Подешавања за приступ

Изабери језик

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

СТРАЖАРСКА КУЛА (ИЗДАЊЕ ЗА ПРОУЧАВАЊЕ) МАЈ 2015.

 Животна прича

Љубав према Јехови уливала ми је снагу

Љубав према Јехови уливала ми је снагу

БИО је почетак лета 1970, кад сам имао 20 година. Лежао сам у војној болници у Финиксвилу, у Пенсилванији, где сам био смештен због озбиљне заразне болести. Болничар, који није био много старији од мене, мерио ми је притисак сваких пола сата. Деловао је забринуто јер ми је притисак константно падао. „Никада ниси видео некога на самрти?“, питао сам га. Његово лице је пребледело, а он је одговорио: „Нисам.“

У том тренутку, моја будућност је била неизвесна. Како сам уопште доспео у војну болницу? Најпре ћу вам испричати неке догађаје из свог живота.

МОЈ СУСРЕТ С РАТОМ

Разболео сам се док сам радио као техничар у операционој сали током рата у Вијетнаму. Волео сам да помажем болеснима и повређенима, а жеља ми је била да једног дана постанем хирург. У Вијетнам сам стигао у јулу 1969. Као сви остали, и ја сам добио седам дана да се прилагодим другој временској зони и неподношљивим врућинама.

Додељен сам хируршкој болници у Донг Таму, у делти Меконга. Убрзо су почели да пристижу бројни хеликоптери с погинулима и рањенима. Био сам патриота и волео сам свој посао, па сам хтео да што пре почнем. Рањене војнике су припремали за операцију и затим их пребацивали у климатизоване металне контејнере који су служили као операционе сале. У том скученом простору, хирург, анестезиолог и два медицинска техничара трудили су се да спасу животе. Приметио сам да су у хеликоптерима били велики, црни џакови које нису истоваривали. Речено ми је да су у њима делови тела војника који су погинули у експлозијама. То је био мој први сусрет с ратом.

ПОТРАГА ЗА БОГОМ

Био сам у додиру са истином још у младости

У младости сам се донекле упознао са учењима Јеховиних сведока. Моја мајка је проучавала Библију с њима, али није се  крстила. Волео сам да седим и слушам док су проучавали. Отприлике у то време, једном сам с очухом прошао поред Дворане Краљевства. Када сам га питао шта је то, рекао ми је: „Бежи што даље од њих!“ Пошто сам га волео и веровао му, послушао сам га. После тога више нисам имао контакт са Сведоцима.

Након повратка из Вијетнама, осетио сам потребу да пронађем Бога. Због болних успомена осећао сам емоционалну празнину. Изгледало ми је као да нико не разуме шта се дешава у Вијетнаму. Сећам се демонстраната који су америчке војнике називали убицама беба због прича да су у рату убијали недужну децу.

Пошто сам био духовно гладан, почео сам да идем у различите цркве. Одувек сам волео Бога али ми се није свидело оно што сам тамо видео. На крају сам отишао у Дворану Краљевства Јеховиних сведока у Делреј Бичу, на Флориди. Било је то једне недеље у фебруару 1971.

Дошао сам пред крај јавног предавања и остао на Разматрању Стражарске куле. Не сећам се теме која се разматрала, али још памтим како су мала деца листала своје Библије да би пронашла стихове. То је заиста било изванредно! Само сам слушао и посматрао. Пре него што сам отишао, пришао ми је један брат који је имао око 80 година. Звао се Џејмс Гарднер. Показао ми је књигу Истина која води до вечног живота и рекао: „Хтео бих да ти је поклоним.“ Договорили смо се да у четвртак ујутру почнемо заједно да проучавамо Библију.

У недељу увече сам отишао на посао. Био сам запослен у приватној болници у Бока Ратону, на Флориди, где сам радио на одељењу за хитан пријем. Моја смена је трајала од 11 увече до 7 ујутру. Била је мирна ноћ, па сам читао књигу Истина. Наишла је главна сестра, истргла ми књигу из руке, погледала наслов и викнула: „Нећеш ваљда да постанеш један од њих?“ Узео сам књигу назад и рекао: „Све ми се чини да хоћу, а тек сам на пола књиге!“ Оставила ме је на миру и те ноћи сам завршио с читањем.

Библију сам проучавао са Џимом Гарднером, помазаним братом који је познавао Чарлса Расела

Када сам се нашао с братом Гарднером, питао сам га: „Шта ћемо проучавати?“ „Књигу коју сам ти дао“, одговорио је. „Већ сам је прочитао“, узвратио сам. Он ми је љубазно рекао: „Добро, хајде само да бацимо поглед на прво поглавље.“ Био сам запањен кад сам схватио колико тога ми је промакло у читању. Брат Гарднер ме је подстицао да тражим стихове у преводу Библије који сам користио. Напокон сам могао да упознам правог Бога, Јехову. Тог јутра је Џим, како сам од милоште  звао брата Гарднера, осмотрио са мном три поглавља из књиге. Сваког четвртка ујутру проучавали смо по три поглавља и уживао сам у томе. За мене је била част што ме је поучавао помазаник који је лично познавао Чарлса Расела!

Након неколико седмица, постао сам објавитељ добре вести. Џим ми је помагао да се суочим с бројним изазовима, укључујући и службу од куће до куће (Дела 20:20). Сарађујући с њим, заволео сам службу проповедања, на коју и дан-данас гледам као на највећу част. Нема ништа лепше од тога да будемо Божји сарадници! (1. Кор. 3:9).

КАКО САМ ЗАВОЛЕО ЈЕХОВУ

Желео бих да с вама поделим сећање на нешто посебно — љубав коју сам осетио када сам упознао Јехову (Откр. 2:4). Та љубав ми је помогла да се изборим с болним сећањима на рат и с многим другим кушњама (Ис. 65:17).

Љубав према Јехови ми је помогла да се изборим с болним сећањима на рат и с многим другим кушњама

Крстио сам се у јулу 1971. на обласном конгресу „Божанско име“, на стадиону Јенки

Никад нећу заборавити један пролећни дан 1971. године. Недуго пре тога, морао сам да се иселим из стана у ком сам живео. Припадао је мом очуху, који није желео да ту живи Јеховин сведок. Имао сам врло мало новца. У болници у којој сам радио добијао сам плату два пута месечно, а већи део пара сам био потрошио на одећу, како бих у служби достојно представљао Јехову. Имао сам нешто уштеђевине, али је била у банци у Мичигену, на северу Сједињених Држава, где сам одрастао. Зато сам неколико дана морао да живим у колима. Бријао сам се и умивао у тоалетима на бензинским пумпама.

 Негде у то време, једног дана сам у Дворану Краљевства стигао пар сати пре састанка за службу. Било је то након што сам завршио смену у болници. Сео сам иза дворане где ме нико није могао видети, а онда су одједном у мисли почеле да навиру сцене из Вијетнама — мирис спаљених људских тела и призори проливене крви. Пред очима су ми били млади војници који су ме преклињали да им кажем да ли ће преживети. Знао сам да ће умрети, али покушавао сам да их утешим колико сам могао, трудећи се да ми се у очима не види истина. Преплавила су ме снажна осећања.

Настојао сам, нарочито у кушњама и тешкоћама, да моја љубав према Јехови никад не ослаби

Молио сам се док су ми низ лице текле сузе (Пс. 56:8). Почео сам дубоко да размишљам о нади у ускрсење. Тада сам схватио: Путем ускрсења, Јехова Бог ће избрисати последице свих крвопролића која сам видео и излечити емоционалне ране које смо ја и многи други задобили. Он ће вратити у живот младе људе који су погинули у рату и пружиће им прилику да га упознају (Дела 24:15). У том тренутку сам осетио снажну љубав према Јехови, љубав која је испунила сваки делић мог бића. Тај дан памтим као посебан. Од тада сам настојао, нарочито у кушњама и тешкоћама, да моја љубав према Јехови никад не ослаби.

ОСЕТИО САМ ЈЕХОВИНУ ДОБРОТУ

Људи раде страшне ствари у рату. Ја нисам био изузетак. Али помогло ми је то што сам дубоко размишљао о мојим омиљеним стиховима из Светог писма. Као прво, у Откривењу 12:10, 11 пише да је Ђаво побеђен не само речју нашег сведочења већ и Јагњетовом крвљу. Као друго, издвојио бих Галатима 2:20, стих који ме подсећа на то да је Христ Исус умро за мене. На темељу његове крви, Јехова ми је опростио оно што сам радио. Та чињеница је омогућила да имам чисту савест и подстакла ме је да свесрдно помажем другима да упознају истину о нашем милосрдном Богу, Јехови (Јевр. 9:14).

Кад се осврнем на свој живот, видим да је Јехова увек бринуо о мени. На пример, истог дана кад је Џим сазнао да живим у колима, упутио ме је код сестре која је имала пансион и издавала собе. Уверен сам да се Јехова преко Џима и те сестре побринуо да имам кров над главом. Његова доброта је неизмерна! Он брине о својим верним слугама.

РАВНОТЕЖА ИЗМЕЂУ РЕВНОСТИ И ТАКТИЧНОСТИ

У мају 1971, морао сам због неког посла да одем у Мичиген. Напунио сам гепек литературом и кренуо из Делреј Бича аутопутем ка северу. Нисам прешао ни трећину пута, а гепек је већ био празан. Успут сам ревно проповедао добру вест о Краљевству на разним местима, па и у затворима. Чак сам у тоалетима давао трактате другим мушкарцима. И дан-данас се питам да ли је нешто од тог посејаног семена никло (1. Кор. 3:6, 7).

Међутим, морам признати да у почетку нисам баш био тактичан, нарочито кад сам причао са члановима породице. Моја љубав према Јехови је била толико снажна да сам им сведочио одважно али непромишљено. Много волим своју браћу Џона и Рона, па сам пошто-пото хтео да их приволим да прихвате истину. Касније сам морао да им се извиним што нисам био пажљив. Ипак, нисам престао да се молим да једног дана прихвате истину. Јехова ме је с временом научио да  будем тактичнији док сведочим и поучавам (Кол. 4:6).

ЉУДИ КОЈЕ ВОЛИМ

Иако Јехову волим изнад свега, постоје и друге особе које ми много значе. Посебно место у мом срцу има моја драга супруга, Сузан. Желео сам да будем у браку с неким ко ће ми пружати подршку док служим Јехови. Сузан је духовно јака особа. Још увек се сећам једног дана док смо се забављали. Ишао сам да је посетим и затекао је како седи на трему испред породичне куће у Кранстону, на Роуд Ајланду. Читала је Стражарску кулу и Библију. Задивило ме је то што је у Библији тражила стихове из чланка који није био за разматрање. Помислио сам: ’То је духовна особа!‘ Венчали смо се у децембру 1971. Захвалан сам јој што сам увек могао да се ослоним на њу. Оно што посебно ценим код ње је то што Јехову воли више него мене.

Са супругом Сузан и синовима Полом и Џесијем

Сузан и ја смо срећни што имамо два сина, Џесија и Пола. Одмалена је Јехова за њих био стварна особа (1. Сам. 3:19). Истина им је прирасла за срце и нас двоје смо зато поносни. Верно служе Јехови јер су га искрено заволели. Обојица су у пуновременој служби преко 20 година.  Такође сам поносан на наше две снахе, Стефани и Ракел, које су ми као ћерке. И Џеси и Пол су се оженили духовно зрелим особама које воле Јехову целим срцем и душом (Еф. 6:6).

Као породица смо уживали у проповедању на ретко обрађиваним подручјима

Након крштења, 16 година сам служио на Роуд Ајланду, где сам стекао добре пријатеље. У лепом сећању су ми изузетне старешине с којима сам служио. На мене су позитивно утицали и путујући надгледници, којих је било толико да их не могу све набројати. Било је дивно сарађивати с браћом која су дубоко волела Јехову. Године 1987, преселили смо се у Северну Каролину, јер је тамо било мало објавитеља, и стекли смо још драгих пријатеља. *

На састанку за службу док сам био путујући надгледник

У августу 2002, Сузан и ја смо прихватили позив да постанемо део бетелске породице у Патерсону. На почетку сам био у Службеном одељењу. Сузан је радила у вешерници и уживала је у свом послу. У августу 2005, указана ми је част да постанем члан Водећег тела. Осећао сам се незнатно пред тако великим задатком. Моју супругу је помало плашила помисао на огромну одговорност, обавезе и бројна путовања. Уз то, никада није волела да лети авионом, а сада често летимо. Она каже да су јој пријатељски савети супруга других чланова Водећег тела помогли да ми буде пуна подршка. У томе се максимално труди и зато је много волим.

У својој канцеларији сам окружен фотографијама које ме подсећају на драгоцене тренутке и на диван живот који сам имао. Искусио сам многе благослове због тога што сам давао све од себе да моја љубав према Јехови никада не ослаби!

Срећан сам кад проводим време с породицом

^ одл. 31 Детаљи о пуновременој служби брата Мориса могу се наћи у Стражарској кули од 15. марта 2006, на страни 26.