Подешавања за приступ

Изабери језик

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

СТРАЖАРСКА КУЛА (ИЗДАЊЕ ЗА ПРОУЧАВАЊЕ) ОКТОБАР 2016.

 ЖИВОТНА ПРИЧА

Важност добрих примера у мом животу

Важност добрих примера у мом животу

Да ли знаш колико имам година?“, упитао сам брата Ајзака Мареа, који ме је позвао из Патерсона, док сам живео у Колораду. Он ми је одговорио: „Знам тачно колико имаш година.“ Испричаћу вам шта је водило до тог разговора.

РОЂЕН сам 10. децембра 1936. у Вичити у држави Канзас. Био сам најстарији од четворо деце. Моји родитељи, Вилијам и Џин, ревно су служили Јехови. Отац је био скупштински слуга, како смо тада називали брата који је предводио скупштину. Моја бака, Ема Вагнер, поучила је моју мајку истини из Библије. Бака је многима помогла да упознају истину, укључујући и Гертруду Стил, која је касније годинама служила као мисионарка у Порторику. Заиста сам имао много добрих примера око себе.

ДОБРИ ПРИМЕРИ

Мој отац на улици нуди часописе пролазницима

Једне суботње вечери, када сам имао пет година, са оцем сам нудио пролазницима часописе Стражарска кула и Утеха (сада Пробудите се!). У то време је наша земља била умешана у Други светски рат. Један пијани доктор је пришао и почео да вређа оца због његове неутралности, говорећи му да је кукавица и издајник. Тај доктор му се унео у лице и рекао: „Хајде, кукавице, удари ме!“ Уплашио сам се, али сам се у исто време дивио свом оцу. Он је само наставио да нуди часописе људима који су се ту окупили. Тада је наишао један војник, а доктор му је добацио: „Уради нешто с овом кукавицом!“ Војник је видео да је доктор пијан и одговорио му је: „Иди кући и отрезни се!“ Затим су обојица отишла. Захвалан сам Јехови што је оцу тада дао потребну храброст. Мој отац је држао две бербернице у Вичити, а тај доктор је био један од муштерија.

С мојим родитељима на путу за конгрес у Вичиту, 1940-их

Када сам имао осам година, моји родитељи су продали кућу и бербернице, направили камп кућу и преселили се у Колорадо, близу Гранд Џанкшна, да би служили тамо где је била потребна помоћ у проповедању. Они су служили као пионири и имали су посао са скраћеним радним временом на једном ранчу. Јехова је благословио њихов труд и основана је скупштина. Отац ме је 20. јуна 1948. крстио у планинском потоку заједно с другима који су прихватили библијску истину, као што су Били Николс и  његова супруга. Они су касније били у покрајинској служби, као и њихов син и снаха.

Имали смо много блиских пријатеља који су били заокупирани службом Јехови. Нарочито смо били блиски с породицом Стил. Ту су били Дон и Ерлен, Дејв и Џулија и Си и Марта, с којима смо често разговарали о Библији. Они су позитивно утицали на мене. Научили су ме да ћемо бити срећни и да ће наш живот заиста имати смисао када ставимо Краљевство на прво место у животу.

ПРЕСЕЉЕЊЕ

Када сам имао 19 година, Бад Хасти, наш породични пријатељ, позвао ме је да му се придружим у пионирској служби на југу Сједињених Држава. У то време нас је покрајински надгледник замолио да се преселимо у Растон у Луизијани, где су неки Сведоци постали неактивни. Речено нам је да одржавамо све састанке, без обзира на број присутних. Пронашли смо одговарајуће место за састанке и уредили га. Сваке седмице смо одржавали све састанке, али једно време смо само нас двојица били присутни. Када је требало да одржимо тачке које су укључивале учешће публике, један од нас је водио тачку, док је други одговарао на сва питања. Уколико је требало извести неки приказ, обојица бисмо били на бини иако није било публике! Напокон, једна старија сестра је почела да долази на састанке. С временом су неки који су проучавали Библију, као и неки неактивни објавитељи, почели да присуствују састанцима и убрзо смо постали ревна скупштина.

Једног дана, Бад и ја смо срели свештеника који је припадао Христовој цркви. Он је говорио о неким стиховима који ми нису били познати. То ме је изненадило и навело да дубоко размислим о својим веровањима. Недељу дана сам до у ситне сате проучавао Библију како бих пронашао одговоре на питања која је поставио. То ми је заиста помогло да се утврдим у истини и једва сам чекао да поново сретнем неког свештеника.

Након неког времена, покрајински надгледник ме је замолио да се преселим у Елдорадо у Арканзасу, како бих помогао тамошњој скупштини. Док сам био тамо, често сам морао да одлазим у Колорадо да бих се појавио пред регрутном комисијом. Једном приликом, док сам путовао с још неким пионирима, доживели смо удес у Тексасу и мој ауто више није био у возном стању. Један брат је дошао по нас, одвео нас у свој дом, а  касније смо с њим отишли и на састанак. У скупштини су изнели обавештење да смо имали удес и браћа су нам радо финансијски помогла. Тај брат је продао мој ауто за 25 долара.

Успели смо да стигнемо у Вичиту, где је живео један пионир, наш породични пријатељ, кога смо звали Док. Његови синови, близанци, Френк и Франсис, и дан-данас су моји блиски пријатељи. Они су имали стари ауто који су ми продали за 25 долара, тачно колико сам добио за свој уништен ауто. Тада сам први пут јасно видео како ми Јехова пружа оно што ми је неопходно када стављам Краљевство на прво место у животу. Приликом ове посете, упознао сам једну сестру која ми се допала. Она се звала Бетел Крејн. Њена мајка, Рут, ревно је служила као пионирка у Велингтону, чак и кад је имала више од 90 година. За мање од годину дана,1958, Бетел и ја смо се венчали и она ми се придружила у пионирској служби у Елдораду.

ПОСЕБНА ЗАДУЖЕЊА У ЈЕХОВИНОЈ ОРГАНИЗАЦИЈИ

Након што смо Бетел и ја размишљали о добрим примерима које смо имали, одлучили смо да прихватимо сваки позив од Јеховине организације. Тако смо постали специјални пионири у Валнут Риџу у Арканзасу. Затим смо 1962. добили позив да похађамо 37. разред школе Галад. На нашу радост, Дон Стил је био у истом разреду. По завршетку школе, Бетел и ја смо послати да служимо у Најробију у Кенији. Били смо тужни зато што напуштамо Њујорк, али се та туга претворила у радост када смо видели нашу браћу на аеродрому у Најробију!

У Најробију у служби с Мери и Крисом Канаја

Није нам требало много времена да заволимо Кенију и службу у тој земљи. Прве особе које су упознале истину од нас били су Крис и Мери Канаја. Они и данас ревно служе у пуновременој служби у Кенији. Наредне године, добили смо позив да служимо у Кампали у Уганди, као први мисионари у тој земљи. То су заиста била узбудљива времена јер су многи желели да проучавају Библију и касније су постали наши суверници. Међутим, након три и по године у Африци, вратили смо се у Сједињене Државе како бисмо одгајали децу. Када смо одлазили из Африке, било нам је теже него када смо одлазили из Њујорка. Стварно смо заволели људе у Африци и надали смо се да ћемо се једног дана вратити.

НОВА УЛОГА У ЖИВОТУ

Преселили смо се у западни део Колорада, где су живели моји родитељи. Убрзо се родила наша прва ћерка, Кимберли, а 17 месеци касније, добили смо и Стефани. Озбиљно смо схватили своју нову улогу и били смо одлучни да усадимо истину у наше предивне девојчице. Желели смо да им будемо добар пример као што су други били нама. Знали смо да је за децу то важно, али да није гаранција да ће служити Јехови и када одрасту. Нажалост, мој млађи брат и моја сестра су напустили истину. Надам се да ће се једног дана сетити добрих примера које су имали и вратити се Јехови.

Веома смо уживали у одгајању наших ћерки и трудили смо се да увек радимо нешто заједно. С обзиром да смо живели у близини Аспена у Колораду, као породица смо ишли на скијање. Док смо се успињали  ски-лифтом, користили смо то време да разговарамо с нашим девојчицама. Такође смо ишли на камповање и уживали у разговорима око логорске ватре. Иако су биле младе, размишљале су о томе шта ће бити кад порасту и с каквом особом желе да се венчају. Трудили смо се да им помогнемо да заволе Јеховина мерила. Увек смо их храбрили да им циљ буде пуновремена служба и да се удају за неког ко има исте циљеве. Желели смо да схвате да је најбоље да се не удају прерано. Измислили смо наш мото: „Немој се удати ти док не напуниш бар 23.“

Бетел и ја смо се трудили да опонашамо пример наших родитеља тако што смо као породица редовно ишли на састанке и у службу проповедања. Често смо у госте позивали браћу и сестре који су били у пуновременој служби. Такође смо нашим ћеркама причали о срећним временима када смо служили као мисионари. Надали смо се да ћемо једног дана сви заједно отићи у Африку. Оне су то такође желеле.

Редовно смо имали породично проучавање, током ког смо глумили ситуације које могу да се појаве у школи. Девојчице би глумиле како у школи бране своја веровања. То им је било забавно, а уједно су стицале и више самопоуздања. Кад су биле старије, понекад су се жалиле на то што морамо да имамо породично проучавање. Једном нисам знао шта да радим, па сам им рекао да оду у своје собе и да нећемо проучавати. То је био шок за њих и почеле су да плачу. Рекле су ми да желе да проучавамо. Тада смо схватили да ипак успевамо да у њихова млада срца усађујемо жељу да служе Јехови. Заволеле су проучавање и имале су слободу да нам кажу шта мисле. Понекад је било тешко чути да се не слажу с неким библијским учењима. Али тако смо знали шта им је стварно у срцу. Након што бисмо резоновали с њима, прихватиле би Јеховина мерила.

ПРИЛАГОЂАВАЊЕ ПРОМЕНАМА

Наше ћерке су одрасле брже него што смо очекивали. Примењивали смо смернице Јеховине организације и тако смо успели да у њих усадимо љубав према Јехови. Били смо веома радосни када су по завршетку средње школе почеле с пионирском службом. Пошто су могле саме да се издржавају, преселиле су се с још две сестре у Кливленд у Тенесију, где је било потребно више објавитеља. Много су нам недостајале, али смо били срећни што су свој живот посветиле пуновременој служби. Бетел и ја смо поново почели да служимо као пионири, што нам је отворило врата да и на друге начине служимо Јехови. Тако сам имао част да служим као заменик покрајинског надгледника, па смо заједно посећивали скупштине. Такође смо помагали око организације наших конгреса.

Пре него што су се преселиле у Тенеси, наше ћерке су посетиле подружницу у Лондону. Стефани је тада имала 19 година и тамо је упознала једног младог брата по имену Пол Нортон. Касније је и Кимберли упознала једног брата који је радио с њим, Брајана Левелина. Пол и Стефани су се венчали након што је она напунила 23. Брајан и Кимберли су се узели следеће године када је она имала 25. Тако су се обе удале након што су напуниле 23. Свим срцем смо подупрли њихов избор брачног друга.

С Полом, Стефани, Кимберли и Брајаном у подружници у Малавију 2002.

Стефани и Кимберли су нам једном приликом рекле да им је наш пример, као и пример наших родитеља, помогао да буду послушне Исусовој заповести: „Тражите најпре краљевство“ (Мат. 6:33). Чак и када су имале финансијских проблема, биле су послушне овој заповести. У априлу 1998, Пол и Стефани су позвани да похађају 105. разред школе Галад и након тога су послати да служе у Малавију у Африци. У исто време, Брајан и Кимберли су позвани да служе у Бетелу у Лондону, а касније су добили позив да служе у Бетелу у Малавију. Били смо толико срећни јер за младу особу не постоји бољи начин живота.

ЈОШ ЈЕДНО ПОСЕБНО ЗАДУЖЕЊЕ

У јануару 2001, примио сам телефонски позив који сам споменуо на почетку. Брат Маре, надгледник Службе за сарадњу с преводиоцима, рекао ми је да браћа припремају курс који ће преводиоцима широм света  помоћи да боље разумеју енглески. Иако сам имао 64 године, браћа су желела да будем један од инструктора. Бетел и ја смо се молили у вези с тим и разговарали с мојом и њеном мајком, будући да им је била потребна наша помоћ. Међутим, обе су желеле да идемо. Позвао сам браћу и рекао им да ће нам бити веома драго да прихватимо ово посебно задужење.

У међувремену је моја мајка сазнала да има рак. Рекао сам јој да ћемо Бетел и ја остати и да ћемо помагати мојој сестри Линди да се брине о њој. Мајка је рекла: „Не долази у обзир. Осећаћу се горе уколико не одете.“ Линда је мислила исто. Колико смо само ценили њихов самопожртвован дух, као и помоћ браће и сестара из тамошње скупштине. Дан након што смо стигли у Патерсон, Линда нам је телефонирала и рекла да је мајка умрла. Као што нас је мајка и подстакла, потпуно смо се посветили нашем новом задатку.

Када смо чули да је прва земља коју ћемо посетити Малави, нашој срећи није било краја. Тамо су служиле наше ћерке са својим мужевима. Било је предивно што смо поново били заједно! Следећа дестинација је била Зимбабве, а затим Замбија. Након три и по године држања курса, замољени смо да се вратимо у Малави и саставимо извештај о Сведоцима који су трпели прогонство због своје неутралности. *

У служби проповедања с нашим унукама

Било нам је тешко када смо 2005. опет напуштали Африку. Вратили смо се кући у Колорадо где смо Бетел и ја наставили с пионирском службом. Брајан и Кимберли су се 2006. доселили у кућу до наше како би одгајали своје две ћерке, Макензи и Елизабет. Пол и Стефани су и даље у Малавију, а Пол служи у тамошњем Одбору подружнице. Сада имам скоро 80 година и стварно ме радује када видим како млађа браћа с којима сам сарађивао преузимају одговорности које сам некада имао. Могу рећи да захваљујући добрим примерима које смо моја супруга и ја имали водимо срећан и испуњен живот. Због тога се трудимо да и ми будемо добри примери нашој деци и унукама.

^ одл. 30 На пример, видети животну причу Трофима Нсомбе, која се налази у Стражарској кули од 15. априла 2015, на странама 14-18.