Пређи на садржај

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

Стражарска кула (издање за проучавање)  |  април 2013.

 ЖИВОТНА ПРИЧА

Педесет година пуновремене службе близу Северног поларника

Педесет година пуновремене службе близу Северног поларника

„Лако је теби да будеш пионир. Родитељи су ти у истини и помажу ти.“ То смо у једном разговору рекле сестри која је била у пуновременој служби. Она је на то одговорила: „Да, али сви имамо истог Оца.“ Њене речи су нагласиле једну важну чињеницу: Наш небески Отац брине о својим слугама и даје им снагу. Нас две смо се у то лично увериле.

 РОДИЛЕ смо се на северу Остроботније, у Финској. Живеле смо на сеоском имању у породици у којој је било десеторо деце. Наше детињство је обележио Други светски рат. Иако смо живели на стотине километара далеко од ратишта, нисмо били поштеђени ратних страхота. Када су једне ноћи бомбардовани оближњи градови Оулу и Калајоки, небо се црвенело од експлозија. Родитељи су нам рекли да бежимо у склониште чим видимо авионе. Зато није чудо што смо биле одушевљене када нам је Тауно, наш најстарији брат, испричао да ће земља постати рај и да више неће бити неправде.

Тауно је имао 14 година када је упознао истину захваљујући литератури Истраживача Библије. Када је избио Други светски рат, одбио је да служи војску због своје савести, након чега је био послат у затвор. Тамо су били веома груби према њему. Међутим, то је само ојачало његову жељу да служи Јехови тако да је након што је пуштен из затвора још ревније проповедао. Охрабрени његовим примером, почели смо да одлазимо на састанке које су Сведоци одржавали у суседном селу. Поред тога, ишли смо и на конгресе иако је то значило да морамо да се помучимо како бисмо уштедели новац за пут. Шили смо одећу за друге, продавали лук који смо сами садили и скупљали боровнице и бруснице. Пошто је на нашем имању било много посла, обично нисмо могли сви ићи на конгрес, већ смо то радили наизменично.

Слева: Мати (отац), Тауно, Сајми, Марија Емилија (мајка), Веине (беба), Ајли и Аники 1935.

Оно што смо сазнали о Јехови и његовој намери приближило нас је њему тако да смо се обе крстиле 1947, када смо имале 15 односно 17 година. Исте године крстила се и наша сестра Сајми. Проучавале смо Библију и са нашом сестром Линеом, која је тада већ била удата. И она је са својом породицом почела да служи Јехови. Након крштења смо понекад биле помоћни пионири и желеле смо да пионирска служба буде наш животни позив.

ПОЧЕТАК ПУНОВРЕМЕНЕ СЛУЖБЕ

Слева: Ева Калио, Сајми Матила-Сирјеле, Ајли, Аники и Сара Нопонен 1949.

Године 1955. преселиле смо се нешто северније, у град Кеми. Обе смо имале посао са пуним радним временом, али и даље смо желеле да будемо пионири. Међутим, плашиле смо се да нећемо имати довољно новца да се издржавамо у пионирској служби. Мислиле смо да најпре треба да уштедимо нешто новца. Баш у то време смо водиле разговор који смо споменуле на почетку. То нам је помогло да разумемо да наша пуновремена служба Јехови не зависи од тога колико новца имамо и да ли нас породица подупире. Најважније је да се уздамо у свог небеског Оца.

Путовање на конгрес у Куопију 1952. Слева: Аники, Ајли и Ева Калио

У то време смо од новца који смо уштеделе могле живети два месеца. Зато смо се у мају 1957, са неком зебњом у срцу, пријавиле да два месеца будемо пионири у месту Пелу, у Лапонији, изнад Северног поларника. Када је то време прошло, још увек смо имале сав уштеђени новац тако да смо се ставиле на  располагање и у наредна два месеца. Пошто је наша уштеђевина остала нетакнута и након та два месеца, биле смо сигурне да ће Јехова бринути о нама. И после 50 година пионирске службе, наша „уштеђевина“ је остала нетакнута! Када размишљамо о томе, осећамо као да нас је Јехова такорећи држао за руку и рекао нам: ’Не бојте се. Ја ћу вам помоћи‘ (Ис. 41:13).

И после 50 година пионирске службе, наша „уштеђевина“ је остала нетакнута!

Каису Реико и Ајли у служби проповедања

Наш покрајински надгледник нас је 1958. замолио да се као специјални пионири преселимо у Соданкилу, у Лапонији. Тамо је у то време живела само једна сестра, која је упознала истину на врло занимљив начин. Њен син је био на школској екскурзији у Хелсинкију, главном граду Финске. Он је био задњи у колони ученика који су обилазили град када му је једна старија сестра дала Стражарску кулу и рекла да тај часопис понесе својој мајци. Дечак је то и урадио, а његова мајка је одмах схватила да је пронашла истину.

У Соданкили смо изнајмиле собу, која се налазила изнад стругаре. У тој соби смо одржавале састанке. У почетку смо на састанцима биле само нас две, та сестра и њена ћерка. Заједно смо читале материјал за проучавање. Касније је један човек који је проучавао Библију са Сведоцима дошао да ради у тој стругари. Он је са породицом почео да долази на састанке. С временом су се он и његова жена крстили. Тај нови брат је почео да води састанке. Поред тога, придружили су нам се још неки радници из стругаре који су прихватили библијску истину. Неколико година касније, наша група је прерасла у скупштину.

ИЗАЗОВИ У СЛУЖБИ

Огромне раздаљине које смо у служби проповедања прелазиле представљале су приличан изазов. Лети смо пешачиле, возиле бицикле, а понекад смо чак користиле чамце. Много нам је значило што смо имале бицикле. Њима смо путовале на конгресе и до родитеља, који су живели стотинама километара далеко од нас. Зими смо рано ујутру ишле аутобусом до неког села, а затим смо пешачиле од куће до куће. Када бисмо завршиле с проповедањем у једном селу, отишле бисмо у друго. Снег је био дубок, а понекад се дешавало да путеви не буду очишћени. Често смо пешачиле по траговима које су у снегу оставиле саонице с коњском запрегом. Понекад би снег прекрио стазу коју су направили путници који су прошли пре нас, а у рано пролеће је снег био толико мек  и влажан да смо на једвите јаде ходале по њему.

У служби проповедања током зиме

Пошто су зиме биле изузетно хладне и са много снега, морале смо да се топло облачимо. Носиле смо вунене хулахопке, два-три пара чарапа и дубоке чизме. Па ипак, често се дешавало да нам чизме буду пуне снега. Обично смо се пред вратима изувале и истресале снег из чизама. Поред тога, када смо се пробијале кроз снег, крајеви наших дугачких зимских капута би се поквасили, а затим и заледили када би температура пала. Били су тврди попут неког метала. Једна жена нам је рекла: „Сигурно имате праву веру, чим сте се одважиле да дођете по оваквом времену.“ Да бисмо дошле до њене куће, пешачиле смо више од 11 километара.

Будући да нам је подручје било доста далеко од куће, често бисмо преноћиле код неке породице којој смо проповедале. Пред крај дана бисмо почеле да тражимо преноћиште. Иако нису имали много у материјалном погледу, мештани су били гостољубиви па би нам поред преноћишта понудили и нешто за јело. Често би нам као лежај послужила ирвасова, лосова па чак и медвеђа кожа. А понекад бисмо имале прилику и да мало уживамо у луксузу. На пример, једном нас је угостила жена која је живела у једној великој кући. Повела нас је на спрат у гостинску собу, у којој је био велики кревет са беспрекорно белом, чипкастом постељином. С многим нашим домаћинима смо до касно у ноћ разговарале о Библији. Један брачни пар који нас је угостио спавао је на једној страни собе, а нас две на другој. С њима смо разговарале о Библији све до раног јутра. Њих двоје су нам наизменично постављали питања којима као да није било краја.

БЛАГОСЛОВИ У СЛУЖБИ

Иако Лапонија није много плодна земља, ипак је лепа и свако годишње доба доприноси тој лепоти на неки посебан начин. Међутим, нама далеко више значи што на том подручју има особа које су упознале Јехову. Међу понизним људима којима смо сведочиле биле су и дрвосече које су привремено радиле у Лапонији. Понекад смо улазиле у брвнаре у којима је живело и по десетак мушкараца. У односу на нас две били су прави горостаси. Али врло радо су прихватали добру вест и нашу литературу.

Доживеле смо много тога занимљивог. Једног дана смо закасниле на аутобус зато што је сат на аутобуској станици журио пет минута. Одлучиле смо да одемо у једно друго село. Никада раније нисмо биле тамо. Када смо покуцале на прва врата, отворила је једна млада жена и рекла нам: „Дивно што сте дошле, баш сам вас очекивала.“ Она је замолила своју рођену сестру, са којом смо већ проучавале Библију, да нам каже да је тог дана посетимо. Али ми уопште нисмо добиле ту поруку. Тако смо почеле да проучавамо Библију с њом и њеним рођацима који  су живели у близини. Убрзо после тога, проучавале смо са свима њима заједно тако да их је током проучавања било десетак. Од тада су многи из те породице постали Јеховини сведоци.

Године 1965, прешле смо у скупштину у месту Кусаму, које се налази испод Северног поларника. Када смо се доселиле, у њој је било свега неколико објавитеља. У почетку нам је било тешко да проповедамо на том подручју. Људи су били веома религиозни и пуни предрасуда о нама. Па ипак, многи од њих су поштовали Библију, што смо користиле као заједнички темељ у разговорима. Тако смо се мало-помало упознале с мештанима и после отприлике две године било је лакше наћи неког ко ће проучавати Библију.

ЈОШ УВЕК РЕВНО ПРОПОВЕДАМО

Неке особе с којима смо проучавале Библију

Иако данас немамо снаге да проповедамо по цео дан, ипак скоро сваки дан идемо у службу. Ајли је 1987. године, на наговор нашег братанца, полагала возачки испит и добила дозволу у својој 56. години. Од тада нам је знатно лакше да проповедамо на нашем огромном подручју. Много нам је значило и када је саграђена нова Дворана Краљевства. Тада смо се преселиле у стан који се налази у склопу те дворане.

Веома смо радосне што видимо како број Сведока расте. Када смо почеле с пуновременом службом на северу Финске, на том великом подручју је било мало објавитеља. Сада има неколико скупштина, које чине једну покрајину. Често доживимо да нам на већим скуповима и конгресима неко приђе и пита нас да ли га се сећамо. Неки од њих су били мали када смо у њиховом дому проучавале Библију с неким чланом њихове породице. Семе истине које смо посејале пре више година или чак деценија заиста је донело плод! (1. Кор. 3:6).

Уживамо у служби проповедања чак и када је киша

Године 2008, навршило се тачно 50 година откако смо почеле са специјалном пионирском службом. Захвалне смо Јехови што смо могле да храбримо једна другу да истрајемо у важном делу проповедања. Премда смо живеле скромно, увек смо имале све што нам је било потребно (Пс. 23:1). Заиста није било разлога за страх који смо у почетку осећале. Драго нам је што нас је током свих ових година Јехова јачао у складу са својим обећањем из Исаије 41:10: „Ја ћу те ојачати и помоћи ћу ти. Подржаћу те својом праведном десницом.“