопходан за живот, баш као што је и мана била потребна Израелцима у пустињи. Иако је она била дар од Бога, људима није могла омогућити вечни живот. С друге стране, Исусова жртва управо то омогућује онима који верују у њега. Зато се може рећи да је он „хлеб живота“.

Хлеб нам може утолити глад. Можда и захваљујемо Богу за ’хлеб насушни‘ (Матеј 6:11, Чарнић). Али никада не треба да заборавимо какве нам благослове доноси „хлеб живота“, Исус Христ.

Како можемо показати да нисмо попут незахвалних Израелаца из Мојсијевог доба и да не потцењујемо драгоцени хлеб с неба? „Ако ме волите, држаћете се мојих заповести“, рекао је Исус (Јован 14:15). Уколико живимо по Исусовим заповестима, наш Бог, Јехова, благосиљаће нас у сву вечност (Поновљени закони 12:7).

^ одл. 10 Израз „мана“ изгледа потиче од хебрејског израза „ман ху“, што значи: „Шта је ово?“