Пређи на садржај

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

Стражарска кула (издање за проучавање)  |  септембар 2016.

Одбрана добре вести пред високим званичницима

Одбрана добре вести пред високим званичницима

„ТАЈ човек [ми је] изабрана посуда да носи моје име незнабошцима, а и краљевима“ (Дела 9:15). Ово је Господ Исус рекао о Јеврејину који се преобратио на хришћанство. У питању је Савле, који је касније постао познат као апостол Павле.

Један од поменутих краљева био је и римски цар Нерон. Како би се ти осећао да је требало да браниш своју веру пред таквим владарем? Сигурно ти не би било свеједно. Па ипак, хришћани су подстакнути да опонашају Павла (1. Кор. 11:1). Осмотримо сада како је он потражио заштиту правних система свог времена. То ће бити корисно и нама данас.

Мојсијев закон је био закон израелске земље и побожних Израелаца који су га сматрали кодексом понашања. Након Педесетнице 33. н. е., није више било обавезно придржавати га се (Дела 15:28, 29; Гал. 4:9-11). Али Павле и други хришћани нису говорили о том закону с непоштовањем. Зато су могли сведочити у многим јеврејским заједницама без икаквих сметњи (1. Кор. 9:20). Тако је Павле често одлазио у синагоге, где је сведочио онима који су обожавали Аврахамовог Бога. С њима је резоновао на темељу хебрејских списа (Дела 9:19, 20; 13:5, 14-16; 14:1; 17:1, 2).

Апостоли су прво изабрали Јерусалим као место из ког ће надгледати проповедање и тамо су редовно поучавали у храму (Дела 1:4; 2:46; 5:20). Павле је више пута долазио у Јерусалим, а једном приликом је завршио у притвору. То је био почетак правног процеса који га је одвео до Рима.

ПАВЛЕ И РИМСКИ ЗАКОН

Како су римске власти гледале на веровања о којима је Павле проповедао? Да бисмо добили одговор, корисно је запазити како су Римљани гледали на религију уопште. Они нису инсистирали на томе да се друге етничке групе одрекну својих веровања, осим уколико су она нарушавала безбедност државе или су лоше утицала на морал.

 Рим је Јеврејима дозволио многа права унутар свог царства. О томе у једној књизи стоји: „Јудаизам је уживао привилегије у Римском царству. Јевреји су имали слободу вероисповести и нису морали да обожавају божанства Римског царства. Да би регулисали живот у својим заједницама, водили су се својим законом“ (Backgrounds of Early Christianity). Такође нису били у обавези да служе војску. * Када је бранио хришћанска уверења пред римским владарима, Павле се позивао на заштиту коју је римски закон гарантовао јудаизму.

Павлови противници су на више начина покушали да окрену обичан народ и власти против њега (Дела 13:50; 14:2, 19; 18:12, 13). Осмотримо један догађај. Старешине у Јерусалиму су чуле гласине које су се шириле међу Јеврејима о томе да је Павле учио „отпадништву од Мојсија“. Ове гласине су могле водити до тога да неки обраћени јеврејски хришћани помисле како Павле не поштује Божја мерила. Такође, Синедрион би могао прогласити хришћанство отпадништвом од јудаизма. Уколико би се то десило, Јевреји који би били у контакту са хришћанима били би кажњени. Доспели би на маргину друштва и било би им забрањено да поучавају у храму и синагогама. Стога су скупштинске старешине саветовале Павла да оповргне те гласине тако што би отишао у храм и учинио нешто што Бог није тражио од њега, али чему нико није имао шта да приговори (Дела 21:18-27).

Павле је тако и учинио. То је водило до одбране и законског потврђивања „права на проповедање добре вести“ (Фил. 1:7). У храму су Јевреји дигли галаму и желели да убију Павла. Заповедник римске војске је наредио да га одведу у притвор. Док су се припремали да га бичују, Павле је рекао да је римски грађанин. Тако је стигао до Цезареје, која је била престоница римске провинције Јудеје. Тамо је имао несвакидашњу прилику да сведочи пред вишим властима и тако су највероватније и други имали могућност да сазнају нешто више о хришћанству.

У 24. поглављу Дела апостолских, описује се суђење Павлу пред Феликсом, римским намесником Јудеје, који је већ нешто знао о хришћанским веровањима. Јевреји су оптужили Павла за кршење римског закона у најмање три ствари. Рекли су да је изазивао побуну међу Јеврејима широм царства. Такође су рекли да је вођа опасне секте, као и да је скрнавио храм, који је тада био под римском заштитом (Дела 24:5, 6). Те оптужбе су могле водити до смртне казне.

За данашње хришћане је веома корисно да размотре како се Павле изборио с тим оптужбама. Остао је смирен и показао је поштовање. Осврнуо се на Закон и Пророке и позвао се на то да има право да служи „Богу својих праочева“. То је било право које су Јудејци имали под римским законом (Дела 24:14). Касније је Павле могао да одбрани своју веру пред другим намесником, Порцијем Фестом, као и пред краљем Иродом Агрипом.

Да би био праведно саслушан, Павле је на крају рекао: „Призивам се на цара!“ — најмоћнијег владара тог времена (Дела 25:11).

СУЂЕЊЕ ПАВЛУ

„Треба да станеш пред цара“, рекао је један анђео Павлу (Дела 27:24). Римски цар Нерон је на почетку своје владавине изјавио да неће сам доносити пресуде у свим случајевима. Током првих осам година своје владавине, тај задатак је препуштао другима. У једној књизи која говори о животу и раду апостола Павла (The Life and Epistles of Saint Paul), каже се да када би Нерон прихватио неки случај, саслушање би било у његовој палати, где би имао помоћ искусних и утицајних саветника.

 Библија не говори о томе да ли је Нерон лично саслушао Павлову жалбу и донео пресуду или је саслушање препустио неком другом који га је после о томе известио. У сваком случају, Павле је највероватније објаснио да он служи јеврејском Богу и да подстиче све људе да буду подложни властима (Римљ. 13:1-7; Титу 3:1, 2). Изгледа да је Павлова одбрана добре вести пред високим званичницима била успешна — суд тог цара га је ослободио (Фил. 2:24; Филим. 22).

НАША ДУЖНОСТ ДА БРАНИМО ДОБРУ ВЕСТ

Исус је упозорио своје ученике: „Због мене ће вас водити пред намеснике и краљеве, за сведочанство њима и незнабошцима“ (Мат. 10:18). Заиста је част представљати Исуса на овај начин. Труд који улажемо да бисмо бранили добру вест може водити до правних победа. Међутим, шта год да одлуче несавршени људи, наше право да проповедамо долази од Јехове. Једино ће Божје Краљевство донети потпуно ослобођење од угњетавања и неправде (Проп. 8:9; Јер. 10:23).

Чак и данас се Јеховино име велича када прави хришћани бране своју веру. По угледу на Павла, и ми треба да се трудимо да будемо смирени, искрени и уверљиви. Исус је рекао својим следбеницима: „Немојте унапред смишљати шта ћете рећи у своју одбрану, јер ћу вам ја дати речи и мудрост којима се сви ваши противници заједно неће моћи супротставити нити ће их моћи оспорити“ (Лука 21:14, 15; 2. Тим. 3:12; 1. Петр. 3:15).

Када хришћани бране своја уверења пред краљевима, владарима или неким другим званичницима, они пружају сведочанство онима до којих би можда тешко дошли с добром вешћу. Повољне судске одлуке су довеле до измена у неким законима, чиме се штити слобода говора и вероисповести. Али какав год да је резултат таквих судских случајева, храброст коју у тим приликама показују Божје слуге, свакако радује Бога.

Ми величамо Јеховино име када бранимо своја уверења

^ одл. 8 Историчар и теолог Џејмс Паркс је рекао: „Јевреји су имали право да задрже своје обичаје. Није било необично да добију ове привилегије, јер су Римљани само следили своју праксу по којој су локалним заједницама у различитим деловима царства давали највећу могућу слободу.“