Подешавања за приступ

Изабери језик

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

СТРАЖАРСКА КУЛА (ИЗДАЊЕ ЗА ПРОУЧАВАЊЕ) ЈАНУАР 2017.

Они спремно служе — ревне сестре

Они спремно служе — ревне сестре

МНОГА наша ревна браћа и сестре служе у земљама где је потребна помоћ у проповедању. Међу њима су и многе неудате сестре, а неке од њих већ деценијама служе на таквом подручју. Шта им је помогло да се одлуче на тај корак? Шта су научиле док су служиле у некој страној земљи? Какав им је живот сада? Интервјуисали смо неколико од тих сестара. Уколико си неудата сестра која има искрену жељу да на овај начин радосно служи Јехови, значиће ти да чујеш шта оне кажу о томе. Међутим, и сви други у Божјем народу могу извући поуку из њиховог примера.

САВЛАДАТИ СУМЊЕ

Анита

Да ли некада сумњаш да би као неудата пионирка могла да служиш у некој другој земљи? Такве сумње је некада имала Анита, која сада има 75 година. Одрасла је у Енглеској где је почела с пионирском службом кад је имала 18 година. Она каже: „Волела сам да поучавам друге о Јехови, али нисам могла ни замислити да могу да служим у некој страној земљи. Никада нисам учила неки други језик и била сам убеђена да не бих могла да га савладам. Зато сам била у шоку када сам добила позив да похађам библијску школу Галад. Нисам могла да верујем да неко незнатан као ја добије такав позив. Али помислила сам: ’Ако Јехова мисли да ја то могу, покушаћу.‘ То је било пре више од 50 година. Од тада служим као мисионарка у Јапану.“ Анита понекад одушевљено каже младим сестрама: „’Спакујте ствари и пођите са мном у највећу авантуру свих времена!‘ Драго ми је што су ме многе од њих послушале.“

СКУПИТИ ХРАБРОСТ

Многе сестре су се у почетку плашиле да се преселе у неку страну земљу. Како су скупиле храброст?

Морин

„Кад сам била мала, увек сам замишљала да имам смисаон живот тако што ћу помагати другима“, присећа се Морин, која сада има 64 године. Када је имала 20 година, преселила се у Канаду, у Квибек, где је било мало пионира. „Касније сам добила позив да похађам библијску школу Галад, али сам се плашила одласка у непознато, где ћу бити без својих пријатеља.“ Она додаје: „Такође сам се плашила да оставим мајку која је бринула о мом болесном оцу. Провела сам многе ноћи у сузама, док сам се усрдно молила Јехови. О својим бригама сам разговарала и с родитељима и они су ме подстакли да прихватим  позив. Такође сам видела како им је наша скупштина с љубављу помагала. То што сам видела како Јехова брине за нас улило ми је поверење да ће се он и даље бринути за мене. Тада сам била спремна да идем.“ Морин је 1979. почела да служи као мисионарка у западној Африци и тамо је остала више од 30 година. Данас брине о својој мајци у Канади и служи као специјални пионир. Када се осврне на године службе у страној земљи, Морин каже: „Јехова ми је увек у право време давао оно што ми је било потребно.“

Венди

Венди, која сада има 65 година, почела је да служи као пионир у Аустралији док је била тинејџерка. Она се присећа: „Била сам веома повучена и било ми је тешко да разговарам с непознатим особама. Међутим, у пионирској служби сам научила да разговарам са свим врстама људи, тако да је моје поуздање расло. С временом ми то више није био проблем. Пионирска служба ми је помогла да научим да се ослањам на Јехову, а служење у некој другој земљи ми је деловало све занимљивије. Такође, једна неудата пионирка, која је више од 30 година служила као мисионар у Јапану, позвала ме је да три месеца тамо проповедам с њом. То ме је додатно мотивисало да се преселим у неку страну земљу.“ Године 1986, Венди се преселила на Вануату, острво које је удаљено око 1 700 километара источно од Аустралије.

Венди и даље служи на том острву, у истуреном преводилачком одељењу. Она каже: „Радујем се када видим како се оснивају нове групе и скупштине на удаљеним подручјима. Имати мали удео у служби за Јехову на овим острвима неописива је част.“

Кумико (у средини)

Кумико, која има 65 година, служила је као општи пионир у Јапану, када јој је пионирка с којом је сарађивала у служби предложила да се преселе у Непал. „Често ме је питала кад ћемо се преселити, али ја сам упорно одбијала“, каже Кумико. „Плашила ме је помисао да морам да учим нов језик и да се прилагодим новом окружењу. Такође није било лако скупити новац за пресељење. Док сам размишљала коју одлуку да донесем, доживела сам саобраћајну незгоду на мотоциклу и завршила сам у болници. Тамо сам размишљала: ’Ко зна шта ме још може снаћи. Могу се озбиљно разболети и пропустити прилику да служим у другој земљи. Зар не могу покушати барем годину дана?‘ Усрдно сам се молила Јехови да ми помогне да урадим нешто конкретно.“ Након што је изашла из болнице, Кумико  је посетила Непал и касније се тамо преселила са сестром која ју је подстицала на то.

Када се осврне на скоро десет година службе у Непалу, Кумико каже: „Проблеми због којих сам се толико бринула једноставно су се повукли преда мном као воде Црвеног мора пред Израелцима. Колико сам само радосна што служим тамо где је потребно више објавитеља. Често се деси да кад сведочим једној породици, дођу и петоро, шесторо комшија. Чак ми и мала деца с поштовањем прилазе и замоле ме да им дам неки трактат о Библији. Радост је служити на овако плодном подручју.“

ИЗБОРИТИ СЕ СА ИЗАЗОВИМА

Храбре сестре које служе у другим земљама имале су неке изазове. Како су се избориле?

Дајана

„На почетку ми је било тешко да будем далеко од своје породице“, каже Дајана из Канаде. Она има 62 године, а 20 година служи као мисионарка у Обали слоноваче. „Молила сам Јехову да ми помогне да волим људе на свом подручју. У томе ми је помогло оно што је рекао један инструктор у Галаду, брат Џек Редфорд. Рекао је да кад одемо на подручје, можда ће нам услови у којима људи живе тешко пасти или нас чак шокирати. Његов савет је био: ’Не гледајте на сиромаштво. Гледајте људе, њихова лица и њихове очи. Посматрајте како реагују када чују истину из Библије.‘ То сам радила и заиста ми је помогло. Када преносим утешну поруку о Краљевству, видим како људима засијају очи!“ Шта је још помогло Дајани да се прилагоди служби у страној земљи? „Зближила сам се с особама које сам поучавала и искрено сам се радовала када су и оне почеле да служе Јехови. Коначно сам се осећала као код куће. Добила сам духовне мајке, очеве, браћу и сестре, баш као што је Исус и обећао“ (Мар. 10:29, 30).

Ен, која има 46 година, служи у Азији, у земљи где је дело проповедања забрањено. Она каже: „Годинама сам служила на различитим местима и живела са сестрама с којима сам се доста разликовала по пореклу и личности. То је понекад водило до несугласица и повређених осећања. У тим тренуцима, трудила сам се да боље разумем њихову културу. Такође сам радила на томе да им покажем више љубави и разумевања. Драго ми је што је такав труд донео плод тако што сам стекла дубока и трајна пријатељства, која ми помажу да истрајем у служби.“

Уте

 Уте из Немачке, која има 53 године, од 1993. године служи као мисионарка на Мадагаскару. Она се присећа: „У почетку сам се мучила да научим локални језик и да се прилагодим на влажну климу. Међутим, други су ми помагали. На пример, тамошње сестре, њихова деца и особе с којима сам проучавала помогли су ми да савладам језик. Такође сам имала здравствених проблема због маларије, амеба и паразитских црва. Када сам била болесна, сестра с којом сам заједно служила с љубављу је бринула о мени. Али изнад свега ми је Јехова помагао. Редовно сам му поверавала бриге у молитви. А онда сам стрпљиво данима, а понекад и месецима, чекала да ми Јехова одговори на молитве. Он је решавао сваки мој проблем.“ Уте већ 23 године служи на Мадагаскару.

ОБИЛНИ БЛАГОСЛОВИ

Многи који служе на страном подручју, међу којима су и неудате сестре, често кажу како им је та служба обогатила живот. Које су благослове доживели?

Хајди

Хајди из Немачке, која има 73 године, служи у Обали слоноваче од 1968. Она каже: „Највише се радујем када видим како моја духовна деца ’живе по истини‘. Неки од оних с којима сам проучавала Библију сада служе као пионири и скупштинске старешине. Многи од њих ме зову ’мама‘ или ’бака‘. На пример, један старешина и његова жена и деца сматрају ме чланом своје породице. На тај начин, Јехова ми је дао сина, снаху и троје унучади“ (3. Јов. 4).

Карен (у средини)

Карен из Канаде, која има 72 године, служила је више од 20 година у западној Африци. Она каже: „Мисионарски живот ме је научио да будем самопожртвованија и да показујем више љубави и стрпљења. Такође, то што сам служила с браћом различитог порекла, проширило је моје видике. Научила сам да постоји више начина да се нешто уради. За мене је прави благослов што сада имам пријатеље широм света. Иако су се наше околности и начин на који служимо Богу променили, наша пријатељства нису.“

Маргарет из Енглеске, која има 79 година, служила је као мисионарка у Лаосу. Она се присећа: „Захваљујући томе што сам служила у страној земљи, видела сам да Јехова у своју организацију позива људе различитих раса и порекла. То ми је ојачало веру и уверило ме да Јехова води своју организацију и да ће остварити све што је обећао.“

Неудате сестре које служе у страној земљи дају велики допринос у служби проповедања и заслужују сваку похвалу (Суд. 11:40). Такође је похвално што их има све више (Пс. 68:11). Да ли можеш да промениш своје околности и да се угледаш на ревне сестре које смо поменули у овом чланку? Ако можеш, и ти ћеш увидети „да је Јехова добар“ (Пс. 34:8).