Подешавања за приступ

Изабери језик

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

СТРАЖАРСКА КУЛА (ИЗДАЊЕ ЗА ПРОУЧАВАЊЕ) МАЈ 2016.

Хришћани се воде својом савешћу када треба да одлуче да ли ће нешто дати службеницима за посао који обављају

Питања читалаца

Питања читалаца

Како хришћани могу утврдити да ли је у реду дати поклон или новац запосленима у некој државној служби?

Треба узети у обзир неколико фактора. Хришћани морају бити поштени. Од њих се очекује да се држе закона земље у којој живе док год се он не коси са Јеховиним законом (Мат. 22:21; Римљ. 13:1, 2; Јевр. 13:18). Осим тога, они се труде да поштују обичаје и начин размишљања људи у свом окружењу, као и да своје ближње воле као себе (Мат. 22:39; Римљ. 12:17, 18; 1. Сол. 4:11, 12). На основу тих начела хришћани у свим крајевима света могу формирати свој став што се тиче давања поклона или новца државним службеницима.

У многим земљама није уобичајено да грађани нешто дају запосленима у државним службама да би остварили нека своја права. Они који раде у тим службама обављају посао за који су плаћени и при том не траже нити очекују да добију било шта осим свог редовног прихода. Осим тога, у многим државама је противзаконито да државни службеници траже или прихвате било какав поклон за пружање услуга за које су плаћени. Тамо би се на такав поклон гледало као на мито, чак и ако особа која га даје нема намеру да тиме оствари неку противправну корист. Хришћанима који живе у таквим земљама сасвим је јасно да давање поклона или новца државним службеницима није на месту.

Међутим, тамо где такви закони не постоје или се не спроводе толико ригорозно, државни службеници не сматрају да је погрешно примити поклон или новац за посао који обављају. У неким земљама, неки службеници користе свој положај да би изнудили новац или друге услуге од грађана и често не желе да обаве свој посао док год не добију нешто за то. Тамо је готово нормално да матичари, порески службеници, они који издају грађевинске дозволе и други очекују новац. Дешава се да уколико не добију новац, они отежавају, па чак и онемогућавају грађанима да остваре нешто на шта имају право. У једној земљи се чак у више наврата десило да ватрогасци нису почели да гасе пожар док најпре нису добили позамашну суму новца.

У неким случајевима је на месту дати нешто у знак захвалности за услугу на коју имамо право

 Тамо где је оваква пракса раширена, неки мисле да је просто немогуће да се избегне давање новца службеницима. Зато неки хришћанин може сматрати да је новац који ће дати једноставно додатна такса коју мора платити да би добио нешто на шта има право. Међутим, тамо где је корупција уобичајена, хришћани морају бити на опрезу како би им увек била јасна граница између онога што је по Божјим мерилима прихватљиво и онога што не би било прихватљиво. Једно је дати новац да бисмо добили нешто на шта имамо право а сасвим друго покушавати да добијемо нешто на шта немамо право. У земљама у којима је корупција раширена, неки људи плаћају службеницима како би добили нешто мимо закона или дају неку суму полицији или инспекцији како им не би наплатили казну која им по закону следује. Наравно, не би било у реду подмићивати некога под изговором да му дајемо поклон нити би било исправно прихватити такав „поклон“. И у једном и у другом случају би се извртала правда (Изл. 23:8; Пон. зак. 16:19; Посл. 17:23).

Већини зрелих хришћана њихова савест обликована по библијским начелима не дозвољава да дају новац службеницима. Они сматрају да би на тај начин подупирали или одобравали корупцију. Зато они у тим ситуацијама не желе да дају било какав поклон.

Дакле, зрели хришћани су уверени да би се давање поклона како би се добило нешто мимо закона могло поистоветити са подмићивањем. Међутим, неки од њих ће, у зависности од локалних околности и начина размишљања људи у њиховој средини, сматрати да је у реду дати нешто као знак захвалности да би се добила услуга на коју имају право или да би избегли намерно одуговлачење са решавањем неких ствари. Исто тако, након неке медицинске интервенције у државној болници, неки ће у знак захвалности дати неки поклон лекарима и медицинским сестрама. Они то раде након интервенције а не пре ње, како никоме не би дали повода за закључак да се поклон даје као мито или зато да би се њима дао приоритет у односу на друге.

Немогуће је размотрити сваку ситуацију која се може појавити у некој земљи. Дакле, без обзира на локалне околности, сваки хришћанин треба да донесе одлуку која неће узнемиравати његову савест (Римљ. 14:1-6). Хришћани ни у ком случају неће кршити закон своје земље (Римљ. 13:1-7). Они треба да избегавају сваки гест који би могао нанети срамоту Божјем имену или због којег би се неко могао спотаћи (Мат. 6:9; 1. Кор. 10:32). Својим одлукама треба да покажу да воле своје ближње (Мар. 12:31).

 Кад се изнесе обавештење да је нека искључена особа примљена, који би био прикладан начин да скупштина изрази радост?

У 15. поглављу јеванђеља по Луки налазимо Исусову упечатљиву илустрацију о човеку који је имао стадо од 100 оваца. Када је једна овца залутала, човек је оставио осталих 99 оваца у пустињи како би је пронашао. Исус је између осталог рекао: „Кад је нађе, ставиће је на рамена и радоваће се. А кад дође кући, позваће своје пријатеље и суседе и рећи ће им: ’Радујте се са мном, јер сам нашао своју изгубљену овцу.‘“ Исус је на крају рекао: „Кажем вам да ће тако на небу бити већа радост због једног грешника који се каје него због деведесет и девет праведника којима не треба покајање“ (Лука 15:4-7).

Контекст ових стихова показује да је Исус помоћу овог поређења желео да исправи мишљење писмозналаца и фарисеја који су га критиковали јер је био у друштву грешника и порезника (Лука 15:1-3). Исус је указао на то да на небу влада велика радост када се грешник покаје. Питајмо се: „Ако је на небу велика радост, зар не би и на земљи требало да буде исто тако када се неко покаје, престане да греши и почне да поступа исправно?“ (Јевр. 12:13).

Када је неко примљен, заиста имамо разлог да се радујемо. Особа ће свакако морати и даље да ради на свом односу с Богом, али она се морала покајати да би била примљена и то нас радује. Према томе, када старешинство изнесе обавештење о примању, не би било погрешно уколико би присутни спонтано аплаудирали на достојанствен начин.

Шта је могло довести до тога да се вода у јерусалимском језерцету Витзата повремено узбурка?

У Исусово време су неки становници Јерусалима веровали да вода у језерцету Витзата има исцелитељске моћи када се узбурка (Јов. 5:1-7). Зато су се многи окупљали на том месту у нади да ће бити излечени.

Поменуто језерце је у ствари било јудејско обредно купатило у које је вода долазила из суседног резервоара, који је био део истог комплекса. Археолошка истраживања су показала да су та два базена била одвојена браном. Када би се један део бране отворио, вода из резервоара би кроз канал стизала до обредног купатила. Тада би налет воде највероватније узбуркао површину воде у базену.

У неким преводима Библије у Јовану 5:4 стоји да је анђео таласао воду, али занимљиво је да се тај стих не појављује у неким од најпоузданијих древних грчких рукописа, као што је Синајски кодекс из четвртог века. У сваком случају, Исус је код овог језерцета излечио човека који је 38 година био болестан, а да при том човек није ни морао да уђе у базен.