Подешавања за приступ

Изабери језик

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

ПРОБУДИТЕ СЕ! НОВЕМБАР 2014

Римски акведукти — чудо градитељства

Римски акведукти — чудо градитељства

ОД СВИХ древних градитељских подухвата, римски акведукти су међу најбриљантнијим. „Ко ће се усудити да упореди ове моћне водоводне цеви са залудним пирамидама, или чувеним, али бескорисним грчким грађевинама?“, написао је Секст Јулије Фронтин, надзорник римског водовода из првог века. *

Зашто су акведукти били потребни?

Древни градови су обично подизани у близини неког већег извора воде. Тако је било и с Римом. Испрва су река Тибар и оближњи извори и бунари обезбеђивали довољно воде. Међутим, Рим је од 4. века пре н. е. почео убрзано да се развија, па је и потреба за водом била све већа.

Пошто је мало људи имало текућу воду у свом дому, Римљани су изградили стотине приватних и јавних купатила. Прво римско јавно купатило добијало је воду из акведукта Аква Вирго, који је изграђен 19. године пре н. е. Градитељ овог акведукта, Марко Агрипа, био је близак пријатељ цара Августа и велики део свог огромног богатства уложио је у поправку и проширење римског система водоснабдевања.

Јавна купатила су постала места где су се људи радо окупљали. Нека већа купатила су чак имала баште и библиотеке. Из тих купатила се вода из акведукта, која је непрестано текла, уливала у одводне цеви носећи са собом прљавштину и отпадне воде из ве-цеа.

Изградња и одржавање

Када чујете израз „римски акведукт“, да ли помислите на огромне лукове који се надалеко протежу? Ипак, чињеница је да су лукови чинили мање од 20 посто тих система, док се већи део налазио под земљом. То је било економичније решење зато што је штитило акведукте  од ерозије. Таква врста градње је такође минимално нарушавала околину. На пример, Аква Марција, акведукт који је завршен 140. пре н. е., био је дуг око 92 километра, али је имао лукове у дужини од само око 11 километара.

Пре изградње акведукта, инжењери су процењивали квалитет воде која би се користила тако што су испитивали њену прозирност, проток и укус. Такође су обраћали пажњу на здравствено стање оних који су је пили. Када је градња била одобрена, израчунавала се исправна путања и нагиб, као и величина и дужина водоводних канала. Физичке послове су сигурно обављали робови. Изградња акведукта трајала је и по неколико година, због чега је она била скупа, нарочито ако су били потребни лукови.

Осим тога, акведукте је требало одржавати и штитити. Због свих тих послова, у Риму је у једном тренутку било ангажовано око 700 људи. Нацрти за аквадукт такође су обухватали и одржавање. На пример, до делова аквадукта испод земље могло се доћи кроз шахте. Када је била потребна нека већа поправка, инжењери су могли да привремено преусмере воду како би се оштећење санирало.

Акведукти у Риму

До почетка трећег века н. е., у Риму је постојало 11 важних акведуката. Први је Аква Апија, саграђен 312. пре н. е., који је био само 16 километара дуг и скоро потпуно под земљом. Други је акведукт Аква Клаудија, који је био дуг око 69 километара са око 10 километара лукова, од којих су многи били високи 27 метара. Данас још увек постоје његови остаци.

Колико воде је стизало у град? Веома много! На пример, раније поменути акведукт Аква Марција свакодневно је допремао 190 милиона литара воде. Када је под дејством гравитације вода стизала у град, сливала се у резервоаре, из којих је цевоводима била усмерена до других резервоара или потрошача. Неки процењују да је римски водоводни систем био толико развијен да је сваког дана могао обезбедити преко 1 000 литара воде по глави становника.

Како је Римско царство расло, „акведукти су ницали свуда где се Рим протезао“, каже се у књизи Roman Aqueducts & Water Supply. И данас они који се нађу у Малој Азији, Француској, Шпанији и северној Африци диве се тим древним чудима градитељства.

^ одл. 2 Римљани нису први направили систем водоснабдевања. Пре њих, такви системи су постојали у древним културама попут асирске, египатске, индијске и персијске.