Подешавања за приступ

Изабери језик

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

СТРАЖАРСКА КУЛА (ИЗДАЊЕ ЗА ПРОУЧАВАЊЕ) АВГУСТ 2013

Јехова ’сваки дан носи мој терет‘

Јехова ’сваки дан носи мој терет‘

Упркос великим здравственим проблемима који су скоро неподношљиви, током живота сам искусила огромну подршку нашег дивног небеског Оца. Посебно сам срећна што већ више од 20 година служим Јехови као пионир.

Рођена сам 1956. године са спина бифидом. То је расцеп кичменог стуба узрокован неправилним затварањем неуралне цеви. Због тог оштећења тешко ходам, а имам и друге озбиљне здравствене проблеме.

Неко време пре него што сам се родила, један брачни пар мисионара Јеховиних сведока почео је да проучава Библију с мојим родитељима. Док сам била дете, у мом родном граду Усакосу у Намибији било је само неколико објавитеља. Зато смо у породичном кругу разматрали градиво за скупштинске састанке. Када сам имала седам година урађена ми је уростомија, то јест хируршким путем је направљен отвор на мом телу како бих могла да избацујем урин. У четрнаестој години сам добила епилепсију. Пошто је средња школа коју сам похађала била доста далеко од наше куће, а ја сам зависила од помоћи својих родитеља, нисам могла да је завршим.

Упркос томе, одлучила сам да ојачам свој однос с Јеховом. Многе наше публикације у то време још увек нису постојале на африкансу, мом матерњем језику. Зато сам научила енглески да бих могла да читам и проучавам наше књиге. Када сам имала деветнаест година постала сам објавитељ и крстила сам се. У наредне четири године имала сам многобројне здравствене и емоционалне проблеме. Осим тога, пошто су се у мом родном граду сви међусобно знали, страх од људи ме је спречавао да будем ревна у служби проповедања.

Када сам имала двадесетак година преселили смо се у Јужноафричку Републику и тада сам по први пут била повезана с неком скупштином. То је заиста било предивно! Међутим, поново сам морала на операцију — овог пута на колостомију.

После неког времена чула сам предавање у коме је покрајински надгледник говорио о пионирској служби. Његове речи су ме дирнуле у срце. Знала сам да је моје здравље далеко од идеалног, али већ сам видела колико ми је Јехова помагао у многим тешким ситуацијама. Зато сам предала молбу за општу пионирску службу. Међутим, знајући за моје здравствене проблеме, старешине су се устручавале да ме препоруче за тај вид службе.

Али ја сам одлучила да дам све од себе у служби проповедања. Уз помоћ моје мајке и друге браће и сестара успела сам да наредних шест месеци проводим у служби проповедања онолико сати колико је то било потребно за опште пионире. Тиме сам доказала да сам заиста решила да будем пионир и да могу да се изборим са својим здравственим проблемима. Поново сам предала молбу и 1. септембра 1988. године постала сам општи пионир.

У пионирској служби сам стално имала прилике да осетим колико ми Јехова помаже. Док сам поучавала друге истини нисам много размишљала о својој ситуацији. То ме је у емоционалном смислу заштитило и помогло ми да будем још ближа с Јеховом. Неизмерну радост ми је донело то што сам некима помогла да се предају Јехови и крсте.

Моје здравствено стање је и даље прилично променљиво, али Јехова ’сваки дан носи мој терет‘ (Пс. 68:19). Захваљујући њему мој живот није само подношљив, већ ми доноси право задовољство!