Подешавања за приступ

Изабери језик

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

СТРАЖАРСКА КУЛА (ИЗДАЊЕ ЗА ПРОУЧАВАЊЕ) МАРТ 2016.

Питања читалаца

Питања читалаца

Колико дуго је Божји народ био у ропству Вавилона Великог?

Кратко речено, од другог века н. е. до 1919. године. На основу чега смо дошли до овог новог разумевања?

Сви докази показују да је ово ропство окончано 1919, од када се помазани хришћани скупљају у прочишћену хришћанску скупштину. Божји народ је био испитан и прочишћен одмах након што је Божје Краљевство почело да влада на небу 1914. године * (Мал. 3:1-4). После тога је Исус 1919. поставио „верног и разборитог роба“ да Божјем народу даје духовну „храну у право време“ (Мат. 24:45-47). Божји народ је те године био ослобођен из ропства Вавилону Великом и, симболично речено, враћен у своју земљу (Откр. 18:4). Али када је доспео у то ропство?

Раније смо сматрали да је ропство Вавилону Великом почело 1918. године и да је кратко трајало. На пример, у Стражарској кули од 15. марта 1992. стајало је следеће: „Као што је Божји древни народ за неко време доспео у вавилонско заробљеништво, Јеховине слуге су 1918. до одређене мере доспеле у ропство Вавилона Великог.“ Међутим, додатним истраживањем је утврђено да је ово ропство почело много раније.

Осмотримо једно пророчанство које је указивало на то да ће Божји народ бити заробљен и касније ослобођен. Оно је забележено у Језекиљу 37:1-14. Језекиљ је у једној визији видео долину пуну костију, које су касније оживеле и постале велика војска. Јехова му је објаснио да те кости представљају „цео Израелов дом“. Ово пророчанство се најпре испунило на израелском народу, а касније и на „Израелу Божјем“, то јест на помазаницима (Гал. 6:16; Дела 3:21). Како се на Израелу Божјем испунило то што су кости оживеле и постале велика војска? Тако што је Божји народ 1919. био ослобођен из ропства Вавилону Великом. Али како се из овог пророчанства види да је то ропство дуго трајало?

Као прво, за кости се каже да су се „осушиле“ и да су биле „веома суве“ (Језек. 37:2, 11). Из тога се види да је Божји народ дуго био „мртав“. Као друго, мртви су враћени у живот постепено, а не одједном.  Најпре се зачуло шушкање и „кости су почеле да се примичу једна другој“. После тога су се на костима појавиле „тетиве и месо“. Затим је месо било прекривено кожом. Тада је у тела „ушао дах“, па су оживела. На крају је Јехова одвео своје слуге у њихову земљу. За све то је било потребно време (Језек. 37:7-10, 14).

Древни Израелци су дуго били у ропству. То ропство је почело 740. пре н. е., када је десет израелских племена, која су чинила северно краљевство, било поражено и одведено у заробљеништво. И Јерусалим је 607. пре н. е. био разорен и тада су прогнана преостала два племена, која су чинила јужно краљевство. Заробљеништво Божјег народа окончано је 537. пре н. е., када се једна мала група Јудејаца вратила у земљу да би обновила храм и поново обожавала Јехову у Јерусалиму.

На основу свега овога, јасно је да Божји народ није био у ропству Вавилона Великог само од 1918. до 1919. године, него много дуже. Исус је такође указао на тај дуг период када је рекао да ће кукољ, који представља лажне хришћане, расти заједно са пшеницом, то јест „синовима краљевства“ (Мат. 13:36-43). Током тог времена је било мало правих хришћана. Многи који су се изјашњавали као хришћани прихватили су лажна учења и постали су отпадници. Зато се може рећи да је хришћанска скупштина била у ропству Вавилона Великог. То ропство је почело негде у другом веку и трајало је све до времена краја, када је очишћен духовни храм (Дела 20:29, 30; 2. Сол. 2:3, 6; 1. Јов. 2:18, 19).

Током тих векова, верске вође су имале велику власт, чак већу од политичких вођа. Да би задржале контролу над народом, нису дозвољавале људима да читају Библију на свом језику. Неко време је то чак био злочин, због ког су неки били спаљени на ломачи. Свако ко би се успротивио свештенству био би сурово кажњен. Било је скоро немогуће сазнати библијску истину и пренети је другима.

Из Језекиљеве визије такође сазнајемо да је Божји народ постепено враћен у живот и ослобођен утицаја лажних учења. Када је то почело и како се одвијало? У визији се спомиње да се „зачуло [...] шушкање“. То је почело да се испуњава неколико векова пре времена краја. На који начин? Иако су лажна  учења још увек имала снажан утицај на људе, појединци су трагали за истином и желели су да служе Богу. Неки од њих су давали све од себе како би превели Библију на језик обичног народа. Други су истраживали Божју Реч и говорили су људима о ономе што су сазнали из ње.

Касније, у другој половини 19. века, Чарлс Расел и његови сарадници марљиво су настојали да открију библијску истину и да служе Јехови. Тако се испунио детаљ из визије у ком месо и кожа прекривају кости. Сионска стражарска кула и друге публикације помогле су искреним особама да разумеју истину. Касније је Божјем народу још више ојачана вера помоћу „Фото-драме стварања“ из 1914. године и књиге Свршена тајна из 1917. На крају је 1919. године Божји народ симболично речено оживео и био враћен у своју земљу. С временом су се малој групи помазаних хришћана придружили многи који имају наду у живот на земљи, тако да су сви заједно постали „веома велика војска“ (Језек. 37:10; Зах. 8:20-23). *

С обзиром на све наведено, можемо закључити да је Божји народ доспео у ропство Вавилона Великог у другом веку, када је почело да се шири отпадништво. Правим хришћанима је доста дуго било веома тешко да служе Јехови, баш као и Израелцима док су били у изгнанству. Веома смо срећни што је тај период завршен и што живимо у време када се испуњава пророчанство: „Они који су разборити сијаће попут сјајног небеског свода.“ Захваљујући томе, данас многи имају прилику да се „прочисте“ и служе Богу на исправан начин (Дан. 12:3, 10).

Да ли је Сатана заиста одвео Исуса до храма када га је искушавао?

Не можемо са сигурношћу рећи да ли је Исус заиста био одведен до храма или је то било само путем визије. У нашим публикацијама су биле споменуте обе могућности.

Осмотримо најпре шта пише у Библији. Апостол Матеј је у свом јеванђељу написао да је „Ђаво повео [Исуса] у свети град [и] поставио га на врх храмског зида“ (Мат. 4:5). Лука је у свом јеванђељу слично описао тај догађај: „Тада га је одвео у Јерусалим [и] поставио га на врх храмског зида“ (Лука 4:9).

Раније је у нашим публикацијама било речено да Сатана вероватно није дословно одвео Исуса у храм када га је искушавао. На пример, у Стражарској кули од 1. марта 1961. (енгл.), стајало је следеће: „Изгледа да не треба дословно разумети све што се спомиње у вези са искушењима која је Исус доживео у пустињи. Свакако не постоји гора с које би неко могао видети ’сва краљевства света и њихову славу‘. Зато можемо закључити да Сатана није дословно одвео Исуса ’у свети град‘ и поставио га ’на врх храмског зида‘. То није било неопходно да би ово било право искушење.“ Међутим, у каснијим издањима Стражарске куле било је објашњено да би Исус страдао да је скочио, чиме се указује на то да се заиста налазио на неком високом месту.

Неки кажу да Исус, пошто није био из Левијевог племена, уопште није смео да улази у храм, па самим тим ни да буде на врху храмског зида. То их је навело на закључак да је реч о визији. И пророк Језекиљ је неколико векова раније одведен у храм путем визије (Језек. 8:3, 7-10; 11:1, 24; 37:1, 2).

Међутим, ако је ово искушење било само у облику визије, намећу се следећа питања:

  • Да ли би позив да скочи с врха храмског зида заиста представљао искушење за Исуса?

  • Ако је Сатана тражио да Исус претвори право камење у хлеб и да му се заиста поклони, зар није онда логично да је желео и да Исус стварно скочи с храма?

С друге стране, ако Исус јесте био на врху храмског зида, постављају се друга питања:

  • Да ли је Исус прекршио Закон тиме што је стајао на врху храмског зида?

  • Како је Исус из пустиње доспео у Јерусалим?

Резултати неких истраживања могу нам помоћи да добијемо одговор на ова два питања.

Према професору Доналду Карсону, који се бави изучавањем грчког дела Светог писма, реч која се у оба јеванђеља преводи са „храм“ (грчки: хијерон) „вероватно указује на читав комплекс, а не само на зграду храма“. Дакле, Исус није обавезно морао да стоји на врху самог храма. Могао је да буде и у југоисточном делу храмског подручја, где се налазила грађевина с равним кровом. Ако би стајао на том крову, био би такорећи на највишем месту на подручју храма, јер би се налазио на чак 140 метара изнад долине Кедрон. Древни историчар Јосиф Флавије је рекао да ако би неко одатле погледао надоле, „завртело би му се у глави“ од толике висине. На том месту су могли да буду и они који нису Левити и зато никоме не би представљало проблем ако би Исус био тамо.

Али како је Исус из пустиње доспео у храм? То не знамо. Једноставно се каже да је био одведен у Јерусалим. Из кратког описа тога како је Ђаво искушавао Исуса не сазнајемо колико је то трајало нити колико је Исус био удаљен од Јерусалима. Такође, у јеванђељима се не каже да је Исус остао у пустињи све време док је био искушаван. Чак је могуће да је Исус отишао пешке до Јерусалима, иако му је за то било потребно доста времена.

Међутим, шта се може рећи за искушење у ком је Ђаво показао Исусу „сва краљевства света“? Исус сигурно није дословно видео та краљевства, јер се она не би могла видети ни с једне планине. Сатана их је вероватно показао Исусу путем неке визије, као што ми данас путем пројектора и платна можемо некоме показати слике из целог света. Међутим, иако је то била само визија, Ђаво је желео да му се Исус заиста поклони (Мат. 4:8, 9). С друге стране, када је реч о искушењу да Исус скочи с врха храмског зида, можемо рећи да оно не би било тако озбиљно да је Исус само у визији одведен до храма. Да би то заиста било искушење, било је потребно да његов живот стварно буде доведен у опасност.

Као што је речено на почетку, не можемо тачно знати на који начин је Исус одведен до храма. Дакле, не можемо одбацити могућност да је Исус стварно отишао у Јерусалим и стао на врх храмског зида. У сваком случају, можемо бити сигурни да су искушења била стварна и да се Исус сва три пута одлучно супротставио Сатани.

^ одл. 12 И у Језекиљу 37:1-14 и у Откривењу 11:7-12 говори се о нечему што се десило 1919. године. Међутим, пророчанство из Језекиља говори о томе како је цео Божји народ, након што је дуго био у ропству, поново почео да служи Богу на прави начин. С друге стране, у Откривењу се указује на то да је 1919. мала група помазане браће која је предводила Божји народ симболично речено оживела након што је накратко била неактивна због прогонства.