Пређи на садржај

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

СТРАЖАРСКА КУЛА (ИЗДАЊЕ ЗА ПРОУЧАВАЊЕ) ОКТОБАР 2013

Они ревно проповедају на Филипинима

Они ревно проповедају на Филипинима

ГРЕГОРИО и Мерилу, који су у браку и сада имају нешто више од 40 година, пре око десет година су у Манили служили као пионири и истовремено радили пуно радно време. Није било лако, али успевали су у томе. Касније је Мерилу добила место менаџера у банци у којој је радила. Она каже: „Обоје смо имали добар посао тако да смо могли да себи приуштимо доста тога.“ Толико им је добро ишло да су одлучили да саграде себи кућу из снова на једној доброј локацији око 19 километара источно од Маниле. Склопили су уговор са предузимачем и на тај начин се обавезали да десет година плаћају месечне рате за кућу.

„ОСЕЋАЛА САМ СЕ КАО ДА ПОТКРАДАМ ЈЕХОВУ“

Мерилу каже: „Ново радно место ми је одузимало толико времена и снаге да сам почела да губим жељу да идем на састанке и у службу проповедања. Осећала сам се као да поткрадам Јехову. Више нисам могла да у служби проводим онолико времена колико сам обећала  Јехови.“ Незадовољни својим начином живота, Грегорио и Мерилу су једног дана сели да поразговарају о свему. Грегорио каже: „Хтели смо да нешто променимо, али нисмо знали тачно шта би то могло бити. Разговарали смо о томе како бисмо могли више учинити у служби, посебно зато што немамо децу. Молили смо се Јехови за вођство.“

У то време су чули неколико говора о проповедању на местима где има мало објавитеља. „Чинило нам се да су ти говори били Јеховин одговор на наше молитве“, каже Грегорио. Молили су се за више вере, као и за храброст да донесу праву одлуку. Велика препрека је била њихова кућа у изградњи. Већ три године су редовно плаћали рате. Шта ће урадити? Мерилу каже: „Раскидање уговора би значило да ћемо изгубити све што смо дотад отплатили, што је била поприлична сума новца. Међутим, на све то смо гледали као на избор између тога да ли ћемо на прво место у животу ставити Јеховину вољу или наше личне жеље.“ Имајући на уму да је Павле „пристао да све изгуби“, раскинули су уговор о изградњи куће, дали отказ на послу, продали већи део своје имовине и преселили се у једно село на острву Палаван, које се налази око 480 километара јужно од Маниле (Фил. 3:8).

’ОТКРИЛИ СУ ТАЈНУ‘

Пре него што су се преселили, Грегорио и Мерилу су покушали да се припреме за једноставнији начин живота, али све док се нису стварно преселили нису у потпуности разумели шта такав живот заправо значи. Мерилу каже: „Били смо шокирани кад смо видели да нема струје и других ствари које живот чине лакшим. Раније је било потребно само да укључимо шпорет, а сада смо прво морали да нацепамо дрва, потпалимо ватру и тако кувамо. Недостајало ми је да понекад прошетамо неким тржним центром, једемо ван куће и уживамо у свему осталом што пружа живот у граду.“ Међутим, стално су подсећали себе зашто су се преселили и убрзо су се навикли на нов начин живота. Мерилу каже: „Научила сам да уживам у природи, на пример док посматрам звездано небо. Међутим, највише ме радује кад видим како се људима лице озари након што чују добру вест. Овде смо ’открили тајну‘ како да будемо задовољни“ (Фил. 4:12).

„Ништа се не може упоредити с радошћу коју осећамо док гледамо како нови напредују и постају део скупштине. Живот нам никада није био тако испуњен као сада.“ (Грегорио и Мерилу)

Грегорио каже: „Кад смо стигли, овде је било само четири Сведока. Били су пресрећни када сам почео да сваке седмице држим јавно предавање и да их пратим на гитари док певају теократске песме.“ Овај пар је видео како је њихова мала група за само годину дана постала напредна скупштина од 24 објавитеља. Грегорио каже: „Много нам значи што видимо да нас браћа и сестре веома воле.“ Након шест година проведених на том подручју, овај брачни пар каже: „Ништа се не може упоредити с радошћу коју осећамо док гледамо како нови напредују  и постају део скупштине. Живот нам никада није био тако испуњен као сада.“

„’ИСПИТАЛА САМ И ВИДЕЛА ДА ЈЕ ЈЕХОВА ДОБАР‘!“

На Филипинима се скоро 3 000 браће и сестара преселило на подручја где има мало објавитеља. Отприлике 500 њих су неудате сестре. Једна од њих је Карен, која сада има нешто више од двадесет година.

Карен

Она је одрасла у Багауу, у области Кагајан. Још као тинејџерка често је размишљала о томе како да више учини у служби проповедања. Она каже: „Пошто знам да је мало времена преостало и да сви људи треба да чују добру вест о Краљевству, желела сам да одем да проповедам негде где нема довољно објавитеља.“ Премда су јој неки чланови породице саветовали да то не ради него да упише факултет, Карен се молила Јехови за вођство. Такође је разговарала са онима који су се већ преселили на таква подручја да би тамо проповедали. Када је напунила 18 година, преселила се у једно место удаљено 64 километра од њеног родног места.

Мала скупштина у коју је дошла проповедала је на планинском подручју дуж обале Тихог океана. Карен каже: „Да бисмо из Багауа дошли до нове скупштине, пешачили смо три дана узбрдо и низбрдо и 30 пута прелазили преко река.“ Она још каже: „До неких с којима проучавам Библију пешачим и по шест сати, затим преспавам код њих и следећег дана опет пешачим шест сати да бих се вратила кући.“ Да ли је то вредно труда? „Понекад ме боле ноге“, каже она. Међутим, додаје с великим осмехом: „Водим чак 18 библијских студија. ’Испитала сам и видела да је Јехова добар‘!“ (Пс. 34:8).

„НАУЧИЛА САМ ДА СЕ ОСЛАЊАМ НА ЈЕХОВУ“

Суки

Суки је неудата сестра индијског порекла из Сједињених Држава и има нешто више од 40 година. Одлучила је да се пресели на Филипине. Шта ју је подстакло да предузме такав корак? Она је 2011. присуствовала дводневном покрајинском састанку на ком је један брачни пар испричао како су продали већи део своје имовине и преселили се у Мексико да би тамо помогли у проповедању. Суки каже: „Тај интервју ме је подстакао да размишљам о циљевима о којима до тада уопште нисам размишљала.“ Када је сазнала да на Филипинима постоји потреба за објавитељима који би проповедали на панџапском језику, одлучила је да се пресели тамо. Да ли се суочила с неким потешкоћама?

„Нисам мислила да ће ми бити толико тешко да одлучим које ствари да задржим, а које да продам“, каже Суки. „Поред тога, 13 година сам живела сама у свом стану, а онда сам се преселила и привремено живела код своје породице. Није било лако, али полако сам учила како да  живим једноставним начином живота.“ С којим се потешкоћама суочила након што се преселила на Филипине? „Моји највећи проблеми били су страх од ужасних инсеката и носталгија. Научила сам да се ослоним на Јехову на потпуно нов начин.“ Да ли је то било вредно труда? Суки са осмехом прича: „Јехова нам каже: ’Окушајте ме. Зар нећу излити на вас благослов.‘ За мене су ове речи добиле посебно значење када ме је једна жена питала: ’Када ћете поново доћи? Имам још много питања.‘ Веома сам срећна и задовољна што могу да помогнем људима који су духовно гладни“ (Мал. 3:10). Она на крају каже: „Заправо, најтеже је било донети одлуку о пресељењу. Али кад сам је донела, било је просто невероватно гледати како Јехова чини све остало за мене.“

„ПОБЕДИО САМ СВОЈ СТРАХ“

Симеј, који има близу 40 година и ожењен је, прихватио је један уносан посао и преселио се са Филипина у једну земљу на Блиском истоку. Док је био тамо, разговор с тамошњим покрајинским надгледником и говор једног члана Водећег тела подстакли су га да стави Јехову на прво место у свом животу. „Међутим, плашила ме је и сама помисао на то да напустим свој посао“, каже Симеј. Он се ипак одлучио на то и вратио се на Филипине. Данас он и његова жена Хајди служе на југу земље у области Давао дел Сур, где је потребно више објавитеља да би се обрадило то огромно подручје. Он каже: „Када се осврнем на протекле године, драго ми је што сам победио свој страх од тога како ћемо живети ако напустим посао и што сам Јехову ставио на прво место у свом животу. Ништа ме не испуњава толико као сазнање да Јехови дајем најбоље што могу.“

Симеј и Хајди

„МИ СМО ОВДЕ СТВАРНО ЗАДОВОЉНИ!“

Када су Рамило и Џулијет, брачни пар пионира који имају нешто више од 30 година, сазнали да је потребна помоћ скупштини удаљеној око 30 километара од њихове куће, понудили су се да помогну. Тако су њих двоје и по киши и по сунцу неколико пута недељно мотоциклом прелазили тај пут да би присуствовали састанцима и ишли у службу проповедања. Премда није свеједно путовати по џомбастим путевима и прелазити преко висећих мостова, они су срећни што могу да учине више у служби проповедања. Рамило каже: „Моја жена и ја водимо укупно 11 библијских студија. Служење на подручју где има мало објавитеља подразумева неке жртве, али ми смо овде стварно задовољни!“ (1. Кор. 15:58).

Џулијет и Рамило

Да ли би желео да се мало боље информишеш о служењу на местима где је потребно више објавитеља у твојој земљи или у иностранству? Ако би желео, поразговарај са својим покрајинским надгледником и прочитај чланак „Можеш ли ’прећи у Македонију‘?“ који је изашао у Нашој служби за Краљевство од августа 2011.

Сазнајте више

КО ДАНАС ВРШИ ЈЕХОВИНУ ВОЉУ?

Које школе могу похађати пионири?

Које школе могу похађати они који су се посветили проповедању добре вести?