Пређи на садржај

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

Стражарска кула (издање за проучавање)  |  октобар 2017.

 ЖИВОТНА ПРИЧА

Јехова благосиља спреман дух

Јехова благосиља спреман дух

„Ми ћемо ићи!“ Тако смо реаговали мој супруг и ја, као и мој брат и снаха када смо чули да је потребна помоћ у једној посебној проповедничкој акцији. Зашто смо се одазвали и како нас је Јехова благословио? Пре свега, испричаћу вам нешто о свом животу.

РОЂЕНА сам 1923. у Хемсворту у Јоркширу у Енглеској. Имала сам једног старијег брата, Боба. Када сам имала око девет година, мој отац, који није подносио верско лицемерство, добио је књиге у којима је лажна религија била разоткривена. Био је одушевљен оним што је читао. После неколико година, посетио нас је брат по имену Боб Аткинсон и на фонографу нам пустио један говор брата Ратерфорда. Схватили смо да иза тога стоји иста група која је издала оне књиге, које је отац раније читао. Родитељи су свако вече позивали брата Аткинсона на вечеру и у тим приликама нам је он одговарао на многа библијска питања. Рекао нам је да се неколико километара од наше куће код једног брата одржавају састанци и позвао нас да дођемо. Одмах смо пристали и убрзо је основана мала скупштина у Хемсворту. Такође, када је нашу скупштину посећивао слуга зоне (данас је то покрајински надгледник), одседао је код нас, а и позивали смо пионире из оближњих скупштина на оброке. Дружење с њима је дубоко утицало на мене.

У то време је моја породица имала столарску радионицу, али је отац рекао мом брату: „Ако желиш да будеш пионир, нећемо се више бавити овим послом.“ Тако се Боб када је напунио 21 годину одселио и постао пионир. Две године касније, када сам имала 16 година, и ја сам постала пионир. Викендом сам имала сарадника у служби, али другим данима сам обично сама проповедала, користећи картице за сведочење и фонограф. Али Јехова ме је благословио тако што сам проучавала с једном особом која је веома брзо напредовала. Касније су и многи други из њене породице прихватили истину. Наредне године сам постала специјални пионир, а сарадник ми је била Мери Хеншал. Послате смо на необрађено подручје у округу Чешир.

Било је то усред Другог светског рата и жене су биле подстицане да помажу војсци. Пошто смо биле у специјалној пуновременој служби, очекивале смо да ћемо бити изузете, као и други верски службеници. Али суд се није сложио с тим, па сам била осуђена на 31 дан затвора.  Следеће године, кад сам напунила 19 година, два пута сам доспела на суд јер ми савест није дозвољавала да подупирем рат. Али оба пута су ме ослободили. Док се све то дешавало, осећала сам да ми Јехова даје свети дух и да ме такорећи држи за руку како не бих изгубила снагу и храброст (Ис. 41:10, 13).

НОВИ САРАДНИК

Године 1946, упознала сам Артура Метјуза. Он је те године изашао из затвора где је био три месеца јер је одбио да иде у војску. Након тога је постао специјални пионир и са својим братом Денисом служио је у Хемсворту. Њих двојицу је њихов отац од детињства поучавао о Јехови, тако да су се крстили као тинејџери. Убрзо је Денис послат да проповеда у Ирској, па је Артур остао без сарадника. Пошто су моји родитељи веома заволели ту двојицу младих, ревних пионира, позвали су Артура да живи код њих. Једном док сам била у посети код родитеља, Артур и ја смо заједно прали судове после оброка. Касније смо почели да се дописујемо. Године 1948, Артур је поново био три месеца у затвору. Следеће године у јануару смо се венчали и имали смо циљ да будемо у пуновременој служби, докле год је то могуће. Годишње одморе смо користили да зарадимо нешто новца тако што смо брали воће. Уз Јеховин благослов и добар план могли смо да наставимо с пионирском службом.

У Хемсворту кратко након нашег венчања, 1949.

Након нешто више од годину дана, позвани смо да идемо у Северну Ирску, најпре у Армаг, а затим у Њури. Била су то два католичка града. На том подручју је владала велика напетост и морали смо да будемо веома опрезни док смо разговарали с људима. Састанци су одржавани у кући једног брачног пара Сведока, око 16 километара од места где смо живели. Било нас је присутно око осморо. Некад нас је тај брачни пар позивао да преспавамо код њих. Спавали бисмо на поду, а ујутру нас је чекао обилан доручак. Срећни смо што у том крају сада има много Сведока.

„МИ ЋЕМО ИЋИ!“

Мој брат и његова супруга, Лоти, већ су неко време служили као специјални пионири у Северној Ирској. Онда смо 1952. нас четворо заједно присуствовали регионалном конгресу у Белфасту. Тамо смо били смештени код једног драгог брата. Поред нас, на смештају је био и Прајс Хјуз, који је тада био слуга подружнице у Великој Британији. Једне вечери смо разговарали о брошурици Божји пут је љубав, која је била посебно намењена ирском подручју. Брат Хјуз нам је испричао како је тешко проповедати католицима у Републици Ирској. Браћу су избацивали из кућа где су били смештени и нападале су их насилне руље, иза којих је стајало свештенство. Брат Прајс је рекао: „Потребни су нам парови који имају аутомобиле да би ову брошурицу делили по целој земљи у једној посебној акцији.“ * Тада смо нас четворо одмах рекли: „Ми ћемо ићи!“

С неким пионирима на нашем мотоциклу с бочном приколицом

 Једно место у Даблину, где су пионири увек били добродошли, био је дом дугогодишње, верне сестре Ратланд, коју смо звали мама. Тако смо и ми једно време били код ње. Након што смо продали неке своје ствари, сели смо на Бобов мотоцикл с бочном приколицом и кренули у потрагу за аутомобилом. Нашли смо један половни аутомобил и замолили продавца да га довезе до нас, пошто нико од нас није умео да вози. Артур је то вече седео на кревету и вежбао мењање брзина, тако што је замишљао да је у аутомобилу. Док је он следећег јутра покушавао да испаркира аутомобил из гараже, наишла је мисионарка по имену Милдред Вилет (она се касније удала за Џона Бара). Она је умела да вози. Помогла нам је да савладамо вожњу тако да смо били спремни да кренемо.

Наш ауто и камп приколица

Међутим, био нам је потребан и неки смештај. Браћа су нам рекла да је боље да не живимо у камп приколици јер би се могло десити да је противници запале. Зато смо тражили неку кућу, али без успеха. Те ноћи смо спавали у аутомобилу. Следећег дана смо успели једино да нађемо једну камп приколицу, у којој су била два мала кревета на спрат. То је постао наш дом. Били смо одушевљени што смо без проблема успевали да је паркирамо на имању фармера који нису имали ништа против нас. Онда бисмо проповедали у кругу од 16 до 24 километра. Након што бисмо отишли на ново подручје, вратили бисмо се на претходно да бисмо посетили оне којима смо раније проповедали.

На крају смо без већих проблема посетили све људе на југоистоку Ирске и поделили смо више од 20 000 брошурица. Такође смо подружници у Великој Британији послали адресе свих заинтересованих особа. Веома смо срећни што на овом подручју данас има на стотине Сведока.

ПОНОВО У ЕНГЛЕСКОЈ, А ЗАТИМ У ШКОТСКОЈ

Након неког времена, послати смо да служимо у јужном Лондону. За неколико седмица, Артура су позвали из британске подружнице и замолили га да већ сутра почне да служи као покрајински надгледник. Имали смо седам дана обуку, а затим смо одмах отпутовали у своју покрајину у Шкотској, тако да Артур није имао времена да припреми говоре. Али он је увек био спреман да обави сваки задатак у Јеховиној служби, колико год да је био тежак. Његов пример ме је увек храбрио. Заиста смо уживали у путујућој служби. Након што смо више година служили на необрађеним подручјима, био је прави благослов бити окружен с толико много браће и сестара.

Када је Артур 1962. позван да похађа десетомесечну обуку у Библијској школи Галад, морали смо да донесемо важну одлуку. Разумели смо да, иако ја нисам позвана у ту школу, Артур треба да прихвати ту част. Пошто сам ја остала без сарадника, послата сам у Хемсворт као специјални пионир. Када се Артур вратио након годину дана, почео је да служи као обласни надгледник, а наше подручје је обухватало Шкотску, северну Енглеску и Северну Ирску.

 НОВО ЗАДУЖЕЊЕ У ИРСКОЈ

Године 1964, Артур је добио ново задужење. Постао је слуга подружнице у Републици Ирској. Много смо уживали у путујућој служби и зато сам се плашила те промене. Али кад погледам уназад, сада сам захвална што сам добила прилику да служим у Бетелу. Сигурна сам да кад прихватимо неко задужење, иако нам се можда и не свиђа, Јехова ће нас благословити. У Бетелу су ми дани били испуњени канцеларијским пословима, паковањем литературе, кувањем и чишћењем. Неко време је мој супруг и даље служио као обласни надгледник, па смо посећивали браћу и сестре широм земље. Све то, као и напредак оних с којима смо проучавали Библију, створило је нераскидиву везу између нас и наше духовне браће и сестара у Ирској. То је заиста био прави благослов!

ПРЕКРЕТНИЦА У ТЕОКРАТИЈИ У ИРСКОЈ

Први међународни конгрес у Ирској одржан је у Даблину 1965. * Иако је противљења било са свих страна, конгрес је био веома успешан. Укупно је било 3 948 присутних, а крстило се њих 65. Делегати из других земаља, којих је било 3 500, били су смештени код људи у Даблину, који су након тога од подружнице добили писмо захвалности. Они су с друге стране одушевљено причали о лепом понашању делегата које су угостили. Била је то права прекретница у Ирској.

Артур поздравља брата Нора на конгресу 1965.

Артур најављује излажење књиге Моја књига библијских прича на галском језику, 1983.

Године 1966, подружница у Даблину је почела да брине о северној и о јужној Ирској. Било је то у потпуној супротности с политичком и верском поделом на овом острву. Било је прелепо видети како многи католици прихватају истину и раме уз раме служе Јехови с браћом која су некада били протестанти.

ЈОШ ЈЕДНА ВЕЛИКА ПРОМЕНА

Једна велика промена у нашем животу уследила је 2011, када су британска и ирска подружница спојене у једну, због чега смо се преселили у Бетел у Лондону. Било је то баш у периоду кад је Артурово здравље почело да слаби. Установљено је да болује од Паркинсонове болести. Мој животни сапутник с којим сам провела 66 година умро је 20. маја 2015.

Након његове смрти, осећам велику празнину и борим се с тугом и депресијом. Раније је Артур увек био уз мене, а сада ми тако недостаје. Али у таквим тренуцима се још више приближимо Јехови. Такође ми значи кад видим колико су други волели Артура. Добијам писма из Ирске, Велике Британије, па чак и Сједињених Држава. Та писма, затим подршка Артуровог брата Дениса и његове супруге, Мејвис, као и мојих братаница, Рут и Џуди, толико ми значе да се то речима не може описати.

Библијски стих који ме веома храбри јесте Исаија 30:18. У њему стоји: „Зато ће Јехова чекати да вам се смилује и зато ће устати да вам покаже милост. Јер је Јехова Бог који даје правду. Срећни су сви који га чекају.“ Велика ми је утеха што знам да Јехова стрпљиво чека да исправи све лоше ствари које се дешавају и да ће нам дати нова занимљива задужења у новом свету.

Када се осврнем на наш живот, видим да је Јехова водио дело проповедања у Ирској и богато га благосиљао. За мене је част што сам бар мало допринела том духовном напретку. Нема сумње да Јехова увек благосиља спреман дух.

^ одл. 12 Видети Годишњак Јеховиних сведока за 1988, стр. 101-102 (енгл.).

^ одл. 22 Видети Годишњак за 1988, стр. 109-112 (енгл.).