Пређи на садржај

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

Стражарска кула (издање за проучавање)  |  фебруар 2018.

 ЖИВОТНА ПРИЧА

С Јеховом је све могуће

С Јеховом је све могуће

„СМРТИ више неће бити, а чак ће и мртви бити враћени у живот.“ Моја супруга, Мајрамбјубју, чула је ове речи док је једном приликом путовала аутобусом. То је у њој пробудило радозналост и желела је да сазна нешто више. Када се аутобус зауставио да путници изађу, потрчала је за женом од које је чула горе поменуте речи. Њено име је било Апун Мамбетсадикова и била је Јеховин сведок. Разговарати са Сведоцима у то време је било опасно, али оно што смо касније научили од Апун променило је наш живот.

РАД ОД ЈУТРА ДО МРАКА

Рођен сам 1937. у једном колхозу, то јест колективном сеоском газдинству, у близини Токмака у Киргизији. Моја породица је киргиског порекла и матерњи језик нам је киргиски. Моји родитељи су били земљорадници, који су од јутра до мрака радили у колхозу. Они који су тамо радили редовно су добијали намирнице, али исплате у новцу примали су само једном годишње. Нашој мајци није било лако да се брине о мени и мојој млађој сестри. Након само пет година школовања, и ја сам почео да радим у колхозу по цео дан.

Планински венац Терскеј Алатау

Живели смо у веома сиромашном крају. Веома напорно смо радили само да бисмо саставили крај с крајем. Као младић, нисам много размишљао о сврси живота или будућности. Тада нисам могао ни да замислим како ће ми оно што ћу сазнати о Јехови Богу и ономе што ће он учинити за људе променити живот. Како је та дивна истина стигла у Киргизију и доспела до свих њених крајева? То је занимљива прича која је почела у мом родном крају, на северу Киргизије.

ИСТИНА СТИЖЕ У КИРГИЗИЈУ

Истина о Јехови Богу стигла је у Киргизију 1950-их. Међутим, да би то било могуће, било је потребно савладати једну моћну идеологију. Наиме, данашња Киргизија је некада припадала Савезу Совјетских Социјалистичких Република. Широм те комунистичке земље, Јеховини сведоци су били политички неутрални (Јов. 18:36). Па ипак, били су прогоњени као  државни непријатељи. Међутим, ниједна људска идеологија не може спречити истину из Божје Речи да допре до срца искрених особа. Једна од најважнијих лекција коју сам научио током свог дугог живота јесте да је Јехови „све могуће“ (Мар. 10:27).

Емиљ Јанцен

Иако су Јеховини сведоци били прогоњени у Киргизији, бивало их је све више. Како је то било могуће? Непријатељи државе су били прогоњени у Сибир, који је био део Совјетског Савеза. Након што су били ослобођени из изгнанства, многи од њих су се настанили у Киргизији, а неки су са собом донели библијску истину. На пример, један од њих је био Емиљ Јанцен, који је 1919. рођен у Киргизији. Он је у радном логору упознао неке Сведоке. Прихватио је истину и вратио се кући 1956. Настанио се у близини Сокулука, у мом родном крају. У Сокулуку је 1958. основана прва скупштина у Киргизији.

Виктор Винтер

Отприлике годину дана касније, у Сокулук се доселио и Виктор Винтер. Тај верни брат је доживео велико прогонство. Због неутралности је два пута по три године провео у затвору, а након тога му је продужена казна на још десет година. Затим је пет година провео у изгнанству. Па ипак, прогонство није зауставило ширење истине.

ЉУДИ ИЗ МОГ КРАЈА ПРИХВАТАЈУ ИСТИНУ

Едуард Вартер

У Киргизији је до 1963. било око 160 Сведока. Многи од њих су били пореклом из Немачке, Украјине и Русије. Ту је био и Едуард Вартер, изгнаник који се 1924. крстио у Немачкој. Током 1940-их, нацисти су га депортовали у концентрациони логор, а неколико година касније, комунисти су га изгнали у Сибир. Он се 1961. доселио у Кант, врло близу места где сам живео.

Елизабет Фот; Аксамај Султаналијева

Елизабет Фот, једна наша сестра која је верно служила Јехови, такође је живела у Канту. Она је била кројачица и тако је зарађивала за живот. Пошто је била врло вешта у свом послу, лекари и просветни радници су наручивали одећу од ње. Једна од њених муштерија је била и Аксамај Султаналијева, која је била удата за службеника који је радио у јавном тужилаштву. Једном је Аксамај дошла по неку одећу код Елизабет. Том приликом јој је поставила многа питања о смислу живота и стању мртвих, а она јој је на сва питања одговорила из Библије. Касније је Аксамај постала реван проповедник добре вести.

Николај Чимпоеш

Отприлике у то време, Николај Чимпоеш из Молдавије наименован је за покрајинског надгледника и служио је у том својству скоро тридесет година. Не само што је посећивао скупштине него је и организовао умножавање и дистрибуисање наше литературе. Међутим, властима није промакло то што је радио. Зато је Едуард Вартер дао Николају охрабрујућ савет: „Кад те власти испитују, отворено им реци да литературу добијамо из нашег седишта у Бруклину. Гледај агента КГБ-а право у очи. Немаш се чега бојати“ (Мат. 10:19).

Убрзо након овог разговора, Николај је био позван у седиште КГБ-а у Канту. Он је испричао шта се тада десило: „Агент ме је питао одакле долази наша литература. Рекао сам му да долази из Бруклина. Остао је без речи. Само ми је рекао да идем и никад ме више није позвао.“ Овакви неустрашиви Сведоци су наставили да опрезно проповедају добру вест у мом родном  крају на северу Киргизије. Тако је 1980-их, истина стигла и до наше породице, а моја супруга ју је прва прихватила.

МОЈА СУПРУГА ОДМАХ ПРЕПОЗНАЈЕ ИСТИНУ

Мајрамбјубју је такође пореклом из Киргизије, из Наринске области. Упознали смо се код моје млађе сестре, августа 1974. Одмах ми се допала и венчали смо се истог дана кад смо се упознали.

Апун Мамбетсадикова

У јануару 1981, када је аутобусом ишла до пијаце, случајно је од једне жене чула речи наведене на почетку ове животне приче. Желела је да сазна нешто више о томе, па ју је питала за име и адресу да би се поново виделе. Жена јој је рекла да се зове Апун али, с обзиром да је дело проповедања током 1980-их било забрањено, није јој рекла где станује, већ је узела нашу адресу.

Моја супруга се вратила кући сва усхићена и рекла ми: „Чула сам нешто невероватно. Једна жена ми је рекла да људи ускоро више неће умирати. Чак ће и дивље животиње постати питоме.“ Мени је то звучало као нека бајка. Рекао сам јој: „Хајде да сачекамо да нас посети и да чујемо шта ће нам још рећи.“

Апун нас је посетила три месеца касније. Приликом наредних посета смо упознали неке од првих Сведока који су били Киргизи. То су биле сестре од којих смо сазнали задивљујуће ствари о Јехови и о томе шта ће он учинити за људе. Проучавале су с нама књигу Од изгубљеног до поновно успостављеног раја *. Пошто је у Токмаку постојала само једна таква књига, ручно смо је преписивали како бисмо имали свој примерак.

Једна од првих ствари за које смо сазнали било је пророчанство из Постанка 3:15. То пророчанство ће се испунити преко Исуса као Краља Божјег Краљевства. За ту важну истину треба сви да чују и то је разлог више да и ми учествујемо у проповедању (Мат. 24:14). Убрзо је истина из Библије почела да мења наш живот.

САСТАНЦИ И КРШТЕЊЕ ПОД ЗАБРАНОМ

Један брат из Токмака нас је позвао на једно венчање. Моја супруга и ја смо одмах приметили да је понашање Сведока другачије. На свадби се није служио алкохол и све је протекло у најбољем реду. То није било уобичајено за  свадбе на које смо одлазили, где су гости често били пијани, непристојни и вулгарни.

Поред тога, присуствовали смо и неким састанцима у скупштини у Токмаку. Углавном су одржавани у шуми, уколико би то временске прилике дозвољавале. Браћа и сестре су знали да нас полиција посматра и зато су браћа чувала стражу. Када је била зима, састанке смо одржавали у нечијој кући. Неколико пута се десило да су полицајци дошли на врата и захтевали да им кажемо зашто смо се окупили. Када смо се моја супруга и ја крстили у јулу 1982, у реци Чу, морали смо да будемо опрезни (Мат. 10:16). Окупили смо се у шуми, а браћа су пристизала у мањим групама. Отпевали смо једну песму о Краљевству и одслушали говор за крштење.

ИСКОРИСТИЛИ СМО ПРИЛИКУ ДА ЈОШ ВИШЕ ПРОПОВЕДАМО

Године 1987, један брат ме је замолио да одем у град Баликчи и посетим једну особу која је желела да сазна нешто више о Библији. Да бисмо од Токмака стигли до тог места, требало нам је око четири сата возом. Након неколико таквих путовања, увидели смо да су људи у том граду веома заинтересовани за библијску истину. То је била одлична прилика да више учествујемо у служби проповедања.

Често смо путовали у Баликчи. Најчешће смо тамо били током викенда, ишли у службу проповедања и одржавали састанке. Све више људи је било заинтересовано за наше публикације. Зато смо литературу морали да носимо у џаковима за кромпир. Ни два таква џака месечно нису била довољна. Чак смо и у возу имали прилике да сведочимо путницима.

Године 1995, у Баликчију је основана скупштина и то након осам година откако смо први пут били у том граду. Путовања до тог места била су веома скупа. Пошто нисмо имали много новца, није нам било лако. Међутим, један брат нам је редовно покривао путне трошкове. Јехова је видео да имамо жељу да више проповедамо и испунио је своје обећање да ће „отворити бране на небесима“ (Мал. 3:10). Заиста, с Јеховом је све могуће!

ЗАОКУПЉЕНИ СЛУЖБОМ И ОДГАЈАЊЕМ ДЕЦЕ

Године 1992, постао сам старешина, и то први киргиског порекла у земљи. У скупштини у Токмаку, отвориле су се нове могућности за проповедање. Проучавали смо Библију с многим младим Киргизима који су се школовали у нашем граду. Један од њих сада служи у Одбору подружнице, а двојица су специјални пионири. Такође смо помагали онима који су долазили на наше састанке. На пример, почетком 1990-их, састанке смо одржавали на руском језику. Публикације које смо користили, такође су биле на руском. Међутим, у скупштини је већини матерњи језик био киргиски, тако да сам у то време и преводио састанке. То је присутнима помогло да боље разумеју истину из Библије.

Године 1989, с мојом супругом и наше осморо деце

Поред тога, моја супруга и ја смо били заузети одгајањем деце јер се наша породица с временом повећала. Редовно смо водили децу у службу проповедања и на састанке. Када је наша ћерка, Гуљзира, имала само 12 година,  уживала је да разговара о Библији с људима које смо сретали на улици. Сва наша деца су волела да уче библијске стихове напамет. Тако су и наша деца а касније и наши унучићи били врло укључени у скупштинске активности. Сада имамо 9 деце и 11 унучића, од којих њих 16 служи Јехови или редовно долази на састанке са својим родитељима.

НЕВЕРОВАТНЕ ПРОМЕНЕ

Наша драга браћа која су 1950-их започела дело проповедања у нашем крају, изненадила би се када би видела шта се све променило. На пример, од 1990-их, имамо више слободе да проповедамо добру вест и да се окупљамо у много већем броју.

С мојом супругом у служби проповедања

Моја супруга и ја смо 1991. године први пут присуствовали једном већем скупу који је одржан у Казахстану у граду Алма-Ати, сада познатом као Алмати. Затим је 1993. у Киргизији први пут одржан конгрес на стадиону „Спартак“ у Бишкеку. Тамошња браћа и сестре чистили су стадион целу седмицу пре конгреса. Управник је био толико одушевљен да им је дозволио да бесплатно користе стадион.

Године 1994, десила се још једна велика промена. Наиме, изашла је прва публикација на киргиском језику. Сада се наше публикације редовно преводе на киргиски у подружници у Бишкеку. Од 1998, Јеховини сведоци су у Киргизији законски признати. Од тада је број објавитеља знатно већи и сада нас има нешто више од 5 000. У Киргизији сада имамо 83 скупштине и 25 група на енглеском, кинеском, киргиском, руском, руском знаковном, турском, ујгурском и узбечком. Сва та драга браћа уједињено служе Јехови иако су различитог порекла. Јехова стоји иза свих тих предивних промена.

Захваљујући Јехови, имао сам занимљив живот. Иако сам одрастао у сиромашној сеоској породици и ишао само пет година у школу, Јехова ме је много користио. На пример, још увек служим као старешина, а имао сам и ту част да друге који су много образованији од мене поучавам на темељу Библије. Заиста, Јехова може да немогуће учини могућим. Оно што сам доживео с Јеховом, подстиче ме да и даље верно сведочим о њему, јер је с њим „све могуће“ (Мат. 19:26).

^ одл. 21 Издали Јеховини сведоци, али се више не штампа.