Пређи на садржај

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

Стражарска кула (издање за проучавање)  |  ОКТОБАР 2015.

„Мени је добро бити близу Бога“

„Мени је добро бити близу Бога“

ИМАЛА сам девет година када сам престала да растем. Данас имам 43 године и висока сам само један метар. Када су моји родитељи схватили да више нећу расти, подстакли су ме да се заокупим послом, како не бих стално мислила на свој недостатак. Зато сам испред наше куће поставила тезгу с воћем. Трудила сам се да она увек изгледа уредно, што је привукло многе купце.

И поред тога што сам напорно радила, оно што ме је мучило још увек је било присутно. И даље сам била врло ниска, тако да су ми проблем представљале чак и обичне ствари, као што је куповина у продавници. Чинило ми се као да је све направљено за људе који су скоро дупло виши од мене. Саму себе сам сажаљевала, али су се ствари промениле када сам имала 14 година.

Једног дана, две жене су пришле мојој тезги и купиле воће. Оне су биле Јеховини сведоци и почеле су да проучавају Библију са мном. Ускоро сам схватила да је упознавање Јехове и његове намере далеко важније од мог здравственог проблема. То ми је много помогло. Псалам 73:28 постао је мој омиљени стих. Први део тог стиха гласи: „Мени је добро бити близу Бога.“

Потом се десило нешто чему се нисам надала — преселили смо се у другу земљу, Буркину Фасо. То ми је из корена променило живот. Претходно смо живели у Обали Слоноваче и тамо сам свима у мом крају била уобичајен призор покрај тезге с воћем. Међутим, у новој средини била сам странац и за многе чудна појава. Људи су зурили у мене. Зато понекад недељама нисам излазила из куће. Онда сам се присетила колико ми је било лепо док сам учила о Јехови. Писала сам подружници Јеховиних сведока, која ми је послала праву особу. То је била мисионарка Нани, која је дошла код мене својим скутером.

Песковити путеви у нашем крају били су незгодни за вожњу, поготово у кишној сезони, кад су били блатњави. Док је долазила код мене да проучавамо, Нани је безброј пута пала са скутера, али није одустајала. Једног дана се понудила да ме вози на састанке. Схватила сам да ће ми требати храбрости да изађем из куће и поднесем то да људи зуре у мене. Поред тога, кад бих села иза Нани, то би било додатно оптерећење за скутер којим је ионако било тешко управљати. Ипак, пристала сам да идем, имајући у мислима други  део мог омиљеног стиха: „Суверени Господ Јехова уточиште је моје.“

Нани и ја бисмо понекад упале у блато, али нас то није спречавало да идемо на састанке, јер су нам били драгоцени. Срдачна добродошлица у Дворани Краљевства била је сушта супротност ономе што сам доживљавала напољу од других људи! Крстила сам се након девет месеци.

Трећи део мог омиљеног стиха гласи: „Објавићу сва дела твоја.“ Била сам свесна да ће ми служба проповедања бити највећи изазов. Још увек се сећам свог првог одласка у службу од куће до куће. И деца и одрасли су ме с чуђењем посматрали, пратили ме и опонашали мој ход. Баш ми је било тешко, али сам увек изнова подсећала себе да је њима нови свет потребан исто као и мени. То ми је дало снаге да истрајем.

Да бих се лакше кретала, набавила сам трицикл на ручни погон. Када бисмо у служби проповедања наишли на узбрдицу, мој сарадник би ме погурао узбрдо. Кад бисмо дошли до низбрдице, сео би иза мене и спустили бисмо се заједно. Иако ми је испрва била изазов, служба ми је постала извор велике радости, тако да сам 1998. почела да служим као општи пионир.

Проучавала сам Библију с много особа, а њих четворо се крстило. Поред тога, и једна од мојих сестара је прихватила истину! Дешавало се да чујем како је неко духовно напредовао и то је за мене често било охрабрење у правом тренутку. На пример, док ме је једног дана мучио напад маларије, добила сам писмо из Обале Слоноваче. Писао ми је младић с којим сам почела да проучавам Библију на вратима док је студирао у Буркини Фасо. Тај курс сам предала једном брату. Касније се тај младић преселио у Обалу Слоноваче. Не могу да опишем колико ме је обрадовала вест да је постао некрштени објавитељ!

Можда се питате од чега живим. Једна организација за помоћ особама са инвалидитетом понудила ми је обуку у шивењу. Једна инструкторка је запазила да имам добре радне навике, па је рекла: „Могли бисмо да те научимо да правиш сапун.“ То су и учинили. Сада код куће правим сапун за руке и за прање веша. Људима се допада мој сапун, па га препоручују и другима. Лично га достављам својим скутером на три точка.

Нажалост, бол који имам због деформације кичменог стуба се појачао до те мере да сам 2004. морала да прекинем с пионирском службом. Упркос томе, и даље проповедам колико год могу.

Људи кажу да ме памте по широком осмеху. Имам сваки разлог да будем срећна, јер „мени је добро бити близу Бога“. (Испричала Сара Мајга.)