Подешавања за приступ

Изабери језик

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

СТРАЖАРСКА КУЛА (ИЗДАЊЕ ЗА ПРОУЧАВАЊЕ) ЈУЛ 2014.

 ЖИВОТНА ПРИЧА

Како сам изгубио и пронашао оца

Како сам изгубио и пронашао оца

МОЈ отац се родио 1899. године у Грацу, у Аустрији. Његову младост је обележио Први светски рат. Убрзо након што је избио Други светски рат 1939, регрутован је у немачку војску. Погинуо је 1943, на руском фронту. Ја сам тада имао само две године. Нисам имао прилику да га упознам и много ми је недостајао у детињству, посебно када сам схватио да су скоро сви моји другови имали оца. Касније, у тинејџерским годинама, утеху ми је пружало сазнање да сви имамо једног савршеног Оца на небу, који не може умрети (Авак. 1:12).

МЕЂУ ИЗВИЂАЧИМА

Када сам био дечак

Када сам имао седам година, постао сам млади извиђач. Извиђачи су међународна омладинска организација коју је 1908. године у Великој Британији основао генерал Роберт Стивенсон Смит Бејден-Пауел. Он је 1916. увео нову категорију за млађе дечаке, мојих година, које је називао „вучићима“.

Волео сам наша камповања у природи током викенда. Уживао сам да спавам под шатором, носим униформу и марширам уз ударце добоша. Посебно сам уживао у дружењу с другим извиђачима. Играли смо разне игре у шуми, а увече смо седели око логорске ватре и певали. Много тога смо научили о природи, што је у мени пробудило цењење за све што је Бог створио.

Извиђачи се подстичу да сваки дан учине неко добро дело. То је заправо и њихово гесло. Поздрављали смо један другог речима: „Увек спреман!“ То ми се допадало. У мојој групи је било преко стотину дечака, од којих су отприлике половина били католици, половина протестанти, а један дечак је био будиста.

Од 1920, на сваких неколико година, почели су се одржавати међународни скупови младих извиђача, на којима су се они дружили. Био сам на седмом међународном скупу младих извиђача у Бад Ишлу, у Аустрији, одржаном у августу 1951. Такође сам био на деветом таквом скупу у Сатон парку, близу Бермингема, у Енглеској, одржаном у августу 1957. На том скупу је било 33 000 младих из 85 земаља. Још 750 000 људи је дошло да нас види, а међу њима и краљица Елизабета. За мене је то било нешто попут међународног братства. Тада нисам могао ни да сањам да ћу убрзо сазнати за братство које ће ме још више импресионирати — братство сачињено од људи који воле Бога.

ПРВИ ЈЕХОВИН СВЕДОК КОГ САМ УПОЗНАО

Руди Чигер, посластичар који ми је сведочио

У пролеће 1958, завршавао сам своју праксу као конобар у хотелу Визлер у Грацу. Ту ми је неформално сведочио Рудолф Чигер, један колега који је радио као посластичар. То је био мој први сусрет са истином. Почео је с темом о Тројству и рекао ми је да то није библијско учење. Покушао сам да му  докажем да није у праву. Тај колега ми је био симпатичан и желео сам да га убедим да се врати Католичкој цркви.

Рудолф, кога смо звали Руди, набавио ми је Библију. Ја сам инсистирао на томе да то буде католичка Библија. Када сам почео да је читам, видео сам да је Руди у њој оставио трактат који су штампали Сведоци. Приговорио сам му због тога јер сам сматрао да би такве публикације могле садржавати нешто што изгледа као истина а заправо није тачно. Међутим, желео сам да разговарам с њим о Библији. Руди је био обзиран и није ми више нудио ништа што су штампали Сведоци. Отприлике три месеца смо повремено водили разговоре на темељу Библије, и то често до касно у ноћ.

Након што сам завршио с праксом, мајка ми је финансијски помогла да наставим са школовањем и упишем се у вишу хотелијерску школу која се налазила у Бад Хофгаштајну, градићу који се налази у једној долини у Алпима. Тако сам се преселио у то место. Пошто је моја школа сарађивала с хотелом у том месту, понекад сам ишао тамо да радим и стичем искуство.

ПОСЕЋУЈУ МЕ ДВЕ МИСИОНАРКЕ

Илза Унтердорфер и Елфрида Лер почеле су да проучавају Библију са мном 1958.

Руди је послао моју нову адресу подружници у Бечу, а браћа из подружнице су је проследила двема мисионаркама, Илзи Унтердорфер и Елфриди Лер. * Једног дана ме је хотелски рецепционар позвао и рекао да ме напољу у колима чекају две госпође које желе да разговарају са мном. Био сам збуњен јер нисам никога очекивао. Изашао сам да видим ко су оне. Те сестре су иначе пре Другог светског рата у нацистичкој Немачкој у време када су Сведоци били забрањени служиле као курири. Још пре него што је рат уопште почео, немачка тајна полиција (Гестапо) ухапсила их је и послала у концентрациони логор Лихтенбург. Затим су за време рата биле пребачене у логор у Равенсбрику, надомак Берлина.

Ове две сестре су ми по годинама могле бити мајке тако да сам их веома поштовао. Из тог разлога нисам желео да губе време са мном мислећи да сам заинтересован, а да после неколико недеља или месеци испадне да нисам. Зато сам их замолио да ми само донесу списак библијских стихова на тему католичке доктрине о апостолском наследству. Рекао сам им да ћу их однети свештенику да бисмо их заједно размотрили. Мислио сам да ћу тако моћи да откријем шта је истина.

ИСТИНА О ПРАВОМ СВЕТОМ ОЦУ НА НЕБЕСИМА

Према учењу Католичке цркве о апостолском наследству, постоји непрекинута линија наслеђивања папске титуле која води уназад све до апостола Петра. (Црква погрешно тумачи Исусове речи из Матеја 16:18, 19.) Црква такође сматра да је папа непогрешив када говори са папске столице о црквеним учењима. Ја сам веровао у то и мислио сам да ако је папа, којег католици називају Светим Оцем и који је непогрешив у доктринарним питањима, рекао да је Бог Тројство, онда то мора бити истина. Али уколико  није непогрешив, онда би се то учење могло довести у питање. Зато уопште не чуди што је многим католицима учење о апостолском наследству најважније, будући да веродостојност свих осталих католичких учења зависи од тога да ли је оно тачно.

Када сам отишао код свештеника, он није могао да одговори на моја питања па је са полице узео књигу о католичким учењима која се тичу апостолског наследства. Предложио ми је да је понесем кући и прочитам. Након што сам је прочитао, поново сам дошао код свештеника са још више питања. На крају, пошто није знао да одговори, рекао ми је: „Ја не могу да уверим вас, а ви не можете да уверите мене [...] Желим вам све најбоље!“ Био је то крај нашег разговора.

Након тога сам био спреман да проучавам Библију са Илзом и Елфридом. Од њих сам научио много тога о нашем светом Оцу на небесима, Јехови Богу (Јов. 17:11). Тада на том подручју још увек није било скупштине, тако да су те две сестре водиле састанке у кући једне породице која је проучавала Библију. На састанцима је било мало присутних. Пошто није било крштене браће, њих две су у виду разговора обрађивале материјал за састанак. С времена на време би дошао неки брат са стране и одржао јавно предавање у неком изнајмљеном објекту.

КАКО САМ КРЕНУО У СЛУЖБУ ПРОПОВЕДАЊА

Илза и Елфрида су почеле да проучавају Библију са мном у октобру 1958, а крстио сам се три месеца касније, у јануару 1959. Пре него што сам се крстио, замолио сам их да ме једанпут поведу кад буду ишле у службу од куће до куће, чисто да видим како то раде (Дела 20:20). Чим сам видео како то изгледа, затражио сам подручје на ком бих могао сам да проповедам. Добио сам једно село. Тамо сам одлазио сам и проповедао од куће до куће, а касније поново долазио код људи који су хтели да сазнају нешто више о Библији. Први брат с којим сам отишао у службу проповедања од куће до куће био је покрајински надгледник који је дошао да посети нашу групу.

Када се моје школовање завршило, 1960. године, вратио сам се у свој родни град да бих пренео библијску истину својим рођацима. До дан-данас нико од њих није постао Сведок, али неки се донекле интересују за Библију.

ЖИВОТ У ПУНОВРЕМЕНОЈ СЛУЖБИ

Када сам имао око 20 година

Године 1961, у скупштинама су се читала писма из подружнице, у којима су објавитељи били подстицани да започну с пионирском службом. Био сам здрав младић, па сам помислио да немам никакав изговор да не будем пионир. Разговарао сам с покрајинским надгледником, Куртом Куном, и питао га шта он мисли о томе да радим још неколико месеци да бих могао да купим ауто, који би ми добродошао у пионирској служби. Он ме је питао: „Да ли је Исусу и апостолима био потребан ауто да би проповедали?“ То је било управо оно што ми је било потребно да чујем. Одлучио сам да што пре започнем с пионирском службом. Али пошто сам радио 72 сата недељно у хотелском ресторану, прво сам морао нешто да променим.

Питао сам свог шефа да ли би ми дозволио да радим 60 сати недељно. Он је пристао на то и дао ми исту плату. Касније сам га питао да ли бих могао да радим 48 сати недељно. Сложио се с тим и опет ми дао исту плату. Затим сам га питао да ли бих могао да радим само 36 сати недељно, то јест да радим шест дана по шест сати, и он је и то одобрио. На моје изненађење, ни овај пут ми није  смањио плату! Изгледа да је шеф желео да ме задржи на том радном месту. Тада сам почео с пионирском службом. У то време се од пионира очекивало да иду 100 сати месечно у службу проповедања.

Након четири месеца сам наименован за специјалног пионира и скупштинског слугу у малој скупштини у граду Шпитал ан дер Драу, у Корушкој, једној од покрајина у Аустрији. Тада се од специјалних пионира очекивало да у служби проведу 150 сати месечно. Нисам имао сарадника у пионирској служби, али ми је веома значила помоћ сестре Гертруде Лобнер, која је служила као помоћник скупштинског слуге. *

ДОБИЈАМ СВЕ ВИШЕ ОДГОВОРНОСТИ

Године 1963, позван сам да служим као покрајински надгледник. Понекад сам возом путовао од скупштине до скупштине, носећи са собом тешке кофере. Већина објавитеља није имала аутомобил тако да нико није могао да ме повезе са железничке станице. Да не би изгледало као да се размећем, одлучио сам да не узимам такси већ да идем пешке до места где су ми браћа нашла преноћиште.

Године 1965, док сам још увек био неожењен, позван сам да похађам 41. разред библијске школе Галад. У мом разреду је било још доста неожењене браће. Изненадио сам се када сам по завршетку школе чуо да ћу се вратити у своју домовину где ћу наставити с покрајинском службом. Међутим, пре него што сам кренуо из Сједињених Држава кући, браћа су ме замолила да останем још четири недеље и придружим се једном покрајинском надгледнику у служби. То је био Ентони Конте, срдачан брат који је волео службу проповедања баш као и ја и који је био прилично успешан у њој. Било ми је изузетно драго што сам могао да сарађујем с њим. Заједно смо служили у унутрашњости државе Њујорк, у близини места Корнвол.

На дан нашег венчања

Кад сам се вратио у Аустрију, послат сам да служим у покрајини у којој сам упознао једну лепу сестру, Тове Мерете. Она је поучавана библијској истини од своје пете године. Када нас браћа и сестре питају како смо се упознали, ми у шали кажемо: „Наша подружница се побринула за то.“ Венчали смо се након годину дана, у априлу 1967, након чега смо наставили да служимо у путујућој служби као брачни пар.

Следеће године сам разумео да ми је Јехова указао незаслужену доброту и усвојио ме као свог духовног сина. Био је то почетак посебног односа који имам са својим небеским Оцем, као и са свима онима који према Римљанима 8:15 говоре: „Ава, Оче!“

Служио сам као покрајински и обласни надгледник све до 1976. Мерете и ја смо понекад током зимских месеци морали да спавамо у собама које се нису грејале и у којима је температура била испод нуле. Једанпут, када смо се пробудили, видели смо да се крај ћебета који је био тик до нашег лица укрутио и побелео. На крају смо одлучили да са собом носимо једну малу електричну грејалицу да би температура током ноћи била подношљива.  Понегде тоалет није био у кући, већ бисмо, уколико бисмо желели током ноћи у тоалет, морали да изађемо напоље, понекад по снегу, до пољског ве-цеа кроз који је често дувала промаја. Такође, нисмо имали на располагању стан у ком бисмо боравили након завршене посете некој скупштини, тако да смо понедељком обично остајали код домаћина код којих смо били током претходне недеље. У уторак ујутро бисмо путовали до следеће скупштине.

Током свих тих година, моја драга супруга ми је била велика подршка. Она једноставно воли службу проповедања. Никада нисам морао да је подстичем да иде у службу. Веома воли браћу и сестре и много јој је стало до њих. Она ми је велика помоћ.

Године 1976, позвани смо у аустријску подружницу у Бечу, а ја сам наименован да служим као члан Одбора подружнице. У то време је аустријска подружница надгледала наше дело у неколико земаља у источној Европи и водила рачуна о томе да се литература тајно уноси у те земље. За то је био одговоран брат Јирген Рундел, који је стварно био човек од акције. Било ми је драго што сам имао прилику да сарађујем с њим. Касније сам надгледао превођење литературе на десет језика којима се говори у источној Европи. Јирген и његова жена Гертруда сада служе као специјални пионири у Немачкој. Почевши од 1978, у аустријској подружници су се часописи штампали на шест језика, на једној малој офсет штампарској машини. Такође смо у различите земље слали часописе онима који су се претплатили на њих. Ове послове је надгледао брат Ото Куглич, који сада са својом женом Ингрид служи у подружници у Немачкој.

У Аустрији сам учествовао у многим видовима сведочења, укључујући и сведочење на улици

Браћа у источној Европи су такође умножавала литературу у својим земљама, користећи за то мимеограф или филм. Па ипак, била им је потребна помоћ са стране. Јехова их је штитио док су то радили, а ми у подружници смо стварно заволели ту браћу и сестре који су годинама служили Јехови под тешким околностима и забраном.

ПОСЕБНА ПОСЕТА РУМУНИЈИ

Године 1989, имао сам јединствену прилику да се придружим брату Теодору Џересу, члану Водећег тела, приликом посете  Румунији. Циљ наше посете је био да помогнемо великој групи објавитеља да се поново споје с нашом организацијом. Од 1949. њихове везе са организацијом прекидале су се из различитих разлога тако да су они формирали своје сопствене скупштине. И даље су проповедали и крштавали нове. Такође су одлазили у затвор због своје неутралности, баш као и браћа која су остала у контакту с главним седиштем Јеховиних сведока. У време наше посете, дело Сведока је још увек било забрањено тако да смо се тајно састали у кући брата Памфила Албуа заједно с још четворицом кључних старешина и представницима Одбора земље у Румунији, који је наша организација признавала. Са собом смо повели преводиоца из Аустрије, Ролфа Келнера.

Током друге вечери дискусије, брат Албу је уверио ту четворицу старешина да се уједине с нама рекавши: „Ако то не урадимо сада, можда никада нећемо добити другу прилику.“ Тако се око 5 000 браће и сестара повезало с нашом организацијом. Била је то велика победа за Јехову и велики пораз за Сатану!

Пред крај 1989, пре пада комунизма у источној Европи, Водеће тело је моју супругу и мене позвало да се преселимо у главно седиште Јеховиних сведока у Њујорку. Било је то велико изненађење за нас. У јулу 1990. почели смо да служимо у бруклинском Бетелу. Затим сам 1992. почео да радим као помоћник у Службеном одбору Водећег тела, а од јула 1994. имам част да служим као члан Водећег тела.

ОСВРТ НА ПРОШЛОСТ И ПОГЛЕД У БУДУЋНОСТ

Мерете и ја у Бруклину

Време када сам радио као конобар далеко је иза мене. Сада уживам у јединственој прилици да учествујем у припремању и дељењу духовне хране за нашу браћу и сестре широм света (Мат. 24:45-47). Када се осврнем на преко 50 година специјалне пуновремене службе, могу само да изразим дубоку захвалност и задовољство за све благослове које је Јехова дао нашем међународном братству. За мене су међународни конгреси посебно задовољство. На њима се истиче колико је важно упознати нашег небеског Оца Јехову и библијску истину.

Молим се за то да још милиони људи проучавају Библију, прихвате истину и служе Јехови заједно с браћом и сестрама широм света (1. Петр. 2:17). Такође једва чекам време када ћу с неба посматрати ускрсење на земљи и када ћу коначно пронаћи свог оца. Надам се да ће он и моја мајка, као и још многи драги рођаци желети да служе Јехови у рају.

Једва чекам време када ћу с неба посматрати ускрсење на земљи и када ћу коначно пронаћи свог оца

^ одл. 15 Њихова животна прича је објављена у Стражарској кули од 1. новембра 1979. (енгл.).

^ одл. 27 Данас више не постоје скупштинске слуге нити помоћници скупштинских слугу, него се у оквиру сваког старешинства именује брат који служи као координатор старешинства и брат који служи као секретар.