Подешавања за приступ

Изабери језик

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

СТРАЖАРСКА КУЛА СЕПТЕМБАР 2012

 Писмо из Грчке

Проповедање на најјужнијој тачки Европе

Проповедање на најјужнијој тачки Европе

ИМПРЕСИВНЕ планине Лефка на острву Крит полако се губе у даљини док се наш бродић приближава малом узвишењу које израња из дубина Средоземног мора. На пут је кренуло нас тринаесторо и сви се унапред радујемо проповедању на острву Гавдос, малој тачки која на мапи означава крајњи југ Европе.

Овај топли летњи дан обећавао је мирну пловидбу. Али убрзо су налети ветра узбуркали море па разбеснели таласи носе бродић као да је од плуте. Осећам мучнину и присећам се библијског записа о апостолу Павлу, који је доживео јаку олују у овим водама вековима раније — када је Гавдос био познат као Клауда (Дела апостолска 27:13-17). Надам се да ћемо безбедно стићи до острва.

Рт Трипити, најјужнија тачка Европе

Најзад се назире наше одредиште, стеновито узвишење са литицама које пониру у море. Високо је свега око 300 метара и прилично је равно, без оштрих врхова. Густи појасеви борових шума и шипражја покривају већи део острва које се протеже на отприлике 26 квадратних километара. Понегде се дрвеће смреке спушта до саме обале.

Једно време је на острву живело око 8 000 људи. Данас има мање од 40 становника. Савремена цивилизација је изгледа заобишла Гавдос. Иако теретни бродови и танкери често пролазе близу обале, једина веза са Критом су нередовни трајекти који некада не саобраћају због лоших временских услова.

На Гавдос смо дошли да с људима поделимо нешто радосно и охрабрујуће — сигурну наду у бољу будућност и вечни живот у савршеном здрављу. Док се приближавамо пристаништу, у нама расте жеља да пренесемо ту добру вест људима на острву.

Након четири и по сата борбе с таласима, на нашим бледим лицима се види да пловидба до Гавдоса није била нимало пријатна. Али, након што смо дремнули и попили шољицу кафе, сада смо као нови. Кратко разматрамо библијски запис о путовању апостола Павла, упућујемо усрдну молитву и затим крећемо на посао.

 Мештани којима преносимо добру вест из Библије пријатељски су расположени и гостољубиви. Позивају нас у своје домове и нуде нам освежење. Ми им из захвалности помажемо кад год можемо. На пример, док један објавитељ из наше групе разговара с једном женом, примећује неисправан уређај на њеном радном месту. Пошто је електричар, нуди се да га поправи. Жена је дирнута, прихвата библијску литературу и похваљује нас за оно што радимо. Друга жена изражава цењење речима: „Ваше дело је од Бога, не од човека, и то се види по томе што сте дошли да проповедате на овом далеком острву.“

Изгледа да људи веома цене библијску литературу коју смо им донели. Један човек узима Стражарску кулу и Пробудите се! и тражи још литературе како би читао током зимских месеци. Други човек жели да литературу стави у своју радњу како би и његове муштерије читале. Даје нам своју адресу да му шаљемо часописе сваког месеца. Једна породица је одушевљена када види да се њихово мало острво спомиње у Библији. И они радо узимају наше часописе.

Залив Саракинико, зграда у којој су били изгнаници и спомен-плоча посвећена њима

Иако нас овакве реакције храбре, посета Гавдосу некима од нас дозива у сећање тужне успомене. Близу залива Саракинико налази се зграда у којој су некада били смештени политички затвореници. Јеховин сведок по имену Емануел Лионудакис био је изгнан овде крајем тридесетих година прошлог века због тога што је проповедао. * За Гавдос се каже да је тада био „пустош где живе једино смртоносне шкорпије, место где су многи [...] умрли услед глади, немаштине и болести, [острво] које се с правом назива острвом смрти“. Да би имао шта да једе, Лионудакис је морао да пеца. И поред тога, он је као једини Сведок на острву био веома заузет проповедањем другим заточеницима. Када су његова ћерка, зет и унука видели место на којем је он био пре неких 70 година, то је на њих оставило дубок утисак. За нас је његов пример подстицај да останемо верни и истрајни у служби проповедања.

За оне који су овде били изгнани, Гавдос свакако није био туристички рај. Али ми се овде осећамо пријатно док овог викенда проповедамо по целом острву. Овим срдачним људима смо уручили 46 часописа и 9 брошура. Једва чекамо да поново видимо наше нове пријатеље!

Време за повратак је дошло пребрзо. Међутим, ни овог пута нас време није послужило, па је одложен наш полазак планиран за пет сати после подне. Укрцавамо се у поноћ и припремамо за још један напоран пут. Напокон крећемо у три сата ујутру и након петочасовног љуљања по олујном мору стижемо до Крита. Изморени од пута, несигурним кораком стајемо на копно, срећни што смо објавили Јеховино име на острву Гавдос (Исаија 42:12). Сви из групе се слажу да се труд исплатио. Потешкоће на које смо наилазили брзо ће се заборавити, али уверени смо да ће нам лепа сећања на овај пут остати неизбрисиво урезана у срцу.

^ одл. 11 Животна прича Емануела Лионудакиса објављена је у Стражарској кули од 1. септембра 1999, стране 25-29.