Подешавања за приступ

Изабери језик

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

СТРАЖАРСКА КУЛА (ИЗДАЊЕ ЗА ПРОУЧАВАЊЕ) МАЈ 2013

 ЖИВОТНА ПРИЧА

Зашто наш живот има прави смисао

Зашто наш живот има прави смисао

УБРЗО након што сам родила Гарија 1958. године, приметила сам да с њим нешто није у реду. Међутим, тек после десет месеци лекари су поставили дијагнозу, а тек после пет година специјалисти у Лондону су је потврдили. Била сам много тужна када су се и код моје ћерке Луиз, коју сам родила девет година после Гарија, појавили још тежи симптоми него код њега.

Лекари су ми саосећајно рекли: „Оба ваша детета имају Лоренс-Мун-Барде-Биедлов синдром (ЛМББ). * Мораћете да живите с тим.“ У то време се мало тога знало о овом ретком генетском поремећају. Он обично подразумева оштећење вида које доводи до слепила, гојазност, вишак прстију на рукама и/или ногама, застој у развоју, проблеме са координацијом, дијабетес мелитус, остеоартритис и проблеме са бубрезима. То је значило да ћу имати доста проблема у одгајању своје деце. Према једној студији која је недавно спроведена у Великој Британији, од 125 000 особа једна има овај синдром, иако много више њих има блажи облик овог синдрома.

ЈЕХОВА ЈЕ НАШЕ „ВИСОКО УТОЧИШТЕ“

Већ сам била удата када сам разговарала са једном женом која је Јеховин сведок и одмах сам схватила да је то што ми је говорила истина. Али библијска истина уопште није занимала мог супруга. Стално смо се селили због његовог посла, тако да нисам могла да се прикључим некој скупштини. Али наставила сам да читам Библију и да се молим Јехови. Заиста је било утешно прочитати да ће ’Јехова потлаченом бити високо уточиште у време невоље‘ и да ’нипошто неће оставити оне који га траже‘! (Пс. 9:9, 10).

Пошто је Гари био слабовид, када је имао шест година сместили смо га у интернат за децу оштећеног вида, на јужној обали Енглеске. Редовно смо причали преко телефона о свему што га је бринуло и тако сам могла да му помогнем да разуме основна библијска начела. Неколико година након што сам родила Луиз и ја сам оболела од мултипле-склерозе и фибромијалгије. Гари се вратио из интерната када је имао 16 година. Међутим, вид му се погоршао и од 1975. године је потпуно слеп. Мој муж нас је напустио 1977. године.

Када се Гари вратио кући, повезали смо се са једном дивном скупштином и ја сам се крстила 1974. године. Била сам срећна што је један старешина помагао Гарију да се навикне на физичке промене кроз које је у пубертету пролазио. Други Сведоци су ми помагали око кућних послова, а на крају је социјална служба одредила да петоро Сведока добија плату за помоћ коју су нам пружали. То је стварно био велики благослов.

Гари је лепо напредовао у истини и крстио се 1982. Пошто је жарко желео да буде помоћни пионир, ја сам одлучила да му помогнем и тако смо неколико година заједно били пионири. Мој син је био пресрећан када га је након неког времена наш покрајински надгледник питао зашто не би  био општи пионир. То охрабрење је било управо оно што му је требало и 1990. године је постао општи пионир.

Гарију су замењена оба кука, један 1999, а други 2008. године. Међутим, код Луиз су здравствени проблеми много озбиљнији. Рођена је потпуно слепа, а када сам видела да на једној нози има шест прстију, било ми је јасно да и она има ЛМББ синдром. Убрзо је прегледима установљено да и са многим унутрашњим органима има озбиљних проблема. Током година је имала велике операције, укључујући и пет операција бубрега. И она, попут Гарија, има дијабетес.

Будући да је Луиз знала да током операције може доћи до неких проблема, пре него што би отишла на неку интервенцију разговарала би са хирурзима, анестезиолозима и управом болнице о својој одлуци да не прима крв. Тако је остварила добре односе са свима који се доста труде око ње.

ВОДИМО СМИСАОН ЖИВОТ

У нашој кући се увек нешто дешава и сви смо усредсређени на служење Јехови. Пре него што су се појавили савремени електронски уређаји, доста времена сам проводила са својом децом читајући им нашу литературу. Сада захваљујући снимцима које преузимамо са сајта www.jw.org можемо да уживамо у проучавању Библије у различито време и можемо да дајемо коментаре на нашим састанцима.

Заиста смо захвални за драгоцену истину из Јеховине Речи!

Гари понекад научи напамет одговоре које ће дати на састанку, а када има говор у Теократској школи проповедања, износи га својим речима. Наименован је за слугу помоћника 1995. године и увек има нека задужења у Дворани Краљевства. Понекад дочекује браћу и сестре, а понекад помаже око озвучења.

Браћа и сестре иду у службу са Гаријем и често гурају његова инвалидска колица, која користи зато што има артритис. Један брат му помаже да проучава са једном заинтересованом особом, коју је успео да подстакне да долази на састанке. Гари је подстакао и једну сестру која је 25 година била неактивна да се поново повеже са скупштином.

Када је Луиз имала девет година научила је од своје баке да плете, а сестра која нам помаже и ја научиле смо је да везе. Пошто у томе ужива, плете шарене покриваче за бебе, као и за старију браћу и сестре. Научила је да прави и честитке користећи самолепљиве сличице. Они који их добију веома то цене. Луиз је у тинејџерским годинама научила да куца на писаћој машини. Сада помоћу посебног компјутера редовно контактира са пријатељима путем мејла. Крстила се када је имала 17 година. Када имамо посебне акције што се тиче проповедања, заједно смо у помоћној пионирској служби. Попут Гарија, Луиз зна напамет стихове којима изражава своју веру у Божја обећања о новом свету у коме ће се ’очи слепима отворити‘ и у коме „нико од становника неће рећи: ’Болестан сам‘“ (Ис. 33:24; 35:5).

Заиста смо захвални за драгоцену истину из Јеховине Речи! Много нам значи и подршка коју нам пружа скупштина, без које много тога не бисмо могли постићи. А наш живот има прави смисао посебно захваљујући помоћи коју нам Јехова пружа.

^ одл. 5 Лоренс-Мун-Барде-Биедлов синдром је добио назив по четворици лекара који су описали овај наследни генетски поремећај до ког долази када оба родитеља носе рецесиван ген. Данас се на овај поремећај обично указује као на Барде-Биедлов синдром и за њега нема лека.