Пређи на садржај

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

Пробудите се!  |  септембар 2012.

Велики умови медицине средњег века

Велики умови медицине средњег века

МНОГО тога у савременој медицини можда и није толико савремено колико неки мисле. Заправо, бројне данашње уобичајене методе у медицини, у неким земљама су постојале и вековима раније. На пример, погледајмо каква је била медицинска пракса у средњем веку на Блиском истоку.

КАЛИФ ХАРУН АЛ РАШИД је 805. н. е. основао болницу у својој престоници, Багдаду. У периоду од IX до XIII века, и други владари су градили и одржавали болнице широм исламског царства — од Шпаније до Индије.

У те болнице су смештани и богати и сиромашни свих религија. Лекари не само што су лечили болесне већ су се бавили и истраживачким радом и обучавали нове лекаре. Постојала су и различита одељења као што су интерна медицина, офталмологија, ортопедија, хирургија, инфективно одељење и одељење за ментално оболеле. Лекари су, у пратњи својих студената, сваког јутра обилазили болеснике и преписивали им режим исхране и лекове. У тим установама радили су и апотекари који су припремали и давали лекове. Такође је постојала и болничка управа која се бавила разном документацијом, контролом трошкова, надгледањем припреме хране, као и још неким административним пословима — баш као што је то и данас случај.

Историчари кажу да су те болнице „једно од највећих достигнућа средњовековног исламског света“. Широм исламског царства „у болнице су увођене револуционарне иновације које су утрле пут медицинској науци и здравственој нези савременог доба“, каже писац и историчар Хауард Тарнер.

АЛ РАЗИ, који се родио средином IX века у древном граду Реју, на подручју данашњег Техерана, сматра се „највећим лекарем и специјалистом у клиничкој медицини не само исламског света већ и целог средњовековног света“. Тај научни мислилац је бележио експерименталне методе, стања, апаратуре и резултате до којих је долазио да би и други лекари имали користи од тога. Такође је све лекаре саветовао да буду у току с најновијим достигнућима у својој бранши.

Разију припадају заслуге за много тога. На пример, он је бележио своја медицинска сазнања и тако је настало његово чувено дело из 23 тома Ал Хави (Свеобухватни медицински приручник), које је врхунско дело на пољу медицине. Акушерство, гинекологија и офталмолошке операције помињу се у том његовом делу. Међу његових 56 радова из области медицине налазе се и најстарији поуздани описи великих богиња и оспица. Рази је такође открио да је грозница имунолошка реакција тела.

Поред тога, водио је болнице у Реју и Багдаду. Тамо је лечио оне који су имали менталних проблема и зато је назван оцем психологије и психотерапије. Поред бављења медицином, Рази је такође проналазио времена да пише књиге о хемији, астрономији, математици, филозофији и теологији.

АВИЦЕНА, који је рођен у Бухари, у данашњем Узбекистану, још један је пионир на пољу медицине. Он је постао један од највећих лекара, филозофа, астронома и математичара XI века. Написао је Канон медицине, енциклопедију која представља обухватан преглед знања из области медицине.

 Авицена је у свом Канону навео да је туберкулоза заразна болест, да се болести могу ширити путем воде и земљишта, да осећања утичу на човеково физичко стање и да нерви преносе осећање бола и друге надражаје за мишићне контракције. У Канону је описано око 760 фармаколошких препарата. Описана су њихова својства, деловања и индикације и пружене су смернице за тестирање нових лекова. Превод његове књиге на латинском вековима се користио у медицинским школама у Европи.

Арапски манускрипт на ком су приказани Албуказијеви хируршки инструменти

АЛБУКАЗИС из Андалузије, у данашњој Шпанији, представља још једно истакнуто име на подручју медицине. Овај иноватор из X века саставио је медицинску енциклопедију у 30 томова, укључујући и једну студију о хирургији од 300 страна. У њој је он описао напредне медицинске поступке као што је коришћење кетгута за зашивање рана, уклањање камена из бешике помоћу инструмента који се увлачио кроз мокраћни канал, затим тиреоидектомија и уклањање катаракте.

Албуказис је описао и релативно савремене клиничке технике, као што су поступак за олакшавање тешког порођаја и намештање ишчашеног рамена. Такође је увео коришћење памука за завијање рана и гипсаних завоја за фиксирање костију. Још је описао и методе за уградњу зуба̂, прављење  вештачких зуба, исправљање зуба и уклањање зубног каменца.

У Албуказијевој студији из хирургије први пут су приказани хируршки инструменти. У њој се налазе јасни прикази око 200 таквих инструмената, као и упутство како и када треба да се користе. Неки од његових приказа нису се много изменили чак за читав миленијум.

Авицена надгледа припремање лекова за велике богиње

Продор медицинских сазнања на Запад

У XI и XII веку, арапски текстови из области медицине почели су да се преводе на латински. Посебно је то био случај у Толеду у Шпанији, и Монте Касину и Салерну у Италији. Лекари су учили из тих превода на универзитетима широм Европе где је латински био у употреби. На тај начин су медицинска сазнања Блиског истока „у наредним вековима оставила трага у Европи као ниједна друга наука исламског доба“, каже писац научних текстова Есан Масуд.

Јасно је да се оно што су средњовековни велики умови попут ал Разија, Авицене, Албуказија и њихових савременика оставили нама у баштину с правом може описати као темељ савремене медицине.