Подешавања за приступ

Изабери језик

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

ПРОБУДИТЕ СЕ! СЕПТЕМБАР 2012

Велики умови медицине средњег века

Велики умови медицине средњег века

МНОГО тога у савременој медицини можда и није толико савремено колико неки мисле. Заправо, бројне данашње уобичајене методе у медицини, у неким земљама су постојале и вековима раније. На пример, погледајмо каква је била медицинска пракса у средњем веку на Блиском истоку.

КАЛИФ ХАРУН АЛ РАШИД је 805. н. е. основао болницу у својој престоници, Багдаду. У периоду од IX до XIII века, и други владари су градили и одржавали болнице широм исламског царства — од Шпаније до Индије.

У те болнице су смештани и богати и сиромашни свих религија. Лекари не само што су лечили болесне већ су се бавили и истраживачким радом и обучавали нове лекаре. Постојала су и различита одељења као што су интерна медицина, офталмологија, ортопедија, хирургија, инфективно одељење и одељење за ментално оболеле. Лекари су, у пратњи својих студената, сваког јутра обилазили болеснике и преписивали им режим исхране и лекове. У тим установама радили су и апотекари који су припремали и давали лекове. Такође је постојала и болничка управа која се бавила разном документацијом, контролом трошкова, надгледањем припреме хране, као и још неким административним пословима — баш као што је то и данас случај.

Историчари кажу да су те болнице „једно од највећих достигнућа средњовековног исламског света“. Широм исламског царства „у болнице су увођене револуционарне иновације које су утрле пут медицинској науци и здравственој нези савременог доба“, каже писац и историчар Хауард Тарнер.

АЛ РАЗИ, који се родио средином IX века у древном граду Реју, на подручју данашњег Техерана, сматра се „највећим лекарем и специјалистом у клиничкој медицини не само исламског света већ и целог средњовековног света“. Тај научни мислилац је бележио експерименталне методе, стања, апаратуре и резултате до којих је долазио да би и други лекари имали користи од тога. Такође је све лекаре саветовао да буду у току с најновијим достигнућима у својој бранши.

Разију припадају заслуге за много тога. На пример, он је бележио своја медицинска сазнања и тако је настало његово чувено дело из 23 тома Ал Хави (Свеобухватни медицински приручник), које је врхунско дело на пољу медицине. Акушерство, гинекологија и офталмолошке операције помињу се у том његовом делу. Међу његових 56 радова из области медицине налазе се и најстарији поуздани описи великих богиња и оспица. Рази је такође открио да је грозница имунолошка реакција тела.

Поред тога, водио је болнице у Реју и Багдаду. Тамо је лечио оне који су имали менталних проблема и зато је назван оцем психологије и психотерапије. Поред бављења медицином, Рази је такође проналазио времена да пише књиге о хемији, астрономији, математици, филозофији и теологији.

АВИЦЕНА, који је рођен у Бухари, у данашњем Узбекистану, још један је пионир на пољу медицине. Он је постао један од највећих лекара, филозофа, астронома и математичара XI века. Написао је Канон медицине, енциклопедију која представља обухватан преглед знања из области медицине.

 Авицена је у свом Канону навео да је туберкулоза заразна болест, да се болести могу ширити путем воде и земљишта, да осећања утичу на човеково физичко стање и да нерви преносе осећање бола и друге надражаје за мишићне контракције. У Канону је описано око 760 фармаколошких препарата. Описана су њихова својства, деловања и индикације и пружене су смернице за тестирање нових лекова. Превод његове књиге на латинском вековима се користио у медицинским школама у Европи.

Арапски манускрипт на ком су приказани Албуказијеви хируршки инструменти

АЛБУКАЗИС из Андалузије, у данашњој Шпанији, представља још једно истакнуто име на подручју медицине. Овај иноватор из X века саставио је медицинску енциклопедију у 30 томова, укључујући и једну студију о хирургији од 300 страна. У њој је он описао напредне медицинске поступке као што је коришћење кетгута за зашивање рана, уклањање камена из бешике помоћу инструмента који се увлачио кроз мокраћни канал, затим тиреоидектомија и уклањање катаракте.

Албуказис је описао и релативно савремене клиничке технике, као што су поступак за олакшавање тешког порођаја и намештање ишчашеног рамена. Такође је увео коришћење памука за завијање рана и гипсаних завоја за фиксирање костију. Још је описао и методе за уградњу зуба̂, прављење  вештачких зуба, исправљање зуба и уклањање зубног каменца.

У Албуказијевој студији из хирургије први пут су приказани хируршки инструменти. У њој се налазе јасни прикази око 200 таквих инструмената, као и упутство како и када треба да се користе. Неки од његових приказа нису се много изменили чак за читав миленијум.

Авицена надгледа припремање лекова за велике богиње

Продор медицинских сазнања на Запад

У XI и XII веку, арапски текстови из области медицине почели су да се преводе на латински. Посебно је то био случај у Толеду у Шпанији, и Монте Касину и Салерну у Италији. Лекари су учили из тих превода на универзитетима широм Европе где је латински био у употреби. На тај начин су медицинска сазнања Блиског истока „у наредним вековима оставила трага у Европи као ниједна друга наука исламског доба“, каже писац научних текстова Есан Масуд.

Јасно је да се оно што су средњовековни велики умови попут ал Разија, Авицене, Албуказија и њихових савременика оставили нама у баштину с правом може описати као темељ савремене медицине.