Пређи на садржај

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

СТРАЖАРСКА КУЛА ДЕЦЕМБАР 2012

Напокон сам пронашла праву слободу!

Напокон сам пронашла праву слободу!

„Ви никоме не требате“, рекао је затворски чувар уз подсмех. „Слободно останите овде.“ Како смо ми, марљива и мирољубива руска породица, доспели у затвор у Северној Кореји 1950, око пет година након Другог светског рата?

СУДЕЋИ по мојим документима, родила сам се 1924, у селу Шмаковка на далеком истоку Русије, близу границе с Кином.

Моје родно село Шмаковка, Приморски крај, далеки исток Русије

Једног дана су мог оца и старију браћу одвели разбојници, и мајка их никада више није видела. На њу је спала брига о кући пуној мале деце, коју је једва могла да прехрани. Комшија се понудио да нас децу одведе у руско православно сиротиште и тамо каже да нас је мајка напустила.

Мајка је пристала, јер је то био једини начин да њени малишани не умру од глади. Сада сам, са преко осамдесет година, захвална што нас је послала у сиротиште. Тиме нам је сигурно спасла живот. Ипак, још увек не могу у потпуности да се помирим с њеном одлуком.

Иван и ја на дан венчања, 1941.

Године 1941, преселила сам се у Кореју и удала за доброг човека по имену Иван, који је такође био Рус. Наша ћерка Оља родила се 1942. у Сеулу. Тамо се родио и наш син Коља 1945, а најмлађег сина Жору добили смо 1948. Муж је водио нашу радњу, а ја сам почела да шијем. Пошто је Сеул раније био под окупацијом Јапанаца, наша деца су одмалена учила јапански језик, иако смо код куће причали руски. Све до 1950, у Сеулу су Совјети, Американци и Корејци живели у миру. Сви су били муштерије у нашој радњи.

Заточеништво у Северној Кореји

Попут грома из ведрог неба, све се променило 1950. Севернокорејске трупе су преузеле контролу над Сеулом. Пошто нисмо могли да побегнемо, били смо ухапшени заједно са другим цивилима из иностранства. Три и по године су нас заједно са ратним заробљеницима из Велике Британије, Русије, Америке и Француске премештали на различите локације широм Северне Кореје. Били смо смештени где год је било могуће, а уз то је стално претила опасност од бомби.

Некада смо били у кућама са грејањем и добијали смо довољно хране. Међутим, најчешће смо за јело имали само просо и спавали смо у хладним, напуштеним зградама. Многи из наше групе су умрли због неухрањености и лоших услова. Била сам очајна јер су моја деца патила. Зима је те године рано стигла у Северну Кореју. Сећам се да сам седела поред ватре целу ноћ и грејала камење да бих га ставила испод деце.

Када је отоплило, неки корејски сељаци су нас научили које дивље биљке су јестиве, па смо кренули у потрагу за зеленим поврћем, малинама, грожђем и печуркама. Било је јасно да мештани не осећају мржњу према нама, већ само сажаљење због наше невоље. Научила сам како да ловим жабе и тако допуним нашу  сиромашну исхрану. Деца су се томе толико радовала да ми се срце сламало.

Једног октобра нам је било заповеђено да пешачимо до града Манпо. Речено нам је да ће за болесне и малу децу бити обезбеђена кола која вуку волови. Оља и мој муж су били одведени са групом која је пешачила. Нас троје смо са зебњом данима чекали док кола коначно нису стигла.

Болесне затворенике су бацали на кола као да су џакови жита. Био је то ужасан призор! Носећи Жору на леђима, покушала сам да сместим Кољу на ћошак кола, али он је плакао: „Мама, мама, хоћу да идем с тобом! Не остављај ме!“

Коља је заостајао и једном ручицом стезао моју сукњу док је каскао за нама. Многи затвореници су убијени током овог злогласног марша који је трајао данима. Јата врана су ишла за нама, кљуцајући лешеве који су лежали на земљи. Напокон смо се срели са Иваном и Ољом. Потрчали смо им у загрљај и бризнули у плач. Те ноћи сам остала будна грејући камење покрај ватре да бих га ставила испод деце. Била сам спокојна јер сам сада грејала сву моју децу.

Наш живот се донекле променио набоље када су нас 1953. пребацили близу 38. упоредника, који дели Северну и Јужну Кореју. Добили смо чисте униформе, обућу, хлеб и чак понеки слаткиш. Убрзо су ослобођени Британци, а потом и Французи. Али ми нисмо били грађани ниједне земље. Када су отишли и последњи затвореници, ми смо остали једини. Горко смо плакали и нисмо могли да једемо. Тада нам је корејски чувар упутио заједљиве речи које су цитиране на почетку.

Нови живот у Сједињеним Државама

На наше изненађење, недуго након тога су нас кроз демилитаризовану зону одвели у Јужну Кореју.  Тамо нас је испитивало америчко војно особље, и дозвољено нам је да се преселимо у Сједињене Државе. Бродом смо допутовали до Сан Франциска, у Калифорнији, где нам је помогла једна хуманитарна организација. Касније смо се преселили у Вирџинију, а познаници који тамо живе помогли су нам да поново станемо на ноге. Када смо се преселили у Мериленд почели смо нови живот.

С мојим супругом и наше двоје деце, 1954.

Одушевљавале су нас једноставне ствари као што је рецимо усисивач. Попут других имиграната, радили смо пуно и напорно. Ипак, било ми је жао што су они који су се добро снашли у новој средини искоришћавали новопридошле. Убрзо након што смо стигли, упознали смо једног руског православног свештеника који је рекао: „Сад сте на благословљеној земљи. Ако хоћете да напредујете, држите се подаље од својих сународника.“ Била сам изненађена и збуњена. Зар не треба да помажемо један другоме?

Јеховин сведок по имену Берни Бетлмен дошао је 1970. на наша врата да разговара о Библији. Био је темпераментан и отворен, баш као и ми. Причали смо сатима. Пошто сам одрасла у православном сиротишту, знала сам црквена учења напамет. Али никад нисам мислила да могу имати Библију! Берни нам је дао једну, рекавши: „Донео сам вам ову Библију јер вас волим.“ Такође нас је упознао са Беном, Сведоком из Белорусије који је говорио руски.

Бен и његова жена су стрпљиво одговарали на моја питања о Библији. Ипак, сматрала сам да су Сведоци изменили библијски текст. Нарочито ме је разљутило то што је у њиховим публикацијама писало да је Марија имала још деце осим Исуса, док је црква другачије научавала.

Позвала сам пријатељицу која је Пољакиња и замолила је да у својој Библији на пољском погледа шта пише у Матеју 13:55, 56. Када ми је прочитала стихове, запрепастила сам се због тога што пише да је Исус заиста имао млађу браћу! Она је такође позвала познаницу која је радила у Конгресној библиотеци у Вашингтону да провери ове стихове у свим доступним преводима Библије. Поручила је да у  сваком пише исто: Исус је имао браћу и сестре!

Имала сам још пуно питања. Зашто деца умиру? Зашто нације ратују? Зашто се људи међусобно не разумеју, иако говоре истим језиком? Одушевили су ме одговори из Библије. Сазнала сам да није Божја воља да људи пате. Обрадовало ме је то што ћу моћи поново видети вољене који су страдали у разним сукобима. Постепено је Јехова постао стварна особа за мене.

Једног дана сам стајала испред својих икона и молила Бога да помогне мом сину који се управо вратио из Вијетнама и имао трауме из рата. Наједном сам разумела да моје молитве не треба да буду упућене сликама већ живом Богу Јехови. Раставила сам иконе и схватила да је то обичан шарени папир. Иако сам их купила у цркви, те ноћи сам их се решила.

Није било лако напустити цркву у којој сам одрасла. Али оно што Библија научава постало ми је важније од свега осталог. Годину дана касније, отишла сам с ћерком и мужем код руског православног свештеника. Понела сам свеску пуну питања и библијских стихова записаних испод. Док сам наглас читала стихове, свештеник је одмахивао главом говорећи: „Ви сте изгубљени.“ Рекао је да више никада не пређемо његов праг.

Овај догађај је оставио утисак на моју енергичну, радозналу ћерку Ољу. И она је почела да помно испитује Библију и убрзо је кренула са мном на састанке Сведока. Ја сам се крстила 1972, а Оља следеће године.

Породични мото

У башти моје куће у Мериленду, око 1990.

Наш мото је био: „Живи у садашњости, остави прошлост иза себе.“ Зато нисмо никада оклевали да пробамо нешто ново ако смо сигурни да је исправно. Док смо ћерка и ја развијале пријатељство са Богом, добиле смо јаку жељу да посећујемо људе у њиховим домовима и поделимо с њима оно што знамо. Морам признати, због тога што сам по природи директна и нисам сентиментална, они који су били са мном понекад су морали да се умешају и ублаже моје речи. Али с временом сам научила да разговарам с људима различитих националности и животних околности који су, као и ја, тражили бољи живот.

Током наредних година, ћерка и ја смо често говориле да ћемо, у случају да падне Гвоздена завеса, отићи у Русију да помажемо људима попут нас да упознају Бога. То се догодило почетком деведесетих, и Оља је тај сан испунила за обе. Преселила се у Русију и тамо је 14 година била у пуновременој служби. Проучавала је Библију с многима и имала је прилику да у руској подружници Јеховиних сведока учествује у превођењу библијске литературе са енглеског на руски.

Сада сам везана за кревет, а моја деца дају све од себе да ми олакшају живот. Захвална сам Богу што сам пронашла бољи живот након што сам у младости прошла кроз многе патње. Уверила сам се у речи које је пастир Давид записао у библијском псалму: „На пашњацима зеленим одмор ми даје, води ме [Бог] на спокојна места где обилне воде теку. Душу моју крепи. Због имена свога води ме стазама праведним“ (Псалам 23:2, 3). *

^ одл. 29 Марија Килин је преминула 1. марта 2010, док је ова животна прича била у припреми.