Пређи на садржај

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

Стражарска кула  |  април 2010.

Да ли из Библије сазнајемо целу истину о Исусу?

Да ли из Библије сазнајемо целу истину о Исусу?

Да ли је могуће да Исус није умро на Голготи, иако Библија каже да јесте, већ да је живео и после тога? Да ли се можда оженио с Маријом Магдаленом и имао децу с њом? Или је можда био тајанствени испосник који се одрицао свих овоземаљских ужитака? Да ли је могуће да су се његова учења разликовала од онога што можемо прочитати у Библији?

ЗАДЊИХ година је било много таквих претпоставки које су поново оживеле делимично због популарних филмова и романа. Поред таквих измишљених прича, има и доста књига и чланака који се баве апокрифним списима из другог и трећег века н. е. за које се тврди да откривају чињенице о Исусу које су изостављене из јеванђеља. Да ли су такве тврдње оправдане? Можемо ли бити сигурни да нам Библија говори целу истину о Исусу?

Одговоре на та питања можемо добити ако осмотримо три основне ствари. Као  прво, треба да знамо важне информације о људима који су писали књиге из грчког дела Светог писма и о томе када су их написали; као друго, треба да сазнамо ко је саставио библијски канон и како; и као треће, потребно је да знамо нешто о пореклу апокрифних текстова и по чему се разликују од канонских списа. *

Ко је написао грчки део Светог писма и када?

Према неким изворима, Јеванђеље по Матеју је написано свега осам година након Христове смрти, то јест око 41. године н. е. Премда многи изучаваоци сматрају да је оно написано нешто касније, већина се слаже с тим да су све књиге грчког дела Светог писма написане током првог века н. е.

Исусови савременици, од којих су неки били очевици његове смрти и ускрсења, у то време су још увек били живи и могли су да потврде извештаје из јеванђеља. Лако су могли и да разоткрију неистине. Професор Фредерик Брус каже: „Једна од јачих страна начина на који су апостоли проповедали била је у томе што су се са уверењем позивали на оно што су њихови слушаоци већ знали. Они нису говорили само: ’Ми смо сведоци тих догађаја‘, већ и: ’Као што и сами знате‘ (Дела апостолска 2:22).“

Апостол Павле је чинио чуда, чак је ускрснуо једну особу, што је чврст доказ да је имао Божји свети дух и да су његови списи надахнути тим духом

Ко су били писци грчког дела Светог писма? Међу њима су били и неки од Исусових 12 апостола. Они и други библијски писци, као што су Јаков, Јуда и вероватно Марко, били су присутни када је на Педесетницу 33. н. е. основана хришћанска скупштина. Сви писци, укључујући и Павла, блиско су сарађивали с првобитним водећим телом ране хришћанске скупштине, које се састојало од апостола и старешина у Јерусалиму (Дела апостолска 15:2, 6, 12-14, 22; Галатима 2:7-10).

Исус је својим следбеницима заповедио да наставе с делом проповедања и поучавања које је он започео (Матеј 28:19, 20). Он је чак рекао: „Ко слуша вас, слуша и мене“ (Лука 10:16). Поред тога, обећао им је да ће им Божји свети дух, то јест сила којом се Бог служи, дати снагу која им је потребна да би извршили то дело. Зато, када су добили рукописе од апостола и њихових блиских сарадника — људи код којих се јасно видело да поседују Божји дух — рани хришћани су прихватили те књиге не доводећи у питање њихову веродостојност.

Неки библијски писци су потврдили да су текстови других библијских писаца веродостојни и да су написани под Божјим надахнућем. На пример, апостол Петар се осврнуо на Павлова писма и сврстао их међу ’остале делове Писма‘ (2. Петрова 3:15, 16). Исто тако је и Павле потврдио да су апостоли и други хришћански пророци били надахнути од Бога (Ефешанима 3:5).

Према томе, извештаји из јеванђеља су изузетно поуздани и веродостојни. То нису митови и легенде. То је пажљиво забележена историја која се заснива на сведочанству очевидаца и коју су написали људи који су били надахнути Божјим светим духом.

Ко је саставио канон?

Неки стручњаци тврде да је канон грчког дела Светог писма вековима касније саставила црква која је учврстила своју моћ за време владавине цара Константина. Међутим, чињенице говоре нешто друго.

На пример, запазите шта каже професор црквене историје Оскар Скарсауне: „О томе који ће списи бити укључени у Нови завет, а који неће, никада није  одлучивао ниједан црквени сабор нити само једна особа... Критеријуми су били прилично јасни и веома разумни: На списе из првог века н. е. за које се сматрало да су их написали апостоли или њихови сарадници гледало се као на поуздане. Други списи, писма или ’јеванђеља‘ који су касније написани нису били уврштени у канон... Овај процес је у суштини завршен много пре Константина и много пре него што је његова црква учврстила своју моћ. Нови завет смо добили од цркве мученика, а не од цркве моћника.“

Кен Бердинг, ванредни професор који се бави изучавањем грчког дела Светог писма, каже следеће о томе како је настао канон који данас имамо: „Црква није саставила канон по свом избору. Било би тачније ако бисмо рекли да је црква признала књиге које су хришћани одувек сматрали веродостојном Божјом Речју.“

Међутим, да ли су само ти понизни хришћани из првог века одлучивали о томе које ће књиге бити уврштене у канон? Библија показује да је у тај процес било укључено нешто много важније — и моћније.

Према Библији, један од чудесних дарова духа које су хришћани добијали у првим деценијама након оснивања хришћанске скупштине била је „способност разликовања надахнутих објава“ (1. Коринћанима 12:4, 10). Дакле, неки од тих хришћана су добили натприродну способност да направе разлику између изјава које су заиста биле надахнуте од Бога и оних које то нису биле. Зато данашњи хришћани могу бити сигурни у то да су списи који су постали део Светог писма заиста надахнути од Бога.

Очигледно је, дакле, да је канон био састављен у првом веку под вођством светог духа. Од друге половине другог века н. е. неки писци су говорили о канонству библијских књига. Међутим, ти писци нису саставили канон — они су само потврдили оно што је Бог већ прихватио преко својих представника, који су били вођени његовим духом.

Древни манускрипти представљају још један снажан доказ који потврђује канон који је данас општеприхваћен. Постоји више од 5 000 манускрипата грчког дела Светог писма на изворном језику, а неки од њих потичу из другог и трећег века. Управо су ти списи, а не апокрифни текстови, сматрани веродостојним током тих првих векова н. е. и зато су преписивани и нашироко коришћени.

Међутим, сам текст представља најважнији доказ што се тиче његовог канонства.  Канонски списи су у складу са ’здравим речима‘ које налазимо у другим деловима Светог писма (2. Тимотеју 1:13). Они продубљују љубав према Јехови и подстичу људе да му служе, а упозоравају на сујеверје, демонизам и обожавање људи и анђела. Они су историјски тачни и садрже истинита пророчанства. Такође подстичу читаоце да воле своје ближње. Књиге грчког дела Светог писма су карактеристичне по томе. Да ли се то може рећи и за апокрифне књиге?

По чему се апокрифне књиге разликују од канонских?

Апокрифне књиге су потпуно другачије од канонских књига. Оне су настале отприлике средином другог века, дакле много касније од канонских књига. Слика коју пружају о Исусу и хришћанству није у складу с надахнутим Писмом.

Рецимо, у апокрифном Томином јеванђељу Исусу се приписују многе чудне изјаве, на пример да ће претворити Марију у мушкарца како би могла да уђе у небеско Краљевство. У Томином јеванђељу о Христовом детињству Исус се приказује као пакосно дете које је намерно проузроковало смрт једног другог детета. У апокрифним књигама Дела Павлова и Дела Петрова ставља се нагласак на потпуно уздржавање од полних односа и чак се наводи да су апостоли подстицали жене да се раздвоје од својих мужева. У Јудином јеванђељу пише како се Исус смејао својим ученицима што су се молили Богу за оброк. Тако нешто се не уклапа у оно што се налази у канонским књигама (Марко 14:22; 1. Коринћанима 7:3-5; Галатима 3:28; Јеврејима 7:26).

У многим апокрифним књигама се износе веровања гностика, који су сматрали да Створитељ, Јехова, није добар Бог. Они су такође веровали да ускрсење није дословно, да је сва материја зло и да иза брака и рађања стоји Сатана.

За неке апокрифне књиге се каже да су их написале особе које се спомињу у Библији, али то није тачно. Да ли су те књиге путем неке завере уклоњене из Библије? Један стручњак за апокрифне књиге, Монтагју Џејмс, рекао је: „Нема ни говора о томе да их је неко избацио из Новог завета; оне су се саме избациле.“

Библијски писци су упозорили на појаву отпадништва

У канонским списима се на неколико места даје упозорење да ће се појавити отпадништво које ће искварити хришћанску скупштину. Оно се заправо појавило већ у првом веку, али су апостоли спречавали његово ширење (Дела апостолска 20:30; 2. Солуњанима 2:3, 6, 7; 1. Тимотеју 4:1-3; 2. Петрова 2:1; 1. Јованова 2:18, 19; 4:1-3). Таква упозорења су бацила светло на списе који су почели да се појављују након смрти апостола, списе који нису у складу са Исусовим учењима.

Истина, неким изучаваоцима и историчарима се чини да су ти списи стари и достојни поштовања. Али размислите о следећем: Шта би било ако би изучаваоци сакупили гомилу непоузданих текстова објављених у наше време, можда из таблоида и публикација радикалних верских култова, а онда их запечатили у неком трезору? Да ли би с проласком времена ти списи постали истинити и поуздани? Да ли би лажи и бесмислице из тих текстова постале истините после 1700 година само зато што су текстови веома стари?

Наравно да не би. Тако је и с тврдњама да се Исус оженио с Маријом Магдаленом и другим крајње чудним изјавама из апокрифних књига. Зашто бисмо веровали таквим непоузданим списима, нарочито кад већ имамо списе који су поуздани? Све што Бог жели да знамо о његовом Сину налази се управо у Библији — књизи којој у потпуности можемо веровати.

^ одл. 4 Реч „канон“ се односи на збирку библијских књига које пружају уверљив доказ да су написане под Божјим надахнућем. Постоји 66 књига које су општепризнате као канонске и које представљају саставне и неизоставне делове Божје Речи.