Подешавања за приступ

Изабери језик

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

СТРАЖАРСКА КУЛА (ИЗДАЊЕ ЗА ПРОУЧАВАЊЕ) ОКТОБАР 2015.

 Животна Прича

Одлука због које никада није зажалио

Одлука због које никада није зажалио

ТОКОМ последњих година свог живота, рођени брат моје баке по оцу, Николај Дубовински, написао је причу о деценијама које је посветио служењу Јехови. У њој су забележена и радосна и тужна сећања на догађаје који су се већим делом одвијали током забране у бившем Совјетском Савезу. Упркос изазовима и тешкоћама, остао је веран Јехови и увек је у себи носио невероватну жељу за животом. Често је говорио да би волео да млади чују његову причу, па бих је радо поделила с вама. Ујка Николај се родио 1926. у селу Подвиривка, у Чернивачкој области, која је део Украјине.

НИКОЛАЈ УПОЗНАЈЕ ИСТИНУ

Његова прича почиње овако: „Било је то 1941. године. Мој старији брат Иван је донео кући књиге Харфа Божја и Божански план векова, као и неколико примерака Стражарске куле и неке брошурице. Све сам их прочитао. За мене је било нешто ново да је Ђаво, а не Бог, одговоран за све проблеме у свету. Поред тих публикација, прочитао сам и јеванђеља и схватио да сам пронашао истину. Зато сам одушевљено причао другима о дивној нади за коју сам сазнао. Дубље проучавајући те публикације, боље сам разумео истину и у мени се јавила жеља да служим Јехови.

„Било ми је јасно да ћу имати проблеме због својих веровања. Рат је био у јеку, а ја нисам хтео да икоме одузмем живот. Да бих се припремио за испите вере, почео сам да учим напамет стихове као што су Матеј 10:28 и 26:52. Чврсто сам решио да останем веран Јехови, чак и по цену живота.

„Године 1944, када сам напунио 18 година, добио сам позив за војску. Тако сам први пут срео сувернике, младу браћу која су такође позвана на регрутацију. Нимало се не колебајући, рекли смо надлежнима да нећемо да учествујемо у рату. Они су побеснели и почели да нам прете да ће нас морити глађу, терати да копамо ровове или нас стрељати. Неустрашиво смо им одговорили: ’У вашим смо рукама. Али шта год да нам урадите, нећемо прекршити Божју заповест: „Не убиј“‘ (Изл. 20:13).

„Два брата и ја смо послати у Белорусију да радимо на њивама и обнављамо оштећене куће. Још увек се сећам стравичних слика разореног предграђа Минска. Дуж пута су се низали угљенисани дрвореди. Људски лешеви и надувена тела мртвих коња лежала су по јарцима и у шуми. Било је тамо и напуштених камиона и артиљеријског оружја, па чак и олупина  једног авиона. Својим очима сам видео шта се дешава када се крше Божје заповести.

„Рат је окончан 1945, али смо ипак осуђени на десет година затвора зато што смо одбили да учествујемо у рату. Прве три године нисмо имали састанке ни наше публикације. Ступили смо у контакт с неким сестрама путем писама, али су и оне касније ухапшене и добиле казну од 25 година у радном логору.

„Вратили смо се кући 1950, јер смо пуштени на слободу пре истека казне. Док сам био у затвору, моја мајка и млађа сестра Марија постале су Јеховини сведоци! Моја старија браћа се још нису била крстила, али су проучавала Библију. Пошто сам доста проповедао, служба државне безбедности је хтела да ме опет пошаље у затвор. Тада су ме одговорна браћа замолила да учествујем у тајној производњи наше литературе. Имао сам 24 године.“

РАД У ИЛЕГАЛИ

„Браћа су говорила: ’Ако је наша активност забрањена у јавности, обављаћемо је у тајности‘ (Посл. 28:28). У то време, литературу смо углавном штампали у тајним, подземним скровиштима. Моја прва ’радионица‘ налазила се у подземном бункеру, на имању на ком је живео мој старији брат Дмитриј. Дешавало се да не излазим из бункера и по две недеље. Ако би се петролејска лампа угасила због мањка кисеоника, легао бих и чекао да се соба испуни свежим ваздухом.

Цртежи тајног скровишта у ком је Николај умножавао литературу

 „Једног дана ме је брат с којим сам радио питао: ’Николај, да ли си се крстио?‘ Служио сам Јехови већ 11 година, али нисам био крштен. Зато је разговарао са мном о томе и те ноћи сам се крстио у оближњем језеру. Тада сам имао 26 година. Три године касније, добио сам одговорност да служим као члан Одбора земље. Нас који смо били на слободи наименовали су да заменимо браћу која су ухапшена, тако да се дело проповедања могло наставити.“

У СТАЛНОЈ ОПАСНОСТИ

„Штампање литературе у подземном скровишту је било много теже од затворског живота! Да ме КГБ не би пратио, седам година нисам ишао на састанке и морао сам да са̂м одржавам своју духовност. Виђао сам своје најближе само кад бих ишао код њих, што је било ретко. Али они су разумели у каквој ситуацији се налазим и то ми је много значило. Са свих страна је претила опасност, што је било стресно и исцрпљујуће. Морали смо бити спремни на све. Једне вечери су два полицајца дошла у кућу у којој сам боравио. Искочио сам кроз прозор с друге стране куће и утрчао у шуму. Кад сам се нашао на чистини, чуо сам необичне звиждуке. Зачули су се пуцњи и онда сам схватио да то звижде меци! Један од полицајаца ме је јурио на коњу и пуцао за мном док му није нестало муниције. Успео је да ме погоди у руку. Тако су ме гонили пет километара, али сам им на крају умакао сакривши се у шуми. Касније сам на суђењу сазнао да су на мене испалили 32 хица!

„Пошто сам много времена проводио под земљом, био сам врло блед. То ме је одавало. Зато сам се трудио да будем на сунцу кад год је могуће. Сталан боравак у затвореном, испод земље, нарушио ми је здравље. Једном чак нисам могао да одем на важан састанак с другом браћом јер ми је крв ишла и на нос и на уста.“

ХАПШЕЊЕ

У радном логору у Мордовији, 1963.

„Ухапшен сам 26. јануара 1957. После шест месеци, Врховни суд Украјине је донео пресуду — осуђен сам на смрт стрељањем. Међутим, пошто је смртна казна у Украјини већ била укинута, пресуда је преиначена  на 25 година затвора. Нас осморица смо осуђени на укупно 130 година у радним логорима. Послати смо у логоре у Мордовији, где је већ било око 500 Сведока. Тајно смо се састајали у групицама и проучавали Стражарску кулу. Једном су нас ухватили и одузели нам часописе. Након што их је прегледао, један стражар је узвикнуо: ’Ако наставите да их читате, нико неће моћи да вас сломи!‘ Увек смо поштено радили, и више него што се од нас очекивало. Па ипак, управник логора није био задовољан. Говорио је: ’Није нама битан посао који овде радите. Нама треба ваша оданост и верност држави.‘“

„Увек смо поштено радили, и више него што се од нас очекивало“

ВЕРАН ДО КРАЈА

Дворана Краљевства у граду Великије Луки

Након што је 1967. изашао из радног логора, ујка Николај је учествовао у организовању скупштина у Естонији и Санкт Петербургу, у Русији. Почетком 1991, судска пресуда из 1957. поништена је јер није било доказа да је почињено кривично дело. Многи Сведоци које је власт свих тих година малтретирала били су ослобођени оптужби. Николај се 1996. преселио у Псковску област, у град Великије Луки, око 500 километара од Санкт Петербурга. Купио је плац са кућицом поред које је 2003. године подигнута Дворана Краљевства. Данас се тамо састају две скупштине које лепо напредују.

Мој муж и ја служимо у подружници Јеховиних сведока у Русији. У марту 2011, само неколико месеци пре смрти, ујка Николај је последњи пут дошао код нас. Очи су му засјале кад је рекао: „По свему судећи, видим да је такорећи почео седми дан обилажења око Јерихона“ (Ис. Нав. 6:15). Његове речи су нас дубоко дирнуле. Имао је 85 година. Иако му живот није био лак, описао га је следећим речима: „Стварно сам срећан што сам још у младости одлучио да служим Јехови! Никада нисам зажалио због тога!“