Подешавања за приступ

Изабери језик

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

СТРАЖАРСКА КУЛА (ИЗДАЊЕ ЗА ПРОУЧАВАЊЕ) ЈУН 2013

 ЖИВОТНА ПРИЧА

Послушност Јехови донела ми је многе благослове

Послушност Јехови донела ми је многе благослове

„Ноје нам је оставио диван пример. Био је послушан Јехови и волео је чланове своје породице. На крају су сви они преживели Потоп зато што су ушли у арку“, рекао је мој отац.

ТЕ РЕЧИ су једно од првих сећања која имам на свог оца, скромног и вредног човека. Осим тога, био је веома правдољубив и зато је одмах прихватио добру вест када ју је чуо 1953. године. Од тада се доста трудио да нас, своју децу, поучава ономе што је сазнао. Мајка се у почетку држала својих католичких веровања, али је касније и она почела да проучава Библију.

Мојим родитељима није било лако да нас поучавају. Мајка је била готово неписмена, а отац се бавио земљорадњом, што му је узимало прилично времена и снаге. Понекад је био толико уморан да је заспао док је проучавао Библију с нама. Па ипак, његов труд се исплатио. Као најстарије дете помагала сам родитељима и поучавала своју сестру и двојицу браће. То је значило да сам им често спомињала оно што нам је отац говорио, наиме да је Ноје показао љубав према својој породици тако што је био послушан Богу. Колико сам само волела библијски извештај о Ноју! Убрзо смо сви ишли на састанке који су се одржавали у Дворани Краљевства у Розето дељи Абруцију, једном граду на обали Јадранског мора.

Године 1955, када сам имала свега 11 година, мајка и ја смо преко планинског венца путовале до Рима, где смо први пут присуствовале конгресу. Од тада су за мене као хришћанку ти скупови нешто најлепше.

Наредне године сам се крстила и убрзо након тога сам започела с пуновременом службом. Када сам имала 17 година, почела сам са специјалном пионирском службом у Латини, месту које се налази јужно од Рима и око 300 километара од наше куће. Тада је то био релативно нов град тако да људи нису много марили шта ће њихове комшије помислити ако узму нашу литературу. Зато смо пионирка с којом сам сарађивала и ја биле пресрећне што су многи узимали библијску литературу. Па ипак, пошто сам била прилично млада када сам отишла од куће, борила сам се с носталгијом. Упркос томе, желела сам да испуним службу која ми је била поверена.

Наше венчање

 Касније сам у Милану помагала око припрема за међународни конгрес „Вечна добра вест“, који је одржан 1963. године. Током тог конгреса, радила сам с многима у добровољној служби. Међу њима је био и Паоло Пичоли, један млади брат из Фиренце. Другог дана конгреса он је одржао охрабрујућ говор о самаштву. Сећам се да сам помислила: ’Овај брат се никада неће женити‘. Међутим, почели смо да се дописујемо и схватили смо да имамо много тога заједничког — духовне циљеве, љубав према Јехови и снажну жељу да му угодимо. Венчали смо се 1965.

РАЗГОВОРИ СА СВЕШТЕНИЦИМА

У Фиренци сам десет година служила као општи пионир. Веома нас је радовало што смо могли видети како скупштине напредују, а нарочито млади у њима. Нас двоје смо волели да с њима разговарамо о духовним стварима и уживамо у разоноди, што је за Паола најчешће било играње фудбала. Наравно, волела сам да проводим време са својим мужем, али разумела сам да младима и породицама из наше скупштине много значе његова пажња и време.

Још увек се радо сећам многих с којима смо проучавали Библију. Једна од њих је Адријана, која је разговарала с двема породицама о ономе што је учила из Библије. Они су с једним свештеником заказали разговор о црквеним учењима као што су Тројство и бесмртност душе. На разговор су дошла три утицајна свештеника. За разлику од јасних библијских учења, одговори тих свештеника били су компликовани и нелогични, што су заинтересоване особе одмах приметиле тако да је тај разговор био одскочна даска у њиховом напретку. На крају је чак петнаесторо њих из обе породице прихватило истину.

Наравно, данас не проповедамо на тај начин. Међутим, у то време је Паоло постао „стручњак“ за разговоре са свештеницима, а таквих разговора било је много. Сећам се једног разговора који се водио пред публиком у којој није било ниједног Сведока. Било је очигледно да су се противници договорили да неки од присутних поставе провокативна питања. Међутим, разговор је изненада кренуо у другом правцу. Неко је поставио питање да ли је у реду да се црква меша у политику, као што то чини већ вековима. У том тренутку је постало јасно да су се свештеници нашли на мукама. Одједном је нестало струје, а разговор је био окончан. Годинама касније, сазнали смо да је то било испланирано у случају да се разговор не одвија онако како су свештеници очекивали.

 ПОКРАЈИНСКА И БЕТЕЛСКА СЛУЖБА

Паоло и ја смо били десет година у браку када смо добили позив да започнемо с покрајинском службом. Пошто је Паоло имао добар посао, није нам било лако да одлучимо шта да урадимо. Међутим, након што смо се молили за вођство и добро размислили, започели смо с том службом. Волели смо да проводимо време с породицама које су нам указивале гостопримство. Често смо увече нешто заједнички проучавали након чега је Паоло помагао деци да ураде домаћи, посебно ако су имала домаћи из математике. Поред тога, Паоло је много волео да чита и одушевљено је причао другима о занимљивим и охрабрујућим стварима које је на тај начин сазнао. Понедељком смо обично ишли да проповедамо у местима у којима није било Сведока и позивали смо људе да то вече дођу да чују предавање.

Волели смо да се дружимо с младима, а Паоло је често с њима играо фудбал

Након што смо свега две године били у покрајинској служби, позвани смо да служимо у Бетелу, у Риму. Паоло је служио у Правном одељењу, а ја у Одељењу за часописе. Није нам било нимало лако да се навикнемо на ту промену, али хтели смо да будемо послушни Јехови. Заиста је било дивно посматрати како подружница полако постаје све већа и како је браће и сестара у Италији било све више. У том периоду су Јеховини сведоци у Италији добили веома важно законско признање. Били смо заиста срећни што служимо у Бетелу.

Паоло је волео бетелску службу

Почетком 1980-их, док смо били у Бетелу, суд је разматрао један случај у вези с нашим гледиштем о крви, што је привукло велику пажњу јавности. Наиме, један брачни пар Сведока је био неправедно оптужен да је изазвао смрт своје ћерке премда је она преминула услед једног наследног и тешког обољења крви, које је типично за многе људе на подручју Медитерана. Браћа и сестре из Бетела су помагали адвокатима који су заступали тај брачни пар. Користили смо један летак и једно посебно издање часописа Пробудите се! да упознамо људе са чињеницама и помогнемо им да разумеју шта Божја Реч заиста каже о крви. Тих месеци је Паоло често радио и по 16 сати дневно. Давала сам све од себе да га подупирем у обављању тих важних задужења.

ЈОШ ЈЕДНА ПРОМЕНА

Након 20 година брака, доживели смо нешто што смо најмање очекивали. Паоло је имао 49 година, а ја 41 када сам му рекла да мислим да сам трудна. У његовом дневнику сам прочитала да је за тај дан написао следеће: „Молитва: Ако је то тачно, помози нам да наставимо с пуновременом службом, да останемо духовно јаки и да будемо добар пример свом детету. Изнад свега, помози  ми да применим барем један посто од онога што сам у протеклих 30 година говорио са подијума.“ Судећи по исходу, рекло би се да је Јехова услишио његове молитве, а и моје.

Када смо добили Иларију, наш живот се из корена променио. Искрено речено, понекад смо били обесхрабрени, баш као што стоји у Пословицама 24:10: „Ако се обесхрабриш у дан невоље, ослабиће снага твоја.“ Али подупирали смо једно друго имајући увек на уму колико је важно да се међусобно храбримо.

Иларија често каже да је много срећна што су је подизали родитељи који су били веома ревни у пуновременој служби. Никада није осетила да је запостављена и одрасла је у сасвим нормалној породици. Ја сам била са њом преко дана. Када би се Паоло увече вратио кући, често је имао много тога да уради, али је ипак издвајао време да се игра с њом и помогне јој око домаћих задатака. Он је то радио чак и када је због тога морао да завршава своје обавезе до два или три сата ујутру. Иларија је имала обичај да каже: „Тата је мој најбољи друг.“

Док смо је поучавали хришћанским мерилима, морали смо да будемо истрајни, а понекад и строги. Сећам се да се једном приликом понела лоше према другарици с којом се играла. Показали смо јој из Библије зашто није лепо да се тако понаша и постарали смо се да јој се извини пред нама.

Иларија радо прича колико јој значи што је видела да волимо службу проповедања. Она је данас удата и зато још боље разуме колико је важно бити послушан Јехови и следити његово вођство.

ПОСЛУШНА ЈЕХОВИ УПРКОС ЖАЛОСТИ

Паоло је 2008. године сазнао да има рак. У први мах се чинило да ће се изборити с болешћу и много ме је храбрио. Поред тога што смо се трудили да му обезбедимо најбоље могуће лечење, доста често смо се заједно са Иларијом молили Јехови да нам помогне да се суочимо с неизвесношћу. Па ипак, гледала сам како некада снажан и предузимљив човек постаје све слабији. Када сам 2010. остала без Паола, имала сам осећај као да ми се измакло тло под ногама. Али огромну утеху ми доноси оно што смо постигли током 45 година нашег брака. Служили смо Јехови свом снагом и знам да наша служба има трајну вредност. Једва чекам да поново видим Паола када се буде испунило Исусово обећање о ускрсењу забележено у Јовану 5:28, 29.

„У срцу сам још увек она девојчица која много воли причу о Ноју. И даље имам само један циљ“

У срцу сам још увек она девојчица која много воли причу о Ноју. И даље имам само један циљ. Желим да будем послушна Јехови шта год да очекује од мене. Сигурна сам да су свака препрека, жртва и сваки губитак занемарљиви у поређењу с многим благословима које нам наш дивни Бог пружа. У то сам се лично уверила и могу рећи да су ти благослови вредни сваког труда.