Подешавања за приступ

Изабери језик

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

СТРАЖАРСКА КУЛА (ИЗДАЊЕ ЗА ПРОУЧАВАЊЕ) АПРИЛ 2015.

 ЖИВОТНА ПРИЧА

Благослови „у повољно време и у тешко време“

Благослови „у повољно време и у тешко време“

РОДИО сам се у марту 1930. у селу Намкумба, недалеко од Лилонгвеа, главног града Малавија. Од раног детињства сам био окружен рођацима и пријатељима који су верно служили Јехови. Године 1942, у знак предања Богу крстио сам се у једној од наших прелепих река. Наредних 70 година трудио сам се да чиним оно што је апостол Павле саветовао Тимотеју: „Проповедај реч Божју и чини то са осећајем хитности — у повољно време и у тешко време“ (2. Тим. 4:2).

Почетком 1948, у Малави су први пут дошли Натан Нор и Милтон Хеншел као представници главног седишта Јеховиних сведока у Бруклину. Та посета је пробудила у мени жељу да служим Јехови пуновремено. С топлином у срцу се сећам њихових охрабрујућих речи. Око 6 000 нас је стајало на блатњавој пољани и пажљиво слушало говор брата Нора „Трајна власт над свим народима“.

Касније сам упознао Лидаси, дивну сестру која је као и ја одрасла у породици Јеховиних сведока. Обоје смо имали циљ да служимо Јехови пуновремено. Венчали смо се 1950, а до 1953. године имали смо двоје деце. И поред породичних одговорности, закључили смо да бих могао да служим као општи пионир. После две године сам позван да служим као специјални пионир.

Ускоро сам почео да посећујем скупштине као покрајински надгледник. Захваљујући пуној подршци моје супруге, успевао сам да обављам ту службу и бринем за породицу материјално и духовно. * Али желели смо да заједно будемо у пуновременој служби. Уз добро планирање и помоћ наше петоро деце, Лидаси је почела да служи пуновремено 1960.

Конгреси су нам давали снагу да издржимо прогонство

Уживали смо у тим ’повољним временима‘, сарађујући с браћом и сестрама у разним скупштинама. Пут нас је водио од прекрасних планина Мланџе на југу до идиличних обала језера Малави, које се протеже скоро целом дужином источног дела државе. Видели смо како број објавитеља и скупштина у нашој покрајини постепено расте.

Обласни конгрес „Храбре слуге“, одржан 1962, и други наши скупови били су  управо оно што нам је требало да бисмо се припремили за тешко време које ће наступити. Брат Хеншел је наредне године опет посетио Малави и надомак града Блантира је одржан посебан конгрес ком је присуствовало отприлике 10 000 људи. Тај конгрес нас је ојачао и помогао нам да се суочимо с предстојећим испитима вере.

ДОЛАЗИ ТЕШКО ВРЕМЕ

Наше дело је било забрањено, а влада је конфисковала имање подружнице

Сведоци су 1964. доживљавали жестоко прогонство јер нису хтели да учествују у политичким активностима. У таласу прогонства је уништено више од 100 Дворана Краљевства и преко 1 000 домова наше браће. Ми смо и поред тога наставили с путујућом службом све до 1967, кад је влада забранила наше дело. Имање подружнице у Блантиру је конфисковано, мисионари депортовани, а многа браћа ухапшена и послата у затвор. Међу њима смо били и Лидаси и ја. Чим смо пуштени на слободу, у тајности смо наставили с путујућом службом.

Једног октобарског дана 1972, према нашој кући се упутило стотинак чланова екстремистичког покрета Савез омладине Малавија. Али један од њих је раније дотрчао и рекао ми да се сакријем јер долазе да ме убију. Жени и деци сам рекао да се склоне међу оближња стабла банана, а ја сам отрчао и попео се на велико стабло манга. Одатле сам посматрао како нам уништавају кућу и ствари.

Пошто наша браћа нису хтела да учествују у политичким активностима, домови су им били спаљивани

Како се прогонство пооштравало, на хиљаде нас је избегло из Малавија. С породицом сам био у избегличком логору на западу Мозамбика све до јуна 1974. Потом смо Лидаси и ја позвани да служимо као специјални пионири у месту Домуе, близу границе с Малавијем. Били смо у тој служби до 1975, када је Мозамбик, који је до тада био португалска колонија, стекао независност. Након тога смо ми и други Сведоци били приморани да се вратимо у Малави, где је прогонство и даље трајало.

Након повратка, добио сам задатак да посећујем скупштине у Лилонгвеу. Упркос прогонству и свим проблемима, у покрајинама у којима смо служили било је све више скупштина.

ЈЕХОВА ЈЕ БИО УЗ НАС

Једном приликом смо дошли у село у ком се одржавао политички састанак. Неки од окупљених су сазнали да смо Јеховини сведоци и приморали су нас да седимо међу младим члановима партије званим Пионири Малавија. Горљиво смо се молили Јехови да нам помогне. Када се  састанак завршио, почели су да нас туку. Једна старија жена је дотрчала и повикала: „Оставите их, молим вас! То ми је братанац. Пустите га да иде!“ Тада је председавајући наредио да нас пусте. Нисмо сигурни зашто је то урадила пошто је нисмо познавали. У томе смо видели Јеховин одговор на нашу молитву.

Партијска књижица

Године 1981. опет смо се сусрели с Пионирима Малавија. Одузели су нам бицикле, пртљаг, пакете књига и фасцикле које сам имао као покрајински надгледник. Умакли смо им и склонили се у кућу једног старешине. И овог пута смо се молили. Бринули смо се због тога што је у фасциклама које су нам узели било поверљивих информација. Кад су погледали документа, видели су писма из свих крајева Малавија адресирана на мене. Препали су се јер су помислили да радим за владу. Зато су брже-боље све то вратили тамошњим старешинама.

Једном другом приликом смо прелазили реку бродићем, чији је власник био један од водећих чланова партије у том крају. Он је хтео да провери да ли сви путници имају партијске књижице. Док нам је прилазио, угледао је лопова ког је полиција тражила. Сви су се ускомешали и то је био крај прегледању партијских књижица. Опет смо осетили да је Јехова уз нас.

ХАПШЕЊЕ И ЗАТВОР

Једног фебруарског дана 1984, упутио сам се у Лилонгве да доставим извештаје за подружницу у Замбији. Полицајац ме је зауставио и претресао ми торбу. Пошто је нашао библијску литературу, одвео ме је у полицијску станицу и почео да ме бије. Затим ме је везао конопцима и ставио у просторију с некима који су били ухапшени због крађе.

Сутрадан ме је шеф станице одвео у другу просторију и пружио ми документ у ком је стајало: „Ја, Трофим Нсомба, изјављујем да више нисам Јеховин сведок и да стога могу бити пуштен на слободу.“ На то сам рекао: „Спреман сам не само да будем везан већ и да умрем ако треба. Остајем Јеховин сведок.“ Одбио сам да потпишем. Шеф полиције се разбеснео и ударио песницом о сто тако јако да је полицајац из суседне канцеларије дотрчао да види шта се догађа. Шеф му је рекао: „Овај овде неће да потпише да се одриче своје вере. Нека онда потпише да је Јеховин сведок, па да га пошаљемо у затвор у Лилонгвеу.“ Све то време моја драга жена је била забринута јер није знала шта ми се дешава. Браћа су тек после четири дана сазнала где сам и јавила јој.

У полицијској станици у Лилонгвеу били су уљудни према мени. Шеф станице је рекао: „Ево тањир пиринча за тебе, пошто  си овде због своје вере. Други су ту јер су крали.“ Затим ме је послао у затвор Качере, где сам провео пет месеци.

Управнику тог затвора је било драго што сам дошао. Хтео је да будем затворски „пастор“. Претходног је сменио рекавши му: „Нећеш нам ти више проповедати Божју Реч, јер си овде зато што си поткрадао своју цркву!“ Тако сам добио одговорност да сваке недеље одржавам састанке како бих друге затворенике поучавао Библији.

Касније се ситуација погоршала. Управа затвора је желела да им откријем колико Сведока има у Малавију. Пошто нису били задовољни одговором, тукли су ме док се нисам онесвестио. Другом приликом су захтевали да им кажем где се налази главно седиште Јеховиних сведока. Рекао сам: „То је лако питање па ћу вам одговорити.“ Полицајци су се обрадовали и укључили диктафон. Објаснио сам им да се у Библији налази одговор. Изненађено су питали: „У Библији? Где то?“

„У Исаији 43:12“, одговорио сам. Пронашли су стих и пажљиво прочитали: „’Ви [сте] моји сведоци‘, говори Јехова, ’а ја сам Бог.‘“ Три пута су прочитали тај стих а онда ме питали: „Какве везе ово има с вашим главним седиштем? Зар оно није у Америци?“ Рекао сам им: „И Јеховини сведоци у Америци сматрају да овај стих описује наше главно седиште.“ Пошто им нисам рекао оно што су хтели да чују, пребацили су ме у затвор Дзалека, северно од Лилонгвеа.

БЛАГОСЛОВИ И У ТЕШКО ВРЕМЕ

У јулу 1984, послат сам у затвор Дзалека где је већ био 81 Сведок. Простор је био толико скучен да је 300 затвореника спавало на поду један до другог. С временом смо се ми Сведоци поделили у групе и сваког дана заједно разматрали неки библијски стих који смо предлагали на смену. То нам је много значило.

Касније нас је управник одвојио од осталих затвореника. Један чувар нам је у поверењу рекао: „Влада вас не мрзи. Држимо вас у затвору из два разлога: Влада се боји да ће вас чланови покрета Пионира убити. А пошто проповедате да нам предстоји рат, постоји бојазан да ће се војници уплашити и дезертирати.“

Браћу одводе после суђења

У октобру 1984. изведени смо пред суд. Сви смо осуђени на затворске казне од две године. Као и раније, ставили су нас у ћелије са онима који нису Сведоци. Али управник затвора је свима рекао: „Јеховини сведоци не пуше. Чувари, немојте од њих тражити дуван и немојте их слати по жар да вам припале цигарете. Они су Божји људи! Сви Јеховини сведоци треба да добију оброк два пута дневно пошто  овде нису због кршења закона већ због своје вере у Библију.“

И у другим приликама смо имали бољи третман због тога што смо били на добром гласу. Осталим затвореницима је било забрањено кретање по мраку или кишовитом времену, али ми смо могли да изађемо из зграде кад год смо хтели. Знали су да нећемо покушати да побегнемо. Једном, када је чувару који је надгледао наш рад у пољу позлило, однели смо га у затворску амбуланту. Затворска управа је знала да нам може веровати. Захваљујући томе што смо се увек добро понашали, видели смо како и они који су нас држали у заточеништву славе Јеховино име (1. Петр. 2:12). *

ОПЕТ ДОЛАЗИ ПОВОЉНО ВРЕМЕ

Дана 11. маја 1985, пуштен сам из затвора Дзалека. Био сам пресрећан што сам поново са својом породицом! Захвални смо Јехови што нам је помагао да му останемо верни у том заиста тешком периоду. Када се осврнемо на то време, осећамо се попут апостола Павла који је написао: „Не желимо, браћо, да не знате за невољу која нас је задесила [...] Мислили [смо] да нећемо преживети. Заправо, мислили смо да нас чека смртна пресуда. То се догодило зато да се не бисмо уздали у себе, него у Бога који ускрсава мртве. Он нас је избавио из смртне опасности“ (2. Кор. 1:8-10).

Брат Нсомба са супругом Лидаси испред Дворане Краљевства, 2004.

И нама се у неким тренуцима чинило да нећемо преживети. Али увек смо молили Јехову да нам да храбрости, мудрости и понизности, како бисмо и даље славили његово велико име.

Јехова је благословио нашу службу, како у повољно тако и у тешко време. Велика је радост видети подружницу у Лилонгвеу која је завршена 2000. године, као и то што је широм Малавија изграђено преко 1 000 нових Дворана Краљевства. Сви ти благослови од Јехове су тако изванредни, да се Лидаси и мени чини као да сањамо! *

^ одл. 7 Браћа која имају малолетну децу више се не позивају у покрајинску службу.

^ одл. 30 Више детаља о прогонству у Малавију може се наћи у Годишњаку Јеховиних сведока за 1999, стране 171-223.

^ одл. 34 Брат Нсомба је преминуо у 83. години, док је овај чланак био у припреми.