Пређи на садржај

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

Стражарска кула (издање за проучавање)  |  јул 2013.

 ЖИВОТНА ПРИЧА

Спремно смо служили Јехови где год је требало

Спремно смо служили Јехови где год је требало

Никада раније нисам сам проповедао. Имао сам толику трему да су ми се ноге тресле сваки пут кад бих кренуо у службу проповедања. Што је још горе, људи на том подручју нису баш радо прихватали добру вест. Неки су били агресивни и претили су да ће ме претући. Током првих месец дана у пионирској служби уручио сам само једну брошурицу! (Маркус)

БИЛО је то 1949, пре више од 60 година, али моја прича почиње много раније. Мој отац, Хендрик, био је обућар и баштован у Дондерену, једном малом селу у покрајини Дренте, у Холандији. Ту сам се родио 1927. године, као четврто од седморо деце. Наша кућа је била поред сеоског пута. Већина наших комшија су били земљорадници и ја сам заиста волео такав живот. Када сам имао 19 година, наиме 1947, дошао сам у контакт са библијском истином преко једног нашег комшије, Теуниса Бена. Сећам се да ми се Теунис није допао кад сам га упознао, али он је након Другог светског рата постао Јеховин сведок и приметио сам да је од тада био много пријатнији. Та промена ме је заинтригирала, тако да сам га слушао док ми је причао о томе да је Бог обећао да ће успоставити рај на земљи. Одмах сам прихватио истину и целог живота смо били пријатељи. *

Почео сам да проповедам у мају 1948, а већ следећег месеца, 20. јуна, крстио сам се на једном конгресу у Утрехту. Првог јануара 1949. године постао сам пионир и почео сам са службом у Боркулу, у источној Холандији, где је била једна мала скупштина. До тог места је требало да путујем око 130 километара, тако да сам решио да идем бициклом. Мислио сам да ће ми за то требати око шест сати, али због кише и јаког ветра  моје путовање је трајало 12 сати, иако сам задњих 90 километара путовао возом! Касно увече напокон сам стигао на своје одредиште, у дом једне породице Сведока код које сам боравио док сам на том подручју био пионир.

Људи су у тим послератним годинама били прилично сиромашни. Имао сам једно одело и један пар панталона — одело ми је било велико, а панталоне кратке! Као што сам на почетку споменуо, првих месец дана у Боркулу ми је било веома тешко, али Јехова ме је благословио и почео сам да проучавам Библију са неколико особа. После девет месеци послат сам у Амстердам.

ИЗ СЕЛА У ГРАД

Одрастао сам на селу, а онда сам се нашао у Амстердаму, највећем граду у Холандији. У служби проповедања сам заиста имао успеха. Током првог месеца уручио сам више литературе него претходних девет месеци. Врло брзо сам почео да проучавам са барем осам особа. Након што сам био наименован за скупштинског слугу (сада је то координатор старешинства), добио сам задатак да спремим своје прво јавно предавање. То је за мене био огроман подухват, тако да ми је лакнуло када сам био пребачен у другу скупштину непосредно пре него што је требало да одржим то предавање. Нисам ни претпоставио да ћу током година одржати више од 5 000 говора!

Маркус (први здесна) сведочи у близини Амстердама 1950.

У мају 1950. почео сам да служим у Харлему. Затим сам позван да служим као покрајински надгледник. Због тога три ноћи нисам могао да спавам. Рекао сам Роберту Винклеру, једном брату који је служио у Бетелу, да мислим да нисам способан за то, а он ми је рекао: „Само попуни ту молбу. Све ћеш научити.“ Убрзо после тога имао сам једномесечну обуку и почео сам да служим као покрајински надгледник. У једној скупштини сам током посете упознао Јани Татген, веселу и самопожртвовану младу сестру која је искрено волела Јехову и служила као пионир. Венчали смо се 1955. Али пре него што наставим са причом, Јани ће вам рећи како је постала пионир и како смо се упознали.

ЗАЈЕДНИЧКА СЛУЖБА

Јани: Моја мајка је постала Сведок 1945, када сам ја имала 11 година. Одмах је схватила колико је важно да са своје троје деце проучава Библију али мој отац се томе противио, тако да нас је поучавала кад он није био код куће.

Први састанак коме сам присуствовала био је један конгрес у Хагу 1950. године. Недељу дана након тога први пут сам била на састанку у Дворани Краљевства у Асену (у покрајини Дренте). Мој отац се много наљутио због тога и истерао ме је из куће. Мајка ми је рекла: „Знаш где можеш да одеш.“ Схватила сам да је мислила на нашу духовну  браћу и сестре. Најпре сам отишла код једне породице Сведока која је живела близу нас, али отац ми је и даље правио проблеме, тако да сам прешла у скупштину у Девентеру (у покрајини Оверејсел), удаљеном око 95 километара од наше куће. Међутим, пошто сам била малолетна, отац је имао проблема са властима зато што ме је избацио из куће. Зато ми је рекао да се вратим. Иако није прихватио истину, на крају ми је дозволио да присуствујем свим састанцима и да идем у службу проповедања.

Јани (прва здесна) као помоћни пионир 1952.

Кад сам се вратила кући, мајка се озбиљно разболела и ја сам преузела све кућне послове. Ипак сам наставила да духовно напредујем и крстила сам се 1951, када сам имала 17 година. Мајка се опоравила 1952. године, тако да сам са још три сестре током два месеца служила као помоћни пионир. Живеле смо на једном бродићу и проповедале у два града у покрајини Дренте. Постала сам општи пионир 1953. Годину дана касније, један млад покрајински надгледник посетио је нашу скупштину. То је био Маркус. Венчали смо се у мају 1955, јер смо сматрали да ћемо као брачни пар моћи да још више служимо Јехови (Проп. 4:9-12).

На дан нашег венчања 1955.

Маркус: Након венчања смо најпре служили као пионири у Вендаму (Гронингену). Живели смо у једној собици површине шест квадратних метара. Али Јани ју је лепо наместила тако да нам је било удобно. Сваке вечери смо морали да померамо сто и две мале столице да бисмо спустили наш зидни кревет.

После шест месеци позвани смо у путујућу службу у Белгији. У тој земљи је 1955. године било само око 4 000 Јеховиних сведока. Сада их има више од 24 000! У Фландрији, на северу Белгије, људи говоре истим језиком као у Холандији. Међутим, Белгијанци имају другачији акценат, тако да нам је у прво време језик представљао проблем.

Јани: У путујућој служби је заиста неопходно бити самопожртвован. До скупштина смо путовали бициклама, а смештај смо имали код браће и сестара. Пошто нисмо имали свој стан, онда смо и понедељком остајали код браће, а уторком ујутру смо путовали до следеће скупштине. Али своју службу смо увек сматрали благословом од Јехове.

Маркус: У почетку нисмо познавали никога од браће и сестара у скупштинама које смо посећивали, али они су били веома љубазни и гостољубиви (Јевр. 13:2). Током година смо у Белгији више пута посетили све скупштине на холандском говорном подручју. То нам је донело многе благослове. На пример, упознали смо скоро сву браћу и сестре у тој области и заиста смо их заволели. Посматрали смо стотине младих како  расту и духовно сазревају, како се предају Јехови и свету службу стављају на прво место у животу. Заиста смо срећни што многи од њих служе Јехови у пуновременој служби (3. Јов. 4). Такво ’узајамно охрабрење‘ нам је помогло да наставимо са нашом службом (Римљ. 1:12).

ВЕЛИКИ ИЗАЗОВ И ПРАВИ БЛАГОСЛОВ

Маркус: Откад смо се венчали имали смо жељу да идемо у школу Галад. Сваког дана смо најмање сат времена учили енглески. Међутим, није било лако научити енглески из књига, тако да смо решили да одмор проведемо у Енглеској и да у служби проповедања боље научимо језик. Коначно смо 1963. добили један коверат из нашег седишта у Бруклину. У њему су била два писма, једно за мене а једно за Јани. У писму насловљеном на моје име добио сам позив за десетомесечну обуку у школи Галад. Та обука је била првенствено за браћу и односила се на неке организационе ствари. Од 100 полазника, 82 су били браћа.

Јани: У писму које сам тог дана добила, била сам замољена да уз молитву размислим о томе да ли могу да останем у Белгији док Маркус похађа ту школу. Морам признати да сам у почетку била врло разочарана. Чинило ми се да Јехова није благословио мој труд. Међутим, подсетила сам се која је сврха школе Галад — да помогне онима који је похађају да проповедају добру вест по целом свету. Зато сам пристала да останем у Белгији и да служим као специјални пионир у Генту са Аном и Маријом Колперт, двема искусним сестрама.

Маркус: Пошто сам морао да побољшам знање енглеског, био сам позван да дођем у Бруклин пет месеци пре него што почне школа. Радио сам у Одељењу за отпрему и у Службеном одељењу. То што сам радио у главном седишту, као и на отпремању литературе за Азију, Европу и Јужну Америку пружило ми је још бољи увид у то да је наше братство заиста међународно. Посебно се сећам брата Макмилана, који је у време брата Расела био путујући надгледник. Већ је био стар и скоро потпуно глув, али је долазио на све скупштинске састанке. То је на мене оставило дубок утисак и из тога сам научио да никада не треба олако гледати на наше састанке (Јевр. 10:24, 25).

Јани: Маркус и ја смо се дописивали по неколико пута недељно. Много смо недостајали једно другом! Али Маркус је уживао у Галаду, а ја у служби проповедања. Када се вратио из Сједињених Држава, ја сам водила 17 библијских студија. Били смо раздвојени 15 месеци и то је заиста био изазов, али видела сам да нас је Јехова благословио због такве жртве. Тог дана када се Маркус вратио, авион је каснио неколико сати. Када је напокон стигао, пали смо једно другом у загрљај и плакали. Од тада се више никада нисмо раздвајали.

ЦЕНИЛИ СМО СВАКУ ВРСТУ СЛУЖБЕ

Маркус: Када сам се у децембру 1964. вратио из Галада, почели смо да служимо у Бетелу. Тада нисмо знали да нећемо стално бити у Бетелу. Само три месеца касније, замољен сам да будем обласни надгледник у Фландрији. Када су Алзен и Елс Вигерсма као мисионари били послати у Белгију, заменили  су нас у тој служби а ми смо се вратили у Бетел, где сам ја радио у Службеном одељењу. Од 1968. до 1980. неколико пута смо из Бетела одлазили у путујућу службу и поново се враћали у Бетел. Од 1980. до 2005. сам служио као обласни надгледник.

Без обзира на све те промене, увек смо имали на уму да смо свој живот посветили Јехови и да желимо да му служимо целом душом. Заиста смо уживали на сваком задатку, потпуно сигурни да је свака промена што се тиче наше службе била за унапређивање дела Краљевства.

Јани: Посебно ми је драго што сам са Маркусом била у Бруклину 1977. и у Патерсону 1997. када је он био на посебној обуци за чланове одбора подружнице.

ЈЕХОВА ЗНА ШТА НАМ ТРЕБА

Маркус: Јани је 1982. године имала једну операцију и добро се опоравила. Три године касније, скупштина у Лувену нам је љубазно понудила један стан изнад Дворане Краљевства. Први пут за 30 година имали смо свој станчић. Када смо уторком паковали ствари да кренемо у следећу скупштину, морао сам да се по неколико пута пењем и спуштам низ 54 степеника да бих спустио наш пртљаг. Заиста смо захвални што од 2002. године имамо стан у приземљу. Када сам напунио 78 година, почели смо да служимо као специјални пионири у Локерену. Срећни смо што на такав начин служимо и што још увек идемо у службу проповедања сваког дана.

„Чврсто верујемо да није важно где служимо нити у ком својству, већ коме служимо“

Јани: Маркус и ја смо укупно провели више од 120 година у пуновременој служби! Из прве руке смо видели да се Јехова заиста држи свог обећања да нас ’нипошто неће напустити‘ и да нам уколико му верно служимо ’ништа неће недостајати‘ (Јевр. 13:5; Пон. зак. 2:7).

Маркус: Кад смо били млади, посветили смо свој живот Јехови. Никада нисмо тражили велике ствари за себе. Били смо спремни да прихватимо сваку врсту службе јер чврсто верујемо да није важно где служимо нити у ком својству, већ коме служимо.

^ одл. 5 С временом су мој отац, мајка, најстарија сестра и двојица браће постали Јеховини сведоци.