Пређи на садржај

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

СТРАЖАРСКА КУЛА (ИЗДАЊЕ ЗА ПРОУЧАВАЊЕ) АПРИЛ 2014.

 ЖИВОТНА ПРИЧА

Куда ме је одвела пуновремена служба

Куда ме је одвела пуновремена служба

Провео сам 65 година у пуновременој служби и могу рећи да је мој живот стварно био испуњен лепим тренуцима. Наравно, било је понекад и туге и обесхрабрења (Пс. 34:12; 94:19). Али уопште узев, имао сам леп и испуњен живот.

СЕДМОГ септембра 1950. дошао сам у Бетел. У то време је бетелску породицу у Бруклину сачињавало 355 браће и сестара, који су имали од 19 па све до 80 година и били разних националности. Многи од њих су имали небеску наду.

КАКО САМ ПОЧЕО ДА СЛУЖИМ ЈЕХОВИ

На дан мог крштења, када сам имао десет година

Мајка ме је поучавала да служим нашем ’срећном Богу‘ (1. Тим. 1:11). Она је почела да служи Јехови док сам још био дечак. Првог јула 1939, када сам имао десет година, крстио сам се на једном покрајинском састанку у Колумбусу, у Небраски. Око стотину нас се окупило у једној малој изнајмљеној дворани да бисмо одслушали снимљен говор Џозефа Ратерфорда под насловом „Фашизам или слобода“. Негде на половини говора, испред те дворане окупила се руља, која је затим упала унутра, прекинула наш састанак и истерала нас из града. Тако смо се окупили на фарми једног брата недалеко од града и ту смо одслушали остатак програма. Сувишно је рећи да сам добро упамтио дан свог крштења!

Мајка се веома трудила да ме поучава библијској истини. Отац је био добар човек и добар родитељ, али се није много занимао нити за религију нити за моју духовност. Тако сам преко потребну подршку добијао од мајке и других Сведока у скупштини Омаха.

КАКО САМ ОДЛУЧИО ЧЕМУ ЋУ ПОСВЕТИТИ ЖИВОТ

Пред крај средње школе, почео сам да размишљам о томе шта ћу даље са својим животом. Сваки летњи распуст сам проводио као помоћни пионир, заједно с другим младима мојих година.

У то време су Џон Чимиклис и Тед Џерес, двојица младића који су управо завршили седми разред библијске школе Галад, почели с путујућом службом на нашем подручју. Изненадио сам се када сам сазнао да имају тек нешто више од 20 година. Ја сам имао 18 и управо сам завршавао средњу школу. Још увек се сећам како ме је брат Чимиклис питао шта намеравам даље у животу. Кад сам му одговорио, он је рекао: „Да, одмах почни с пуновременом службом. Никад не знаш куда те она може  одвести.“ Тај савет, као и пример та два млада брата, оставили су на мене велики утисак. Тако сам 1948, по завршетку школе, постао пионир.

БЕТЕЛСКА СЛУЖБА

У јулу 1950, моји родитељи и ја присуствовали смо међународном конгресу на стадиону Јенки у Њујорку. Том приликом сам отишао на састанак за оне који су заинтересовани за бетелску службу и након тога сам предао молбу.

Премда се мој отац није противио томе да будем пионир и останем код куће, сматрао је да треба да доприносим кућном буџету. Тако сам почео да тражим посао. Једног дана почетком августа застао сам да проверим да ли је нешто стигло у поштанско сандуче. Угледао сам писмо из Бруклина, адресирано на мене. Потписао га је Натан Нор и у њему је стајало следеће: „Примили смо твоју молбу за рад у Бетелу. Видим да си спреман да служиш овде док те Господ не узме. Било би ми драго да се 7. септембра 1950. јавиш у Бетел, на адресу Колумбија Хајтс 124, Бруклин.“

Када се мој отац тог дана вратио с посла, рекао сам му да сам нашао посао. „Одлично! Где ћеш радити?“, питао је. „У Бетелу, у Бруклину, за десет долара месечно.“ Био је мало затечен мојим одговором, али је рекао да уколико желим да радим баш тамо треба да се потрудим да будем добар радник. Мој отац се крстио 1953. на конгресу који је одржан на стадиону Јенки.

С мојим сарадником у пионирској служби, Алфредом Нусралом

На моју велику радост, мој сарадник у пионирској служби, Алфред Нусрала, такође је био позван у Бетел кад и ја, па смо могли заједно путовати. Он се касније оженио и са својом супругом Џоун похађао школу Галад. Неко време су служили као мисионари у Либану, а затим су били у путујућој служби у Сједињеним Државама.

РАД У БЕТЕЛУ

Када сам дошао у Бетел, почео сам да радим у књиговезници. Прва књига на којој сам радио носила је наслов Шта је религија учинила за човечанство? Након отприлике осам месеци, пребачен сам у Службено одељење, где ми је надгледник био брат Томас Саливан. Било је право задовољство радити с тако разборитим братом и учити из његовог богатог искуства, које је стекао док је годинама служио у Јеховиној организацији.

Након што сам провео скоро три године у овом одељењу, Макс Ларсон, надгледник штампарије, рекао ми је да брат Нор жели да поприча са мном. Помислио сам да сам урадио нешто погрешно. Пао ми је камен са срца када ми је брат Нор рекао да је само хтео да ме пита да ли планирам да напустим Бетел у неко догледно време. Био му је потребан неко ко би привремено радио у његовој канцеларији па га је занимало да ли бих ја то могао. Рекао сам му да не намеравам да напустим Бетел и тако сам наредних 20 година радио с њим.

Имам обичај да кажем да никада не бих могао платити образовање које сам стекао радећи с братом Саливаном и Нором, као и са другима у Бетелу, рецимо са Милтоном Хеншелом, Клаусом Џенсеном, Максом Ларсоном, Хјугом Римером и Грантом Сјутером. *

Браћа с којом сам сарађивао била су од велике помоћи организацији јер су савесно и темељно обављали свој посао. Брат Нор је  неуморно радио на томе да наше дело напредује у највећој могућој мери. Ми који смо блиско сарађивали с њим знамо колико је био приступачан и отворен за разговор. Чак и када смо имали другачије мишљење о нечему, осећали смо се слободно да га изразимо знајући да он и даље има поверења у нас.

Једном приликом је брат Нор причао са мном о томе да треба водити рачуна и о оном што бисмо могли назвати ситницама. Навео ми је један пример. Када је брат Нор служио као надгледник штампарије, брат Ратерфорд би му понекад јавио телефоном да му понесе неколико гумица за брисање кад буде долазио на ручак. Брат Нор би одмах отишао по гумице и ставио их у свој џеп. Затим би их у подне однео у његову канцеларију. То је била ситница, али је брату Ратерфорду значила. На крају ме је брат Нор замолио: „Волео бих да су ми оловке зарезане. Можеш ли се свако јутро побринути за то?“ Тако сам годинама пазио на то да му оловке буду зарезане.

Брат Нор је често говорио о томе колико је важно да пажљиво слушамо кад нас неко замоли да нешто обавимо. Једном приликом ми је детаљно објаснио шта треба да урадим, али ја га нисам пажљиво слушао. Због тога сам га довео у незгодну ситуацију. Осећао сам се ужасно па сам му написао кратко писмо у ком сам рекао да ми је страшно жао што сам му проузроковао неприлику и да мислим да је најбоље да ме премести на друго радно место. Касније тог јутра, брат Нор је дошао до мене. „Роберте, прочитао сам твоје писмо“, рекао је. „Истина је да си погрешио. Већ смо разговарали о томе и сигуран сам да ћеш други пут више пазити. Хајде да се сад вратимо на посао.“ Немам речи да опишем колико ми је значило његово разумевање.

БРАК

Након осам година проведених у Бетелу, нисам имао других планова, осим да наставим с бетелском службом. А онда се то променило. Негде у време одржавања међународног конгреса на стадионима Јенки и Поло Граундс 1958. године, срео сам Лорејн Брукс, пионирку коју сам упознао 1955. када је служила у Монтреалу, у Канади. Одушевио ме је њен став према пуновременој служби и њена спремност да оде где год би је Јеховина организација могла послати. Њен циљ је био да похађа библијску школу Галад. Године 1956, када је имала 22 године, позвали су је у 27. разред. Након завршетка те школе, послата је у Бразил, где је служила као мисионар. Лорејн и ја смо 1958. обновили наше познанство и она је пристала да се уда за мене. Планирали смо да се венчамо следеће године надајући се да ћемо након тога заједно моћи да служимо као мисионари.

Када сам саопштио брату Нору да планирам да се оженим, он ми је саветовао да  сачекамо три године, а да се затим венчамо и наставимо да служимо у Бетелу у Бруклину. У то време је за парове који би желели да након венчања остану у Бетелу важило правило да један од њих мора имати најмање десет, а други најмање три године бетелске службе. Лорејн се сложила с тим да прво служи две године у бразилском Бетелу, а онда још једну годину у Бруклину и да се затим венчамо.

Током прве две године како смо се верили одржавали смо контакт само путем писама. Телефонирање је било и сувише скупо, а електронске поште није било. Било нам је драго што је брат Нор пристао да одржи говор за наше венчање 16. септембра 1961. Наравно, тих неколико година колико смо чекали за нас су биле дуге. Али када се данас осврнемо на преко 50 година срећног брака, увиђамо да је вредело чекати.

Наше венчање. Слева надесно: Натан Нор, Патриша Брукс (Лорејнина сестра), Лорејн и ја, Кертис Џонсон, Феј и Рој Волен (моји родитељи)

ЈОШ ЈЕДАН ВИД СЛУЖБЕ

Године 1964, почео сам да посећујем браћу у другим земљама као зонски надгледник. У то време браћа нису могла водити своју супругу на таква путовања. Међутим, то се променило 1977. Те године смо се Лорејн и ја придружили Гранту и Идит Сјутер и заједно посетили подружнице у Немачкој, Аустрији, Грчкој, на Кипру, у Турској и Израелу. Свеукупно, био сам у 70 земаља.

Током једног таквог путовања у Бразил 1980. били смо у Белему, граду који се налази на екватору и у ком је Лорејн служила као мисионар. Затим смо посетили браћу у Манаусу. Они су се окупили на стадиону на ком је планирано да одржим говор. Тамо смо запазили једну групу људи који се нису поздрављали с другима као што је то обичај међу Бразилцима, наиме да се жене пољубе у образ, а да се мушкарци рукују. Шта је био разлог?

То су била наша драга браћа и сестре из колоније губаваца која се налазила унутар области амазонске кишне шуме. Они су избегавали директан контакт с другима у публици због опасности од заразе. То што смо видели дубоко нас је дирнуло. Никад нећемо заборавити како су њихова лица зрачила радошћу. Колико су само истините Исаијине речи: „Моје ће слуге клицати од радости у срцу“ (Ис. 65:14).

СМИСАОН ЖИВОТ ПРЕПУН БЛАГОСЛОВА

Лорејн и ја често размишљамо о својој служби Јехови у којој смо провели више од шест деценија. Дозволили смо да нас Јехова води путем своје организације и стварно смо уживали у свим благословима које смо на тај начин добили. Премда више не могу да путујем по свету као раније, још увек имам снаге да свакодневно обављам свој посао као помоћник у Одбору координатора и Службеном одбору Водећег тела. Драго ми је што на овај начин могу колико-толико подупирати наше међународно братство. И даље нас одушевљава што видимо како велики број младе браће и сестара ступа у пуновремену службу са ставом који је имао Исаија када је рекао: „Ево мене, мене пошаљи“ (Ис. 6:8). То мноштво младих људи само потврђује истинитост речи које ми је годинама раније упутио покрајински надгледник: „Одмах почни с пуновременом службом. Никад не знаш куда те она може одвести.“

^ одл. 20 Животне приче ове браће објављене су у следећим издањима Стражарске куле на енглеском језику: Томас Саливан (15. август 1965), Клаус Џенсен (15. октобар 1969), Макс Ларсон (1. септембар 1989), Хјуго Ример (15. септембар 1964) и Грант Сјутер (1. септембар 1983).