Пређи на садржај

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

Пробудите се!  |  октобар 2012.

Очи у очи с горилама

Очи у очи с горилама

У ДУБИНАМА прашума Централноафричке Републике крије се драгуљ животињског света који је мало ко видео. Издржали смо дванаесточасовну вожњу џомбастим путем и стигли до националног парка Џанга-Ндоки, лепо одржаваног резервата у југозападном делу ове земље, између Камеруна и Конга. Запутили смо се да видимо низијске гориле — Макумбу и његову породицу.

Жена по имену Бара, која је била наш водич, рекла нам је да се држимо заједно и да се чувамо слонова, пошто се крећемо стазама којим они сваки дан иду у потрагу за храном. Али слонови нису били наша једина брига. „Ако горила крене на вас“, упозорила нас је она, „станите, не мрдајте се и спустите поглед. Неће вам наудити; само ће правити много буке. Немојте га гледати у очи. Ја једноставно затворим очи.“

Нашу целу групу је водио један домородац из племена Баака. Сматра се да то племе због изгледа и ниског раста припада Пигмејима. Један вешти домородац може опазити неку ретко виђену животињу чак и када ју је тешко видети, осетити њен мирис и чути и најмањи шум који она  ствара. Идући даље, налетели смо на рој једне врсте пчела које немају жаоку. Наш пријатељ домородац се с таквом лакоћом пробијао кроз густо растиње да смо једва држали корак с њим.

Ускоро нас је водио кроз нетакнуту шуму, у које је мало који западњак крочио. А онда је нагло застао и показао руком велики предео надомак нас. Видели смо сломљено жбуње и угажену траву где су се недавно играле младе гориле, а ту су се налазили и остаци преподневне ужине — сломљене, огољене гранчице. Како смо ишли даље, били смо у све већем ишчекивању.

Низијски горила може нарасти и до 1,8 метара и тежити више од 200 килограма

Након отприлике три километра, наш пријатељ домородац је успорио. Да не би уплашио гориле, пуцнуо је језиком о непца. У близини смо чули дубоко гроктање испрекидано крцкањем грана. Бара нам је дала знак да приђемо. Ставила је прст на уста дајући нам знак да морамо бити апсолутно тихи. Рекла нам је да чучнемо и показала кроз дрвеће. Око осам метара испред нас налазио се Макумба!

Доскора бучна шума сада је утихнула и могли смо чути једино откуцаје свог срца. Једино што нам је у том тренутку било у мислима било је питање да ли ће нас Макумба напасти? Макумба је окренуо своје смежурано лице и погледао у нашем правцу и када нас је овлаш осмотрио, изразио нам је добродошлицу тако што је зевнуо. Сувишно је рећи да нам је лакнуло!

На језику ака име „Макумба“ значи „брзи“, али док смо били с њим Макумба нигде није журио већ је полако уживао у свом доручку. Близу њега, два младунца су се рвала и чешкала. Десетомесечно младунче крупних очију, по имену Сопо, играло се близу своје мајке Мопамби која га је нежно враћала у своју близину чим би због безграничне радозналости малишан отишао даље него што га она може дохватити. Остали чланови породице су јели лишће и срчику гранчица или изводили несташлуке у друштву само накратко бацајући поглед на нас. Пошто им нисмо били превише занимљиви наставили су своју игру.

Прошао је отприлике један сат и било је време да кренемо. Изгледа да је и Макумба исто мислио. Кратко се огласио, помоћу својих масивних руку подигао и замакао у шуму. За трен ока цела породица је нестала. Иако смо само мало времена могли провести са овим невероватним створењима, овај дан ће нам још дуго остати у сећању.