Подешавања за приступ

Изабери језик

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

СТРАЖАРСКА КУЛА ДЕЦЕМБАР 2013

 ЖИВОТНА ПРИЧА

Служење Јехови је мој животни позив

Служење Јехови је мој животни позив

Након завршетка средње школе у јануару 1937, уписао сам се на Државни универзитет у Ајови, у Сједињеним Државама. Предавања су ми одузимала доста времена, као и посао који сам радио да бих плаћао школарину. Предмет мог интересовања су биле високе зграде и висећи мостови.

Почетком 1942, кратко након што су Сједињене Државе ушле у Други светски рат, ја сам био на петој години студија и само неколико месеци ме је делило од дипломе инжењера архитектуре. У то време сам живео у стану с два цимера. Једном приликом је један од њих у разговору поменуо младића који је долазио код наших пријатеља с доњег спрата. Био је то Џон (Џони) Бремер, један Јеховин сведок. Када сам га упознао, одушевио сам се тиме што је он на практично свако питање износио одговор на темељу Библије. Зато сам почео да проучавам Библију с Џонијем и с временом сам кренуо с њим у проповедање.

Џонијев отац, Ото, постао је Сведок док је још био директор банке у Волнату, у Ајови. Напустио је тај положај да би имао више времена за проповедање. Његов одличан пример, као и пример његове породице, подстакао ме је да донесем пресудну одлуку.

ВРЕМЕ ЗА ОДЛУКЕ

Једног дана ми је декан са Универзитета рекао да наставим да добро учим ако желим да дипломирам. Сећам се да сам се усрдно молио Јехови Богу да ми пружи вођство. Убрзо након тога ме је позвао један професор. Рекао ми је да је добио телеграм да се тражи један инжењер и да је био слободан да потврдно одговори у моје име. Захвалио сам се и објаснио да сам одлучио да служење Јехови постане моја каријера. Крстио сам се 17. јуна 1942. и малтене одмах постао пионир, како Сведоци називају оне који пуновремено учествују у проповедању.

Касније те исте године добио сам позив за војску. Пред комисијом за регрутацију сам рекао да ми савест не дозвољава да учествујем у рату. Донео сам и писмене изјаве својих професора који су посведочили о мом добром карактеру и изузетним способностима у инжењерству. Али и поред свега тога, морао сам да платим 10 000 америчких долара и послат сам на пет година у федерални затвор у Левенворту, у Канзасу.

ЖИВОТ У ЗАТВОРУ

Затвор у Левенворту данас. У њему је било нас око 230 Сведока

У затвору је било преко 230 Сведока. У оквиру затвора је постојало пољопривредно имање на ком смо радили под надзором  чувара. Неки од њих су знали за нашу неутралност и свиђали су им се наши ставови.

Неколико њих је сарађивало с нама тако да смо могли да одржавамо састанке на којима смо разматрали Библију. Помагали су нам да уносимо библијску литературу у затвор. Управник затвора се чак претплатио на часопис Утеха (сада Пробудите се!).

СЛОБОДА И МИСИОНАРСКА СЛУЖБА

Након што сам одслужио три године затворске казне од укупно пет, пуштен сам на слободу 16. фебруара 1946, неколико месеци након завршетка Другог светског рата. Одмах сам наставио да служим као пионир и замолили су ме да се вратим у Левенворт и тамо проповедам. Био сам прилично уплашен јер су у том месту људи имали велике предрасуде према Јеховиним сведоцима. Било је тешко пронаћи посао, а стан још теже.

Сећам се да сам једног дана у служби од куће до куће наишао на чувара ког сам знао из затвора. Он је викао: „Бежи с мог имања!“ Кад сам видео да држи бејзбол палицу, претрнуо сам од страха и одмах отишао. У једној другој кући, жена ми је рекла: „Сачекајте минут“, а затим је затворила врата. Чекао сам све док се са спрата на мене није сручила кофа прљаве воде. Па ипак, имао сам и лепе резултате у служби. Касније сам чуо да су неки који су од мене узели библијску литературу постали Сведоци.

Године 1943, у Њујорку је основана нова школа. Када је организован десети разред, и ја сам био позван. Била је то Библијска школа Галад за обучавање мисионара. Након уручивања диплома 8. фебруара 1948, послат сам на Златну Обалу, што је данас Гана.

Добио сам упутство да првенствено проповедам тамошњим званичницима и Европљанима. Викендом сам сарађивао с локалним Сведоцима у проповедању од куће до куће. Такође сам посећивао Сведоке у забаченим местима и обучавао их за службу. Осим тога, служио сам као путујући надгледник и у суседној Обали Слоноваче.

Док сам служио у тим крајевима, научио сам да живим као домородачки становници — спавао сам у колиби од блата, јео прстима и излазио напоље у ве-це, баш као Израелци у пустоши (Поновљени закони 23:12-14). Због таквог начина живота, људи су лакше прихватили мене и друге мисионаре. Жене неких утицајних људи почеле су да проучавају Библију с нама. Када су нам противници правили проблеме  и издејствовали да нам се поништи виза, оне су утицале на своје мужеве да се промени та одлука!

Попут многих мисионара који су дошли у Африку, и ја сам добио маларију. Услед те болести, час ме је обузимала језа, час тресла грозница због које сам западао у бунило. Понекад сам морао да држим доњу вилицу да ми се не би тресла. Али то ми није одузело радост у служби.

Током прве четири године у Африци, дописивао сам се са Евом Халквист, коју сам упознао пре него што сам отишао из Сједињених Држава. Тако сам сазнао да ће она похађати 21. разред Библијске школе Галад. Планирано је да уручивање диплома буде 19. јула 1953, на међународном конгресу Јеховиних сведока, на стадиону Јенки у Њујорку. Да бих стигао у Сједињене Државе, договорио сам се с једним капетаном брода да у замену за карту радим на његовом броду.

Након 22 дана пловидбе, понекад по немирном мору, стигао сам и срео се са Евом у главном седишту Јеховиних сведока у Бруклину. На крову те зграде, одакле се пружа предиван поглед на њујоршку луку и панораму града, запросио сам Еву. Касније ми се она придружила на Златној Обали.

ПОРОДИЧНЕ ОДГОВОРНОСТИ

Ева и ја смо неколико година заједно служили у Африци. Онда сам добио писмо од мајке у ком ми је рекла да отац умире од рака. Након што смо добили дозволу да се на неко време вратимо кући, Ева и ја смо отпутовали за Сједињене Државе. Очево стање се нагло погоршавало и убрзо је умро.

Након што смо се вратили у Гану и били тамо скоро четири године, мојој мајци је веома ослабило здравље. Неки пријатељи су нам предложили да се вратимо и бринемо за њу. Након 15 година мисионарске службе, од којих смо 11 служили заједно, вратили смо се у Сједињене Државе. Био је то један од најтежих тренутака у нашем животу.

С једним поглавицом на Златној Обали (данашња Гана)

Током година смо заједно бринули о мајци и помагали јој да кад год може присуствује нашим састанцима. Умрла је 17. јануара 1976, када је имала 86 година. Али још тежи ударац је дошао девет година касније када је установљено да Ева болује од рака. Борили смо се свим силама, али изгубили смо битку 4. јуна 1985. Умрла је са 70 година.

ЈОШ НЕКЕ ПРОМЕНЕ

Године 1988, позван сам на свечано отварање нових објеката подружнице у Гани. Било је заиста предивно! Када сам након мисионарске школе, око 40 година раније, стигао у Гану, било је само неколико стотина Сведока. До 1988. њихов број је премашио 34 000, а сада их има скоро 114 000!

Две године након посете Гани, 6. августа 1990, оженио сам се с Бети Милер, Евином пријатељицом. У нашем животу је служење Јехови и даље остало на првом месту. Једва чекамо дан када ћемо поново видети чланове своје породице и Еву, и то на земљи претвореној у Рај (Дела апостолска 24:15).

Очи ми се напуне сузама када размишљам о томе што имам дивну част да већ 70 година служим Јехови. Често му захваљујем што ме је усмеравао тако да служење њему буде мој животни позив. Иако имам преко 90 година, Јехова, највећи инжењер у свемиру, и даље ми даје снагу и јача ме како бих истрајао у служби њему.