Подешавања за приступ

Изабери језик

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

СТРАЖАРСКА КУЛА (ИЗДАЊЕ ЗА ПРОУЧАВАЊЕ) СЕПТЕМБАР 2015.

 ЖИВОТНА ПРИЧА

Јеховин благослов ми је обогатио живот

Јеховин благослов ми је обогатио живот

РОЂЕНА сам 1927. у градићу Вако, у покрајини Саскачеван, у Канади. У нашој породици је било седморо деце — четири дечака и три девојчице. Зато сам још од раног детињства навикла да будем окружена људима.

Наша породица је осећала последице страшне економске кризе 1930-их, познате као Велика депресија. Нисмо били богати, али смо увек имали довољно хране. Пошто смо држали неколико кокошака и краву, никада нам није мањкало јаја, млека, павлаке, сира и маслаца. Као што можете претпоставити, сви у породици смо помагали у бризи око животиња и у осталим кућним пословима.

Имам многе лепе успомене из тог времена. На пример, још увек памтим слаткасти мирис јабука који је испуњавао собу. Када би мој тата на јесен отишао у град да прода производе с фарме, често би се вратио с гајбом свеже убраних јабука. Био је прави ужитак за све нас што смо сваког дана могли да поједемо сочну јабуку!

НАША ПОРОДИЦА УПОЗНАЈЕ ИСТИНУ

Имала сам шест година када су моји родитељи први пут чули за истину из Библије. Њихов први син, Џони, умро је убрзо по рођењу. Били су ван себе и питали су свештеника: „Где је Џони сада?“ Он им је рекао да беба није у рају, пошто није крштена, већ да се налази у лимбу. * Такође је додао да ће се, ако му плате, молити да Џони изађе из лимба и оде у рај. Замислите како бисте се осећали на њиховом месту! Тата и мама су били толико разочарани да више никада нису разговарали с тим свештеником. Међутим, и даље су се питали где је Џони.

Једног дана је моја мајка добила брошурицу под насловом Где су мртви?, коју су издали Јеховини сведоци. Одмах ју је прочитала. Када је отац стигао кући, усхићено му је рекла: „Знам где је Џони! Он сада спава, али ће се једног дана пробудити.“ Те исте вечери је и отац прочитао целу брошурицу. Обоје су били утешени тиме што су из Библије сазнали да мртви спавају и да их у будућности очекује ускрсење (Проп. 9:5, 10; Дела 24:15).

То је променило наш живот набоље и пружило нам утеху и срећу. Моји родитељи су почели да проучавају Библију са Сведоцима и да посећују састанке у малој скупштини у нашем месту, у којој је већина браће била украјинског порекла. Убрзо су почели да проповедају.

Недуго потом, преселили смо се у покрајину Британска Колумбија. У тамошњој скупштини браћа су нас срдачно дочекала. Са задовољством се сећам како смо се у кругу породице припремали за разматрање Стражарске куле, које се одржавало на састанку недељом. Код свакога од нас је све више расла љубав према Јехови и библијској истини. Могла сам јасно видети како нам је то обогатило  живот и на које начине нас је Јехова благосиљао.

Наравно, нама деци и није баш било лако да причамо с другим људима о својим веровањима. Мојој млађој сестри Еви и мени много је помогло то што смо често припремале презентације за месечну понуду литературе и затим то приказивале на Поучавању за хришћанску службу. То је био идеалан начин да победимо стидљивост и научимо да говоримо с другима о Библији. Немам речи колико сам захвална што смо на такав начин биле обучаване за проповедање!

Оно што посебно памтим из детињства је сарадња с онима који су служили Јехови пуновремено. На пример, радовали смо се кад је покрајински надгледник, Џек Нејтан, долазио у посету нашој скупштини и те седмице био смештен у нашој кући. * Уживали смо у његовим многобројним причама, а његове искрене похвале пробудиле су у нама жељу да верно служимо Јехови.

Сећам се да сам помислила: „Кад порастем, желим да будем као брат Нејтан.“ Тек касније сам схватила да ми је управо његов пример помогао да се припремим за пуновремену службу којој сам посветила свој живот. Имала сам 15 година када сам чврсто одлучила да ћу служити Јехови. Ева и ја смо се крстиле 1942. године.

ИСПИТИ ВЕРЕ

За време Другог светског рата, када је патриотизам био врло изражен, једна посебно нетолерантна наставница, госпођица Скот, избацила је из школе моје две сестре и једног од моје браће. Због чега? Зато што су одбили да поздраве заставу. Потом је звала моју наставницу и захтевала да она избаци мене. Међутим, она јој је одговорила: „Ово је слободна земља и свако има право да бира да ли ће учествовати у патриотским церемонијама.“ И поред снажног притиска госпођице Скот, моја наставница је заузела чврст став и рекла јој: „Ја сам тако одлучила.“

Госпођица Скот је узвратила: „Немаш ти право да одлучујеш о томе. Пријавићу те уколико не избациш Мелиту.“ Наставница је објаснила мојим родитељима да је принуђена да ме избаци из школе како би задржала посао, премда лично осуђује такво поступање. Иако више нисмо ишли у школу, наставили смо да учимо код куће. Убрзо после тога, преселили смо се 32 километра даље од места где смо до тада живели. Тамо смо примљени у другу школу.

Ратне године су донеле забрану наше литературе, али смо ишли од куће до куће с Библијом. Тако смо се извештили у томе да преносимо добру вест о Краљевству користећи само Божју Реч. То је допринело нашем духовном напретку и помогло нам да се још више ослањамо на Јехову.

ПУНОВРЕМЕНА СЛУЖБА

Имала сам дара за фризирање и чак сам добила неколико награда за то

Убрзо након што смо завршиле школу, Ева и ја смо започеле с пионирском службом. Да бих се издржавала, запослила сам се на одељењу деликатеса у једној робној кући. Након неког времена завршила сам шестомесечни курс за фризера, пошто сам волела да се тиме бавим код куће. Почела сам да радим у једном фризерском салону два пута недељно, а два пута месечно сам подучавала друге. На тај начин сам се издржавала у пуновременој служби.

Године 1955, желела сам да присуствујем конгресима „Победничко Краљевство“ у  Њујорку, у Сједињеним Државама и у Нирнбергу, у Немачкој. Међутим, пре него што сам отпутовала у Њујорк, упознала сам брата Натана Нора из главног седишта Јеховиних сведока. Он је са својом женом присуствовао конгресу у Ванкуверу, у Канади. За време њихове посете, сестра Нор је дошла код мене да је фризирам. Брату Нору се допала фризура коју сам јој направила, па је хтео да ме упозна. Док смо разговарали, споменула сам му да планирам да будем у Њујорку пре него што одем за Немачку. Тада ме је он позвао да дођем на девет дана у бруклински Бетел да радим.

То путовање ми је променило живот. У Њујорку сам упознала младог брата по имену Теодор (Тед) Џерес. Недуго пошто смо се упознали, изненадио ме је питањем: „Јеси ли пионир?“ „Нисам“, одговорила сам му. Пошто је случајно чула шта сам рекла, моја пријатељица Лавон је упала у разговор и рекла: „Ма јесте пионир.“ Тед је био потпуно збуњен, па је питао Лавон: „Чекај, ко зна боље — ти или она?“ Онда сам објаснила да сам служила као пионир и да намеравам да поново почнем чим се вратим с конгреса.

МОЈ ЖИВОТНИ САПУТНИК

Тед је рођен 1925. године, у америчкој држави Кентаки. Имао је 15 година када се крстио у знак предања Јехови. Две године касније постао је општи пионир, премда нико други из његове породице није прихватио истину. Тако је започео дугогодишњу пуновремену службу која је трајала скоро 67 година.

Завршио је седми разред Библијске школе Галад у јулу 1946, када је имао 20 година. Након тога је служио као путујући надгледник у Кливланду, у Охају. Отприлике четири године касније, био је позван да служи као надгледник подружнице у Аустралији.

Пошто је и Тед био на конгресу у Нирнбергу, имали смо прилику да неко време проведемо заједно. Тако су између нас почела да се развијају посебна осећања. Јако ми се допало што су његови циљеви били усмерени на служење Јехови целом душом. Био је веома посвећен духовним стварима и озбиљно је схватао предање Јехови, а уз то је био добре и пријатељске нарави. Увидела сам да туђу добробит ставља испред своје. Након тог конгреса, Тед се вратио у Аустралију, а ја у Ванкувер, али остали смо у контакту путем писама.

Након отприлике пет година проведених у Аустралији, Тед се вратио у Сједињене Државе. Затим је дошао у Ванкувер да служи као пионир. Била сам срећна када сам видела да се много допао свима у мојој породици. Мој старији брат, Мајкл, био је веома заштитнички настројен према мени и забринуо би се чим би неки млади брат почео да се занима за мене. Међутим, Тед му је брзо прирастао за срце. Зато ми је једном приликом рекао: „Мелита, нашла си доброг човека. Буди добра према њему и пази да га не изгубиш.“

Након што смо се 1956. венчали, провели смо многе срећне године у пуновременој служби

И ја сам веома заволела Теда. Венчали смо се 10. децембра 1956. Затим смо заједно служили као пионири у Ванкуверу, потом у Калифорнији, након чега смо позвани у путујућу службу у државама Мисури и Арканзас. Око 18 година смо посећивали скупштине у великом делу Сједињених Држава, а сваке седмице смо били смештени у другој кући. То и није било лако. Па ипак, путујућа служба нам је донела пуно радости, што је надмашило све тешкоће. Доживели смо много тога лепог док смо проповедали и дружили се с браћом и сестрама.

Код Теда сам посебно ценила то што никада није олако гледао на свој однос с Јеховом. Ценио је што има част да служи најважнијој особи у свемиру. Волели смо да заједно читамо и проучавамо Библију. Свако вече, пре одласка на спавање, клекли бисмо заједно поред кревета и Тед би се помолио за нас. Након  тога бисмо упутили своје личне молитве. Увек сам знала кад је Тед због нечега био озбиљно забринут, зато што би тада устао из кревета, поново клекнуо и дуго се молио у себи. Дубоко сам ценила то што се обраћао Јехови како за мале тако и за велике ствари.

Неколико година након што смо се венчали, Тед ми је рекао да ће почети да узима симболе на Спомен-свечаности. Такође ми је рекао: „Много сам се молио у вези с тим како бих био потпуно сигуран да је то оно што Јехова жели за мене.“ Нисам се сасвим изненадила што га је Јехова помазао својим светим духом, да у будућности служи на небу. За мене је била част да пружам подршку једном од Христове браће (Мат. 25:35-40).

НОВИ ВИДОВИ СВЕТЕ СЛУЖБЕ

На наше велико изненађење, Тед је 1974. био позван да постане члан Водећег тела Јеховиних сведока. Касније смо почели да служимо у бруклинском Бетелу. Док је Тед обављао задужења која је имао као члан Водећег тела, ја сам радила као спремачица или у фризерском салону.

Једна од Тедових одговорности била је и да обилази различите подружнице. Посебно га је интересовала проповедничка активност у земљама иза Гвоздене завесе, у којима је на снази био комунистички режим. Једном приликом, кад смо били на преко потребном одмору у Шведској, Тед ми је рекао: „Мелита, у Пољској је проповедање под забраном, па бих волео да помогнемо нашој браћи.“ Зато смо прибавили визу и отишли у Пољску. Тед се састао с неколико браће која су надгледала нашу активност у тој земљи и заједно с њима отишао у дугу шетњу, како их нико не би прислушкивао. Четири дана су имали дуге састанке, али сам ја била срећна кад сам видела колико задовољства Теду доноси то што помаже својој духовној породици.

У новембру 1977. поново смо били у Пољској. Фредерик Франц, Данијел Сидлик и Тед дошли су у прву званичну посету тој земљи као чланови Водећег тела. Премда је проповедање и даље било под забраном, успели су да разговарају с надгледницима, пионирима и дугогодишњим објавитељима у разним градовима.

Тед и друга браћа испред Министарства правде у Москви, након што смо добили законско признање

Када су Милтон Хеншел и Тед наредне године посетили Пољску, састали су се с представницима власти, који су постали далеко толерантнији према нама и нашим активностима. Пољска влада је 1982. дозволила нашој браћи да одрже једнодневне покрајинске састанке. У наредним годинама, одржани су и већи скупови, обично у изнајмљеним објектима. Године 1985, док је забрана још била на снази, допустили су нам да одржимо четири конгреса на великим стадионима. А онда, у мају 1989, док су планови за још веће конгресе били у току, пољска влада је законски признала Јеховине сведоке. Ретки су догађаји  који су донели Теду већу радост од оне коју је тада осећао.

Обласни конгрес у Пољској

ЗДРАВСТВЕНИ ПРОБЛЕМИ

Године 2007, током путовања на посвећење подружнице у Јужноафричкој Републици, Тед је у Енглеској имао проблем с високим крвним притиском. Доктор му је рекао да је боље да одложи путовање. Када се Тед опоравио, вратили смо се у Сједињене Државе. Али само неколико недеља касније, доживео је јак мождани удар, па му је десна страна тела била одузета.

Тед се споро опорављао и у прво време није могао ни да дође до своје канцеларије. Много нам је значило што мождани удар није утицао на његов говор. Упркос ограничењима, трудио се да задржи своју рутину. Чак је наставио да из наше собе путем телефона учествује у седмичним састанцима Водећег тела.

Тед је био веома захвалан за одличну физикалну терапију коју је примио у Бетелу. С временом је поново могао да се креће и да обавља своја теократска задужења. Остао је ведрог духа.

Три године касније, имао је још један мождани удар и умро је мирном смрћу у среду, 9. јуна 2010. Иако сам одувек била свесна да ће завршити свој земаљски живот, не могу речима описати колико је то за мене био болан губитак и колико ми и даље недостаје. И дан-данас захваљујем Јехови што сам Теду могла да будем подршка. Заједно смо провели преко 53 године у пуновременој служби. Захвална сам Јехови и на томе што ми је преко Теда помогао да му се још више приближим као свом небеском Оцу. Сигурна сам да Теду његов нови задатак доноси велику радост и задовољство.

НОВЕ ОКОЛНОСТИ

Много сам волела да радим у бетелском фризерском салону и обучавам друге за то

После толико година срећног брачног живота препуног активности, уопште ми није било лако да се помирим с новим околностима. Тед и ја смо волели да се упознамо с онима који би дошли у посету Бетелу или у нашу Дворану Краљевства. Међутим, сада мој вољени Тед више није поред мене и нисам јака као пре, тако да се мање дружим са суверницима. Па ипак, и даље се осећам лепо у друштву моје драге браће и сестара у Бетелу и у скупштини. Темпо живота у Бетелу није лак, али је велика радост служити Богу на тај начин. Поред тога, моја љубав према служби проповедања није нимало ослабила. Премда се брзо уморим и не могу дуго да будем на ногама, налазим велико задовољство у сведочењу на улици и вођењу библијских курсева.

Када видим какве се страшне ствари дешавају у овом свету, срећна сам што сам могла да проведем свој живот служећи Јехови с предивним брачним другом. Јеховин благослов је истински обогатио мој живот! (Посл. 10:22).

^ одл. 8 „Лимб“ је место у које према римокатоличком учењу одлазе душе деце и добрих људи, који умру а нису крштени.

^ одл. 13 Животна прича Џека Нејтана објављена је у Стражарској кули од 1. септембра 1990, стр. 10-14 (енгл.).