Подешавања за приступ

Изабери језик

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

СТРАЖАРСКА КУЛА (ИЗДАЊЕ ЗА ПРОУЧАВАЊЕ) АПРИЛ 2016.

 ЖИВОТНА ПРИЧА

Како су бивше часне сестре упознале библијску истину

Како су бивше часне сестре упознале библијску истину

„ПРЕСТАНИ да ми причаш о томе!“, викала је моја млађа сестра Арасели. „Уопште ме не занима та твоја религија! Мука ми је и од ње и од тебе!“ Сада имам 91 годину, али се још увек добро сећам колико ме је то погодило. Међутим, у Проповеднику 7:8 пише: „Бољи је крај ствари него почетак.“ И то је заиста било тако у нашем случају (Фелиса).

Фелиса: Потичем из врло религиозне породице. Тринаест наших рођака су свештена лица или чланови неког католичког реда. Папа Јован Павле II је чак једног од њих, који је био свештеник и учитељ у једној католичкој школи, прогласио блаженим. Моја породица је скромно живела. Отац ми је био ковач, а мајка је радила као надничар на њивама. Ја сам најстарија од осморо деце у породици.

Када сам имала 12 година, у Шпанији је избио грађански рат. Након рата, мој отац је послат у затвор. Његова либерална схватања су била трн у оку тадашњој диктаторској власти. Мојој мајци је било изузетно тешко да прехрани породицу тако да јој је једна пријатељица предложила да моје три млађе сестре, Арасели, Лаури и Рамони, пошаље у један самостан у граду Билбау. Тамо би барем имале шта да једу.

Арасели: Нас три смо тада имале само 14, 12 и 10 година, тако да нам је раздвајање од породице веома тешко пало. Наш задатак у самостану је био да чистимо. Након две године, часне сестре су нас пребациле у један већи самостан у Сарагоси, који је служио и као дом за старе. Тамо смо чистиле кухињу, што је за нас децу био прилично тежак посао.

Фелиса: Када су моје сестре отишле у Сарагосу, моја мајка и наш свештеник, који је био мој ујак, сматрали су да би требало да и ја пођем у тај исти самостан. Желели су да ме на тај начин одвоје од једног момка којем сам се у то време свиђала. Будући да сам одмалена била веома религиозна, допала ми се идеја да неко време будем у самостану. Имала сам обичај да сваки дан идем на мису и чак сам маштала о томе да једног дана постанем мисионар попут једног нашег рођака који је био калуђер у Африци.

Самостан у Сарагоси, у Шпанији (лево); превод Библије Накар – Колунга (десно)

 Међутим, часне сестре уопште нису подржавале моју жељу да служим Богу у некој другој земљи, тако да ме је живот у самостану на неки начин гушио. Након што сам тамо провела годину дана, одлучила сам да се вратим кући да бих неговала свог ујака. Осим што сам обављала кућне послове, сваке вечери сам се заједно с њим молила користећи бројаницу. Волела сам да аранжирам цвеће у цркви, као и да, у складу са обичајима цркве, облачим кипове девице Марије и других светаца.

Арасели: У међувремену су се наше околности у самостану промениле. Након што сам дала први завет, часне сестре су одлучиле да нас три раздвоје. Рамони је остала у Сарагоси, Лаури је отишла у Валенсију, а мене су послале у Мадрид, где сам дала други завет. Самостан у Мадриду је обезбеђивао смештај за студенте, стара лица, као и за посетиоце, тако да је посла било на претек. Ја сам радила у болници у склопу самостана.

Искрено говорећи, очекивала сам да ће живот часне сестре бити много смисаонији. Пре него што сам дошла у самостан, надала сам се да ћу тамо моћи да читам Библију и да је разумем. Али нико ме није поучавао о Богу или Исусу и нисмо читали Библију. Једино што сам могла научити у самостану били су неки изрази на латинском, приче о животу „светаца“ и молитве девици Марији. Све остало време ми је одлазило на тежак физички рад.

То је почело да ме забрињава тако да сам разговарала са настојницом самостана. Рекла сам јој да по мом мишљењу стварно нема смисла да толико радим за туђи џеп, док моја породица трпи. Она ме је закључала у једну собу, надајући се да ће ме тиме одвратити од тога да изађем из самостана.

Три пута су ме пустили да изађем из собе, али само зато да би видели да ли још увек планирам да напустим самостан. Када су видели да нећу попустити, рекли су ми да напишем изјаву у којој би стајало да одлазим из самостана зато што бих радије да служим Сатани него Богу. То ме је шокирало. Иако сам очајнички желела да одем, једноставно нисам могла да напишем тако нешто. На крају сам затражила да се исповедим свештенику и рекла сам му шта се догодило. Он се постарао да ме врате у пређашњи самостан у Сарагоси. Након што сам тамо провела неколико месеци, дозволили су ми да одем из самостана. Недуго затим, Лаури и Рамони су се такође вратиле кући.

РАЗДВАЈА НАС „ЗАБРАЊЕНА“ КЊИГА

Фелиса

Фелиса: Након неког времена сам се удала и преселила у Кантабрију. И даље сам редовно  ишла на мису. Једне недеље је свештеник рекао нешто што ми је привукло пажњу. Наиме, показао је једну књигу и љутито узвикнуо: „Видите ли ову књигу?“ Била је то књига Истина која води до вечног живота. Рекао је: „Ако је добијете од некога, донесите је мени или је баците!“

Никад нисам видела ту књигу, али сам одмах пожелела да је имам. Догодило се да су баш неколико дана након тога две жене које су биле Јеховини сведоци покуцале на моја врата и понудиле ми „забрањену“ књигу. Прочитала сам је исте ноћи, а када су поново навратиле, пристала сам да проучавам Библију с њима.

„Забрањена“ књига

Убрзо је истина из Библије дирнула моје срце. Мој некадашњи религиозни жар претворио се у дубоку љубав према Јехови и почела сам ревно да проповедам оно што сам научила. Крстила сам се 1973. Премда сам имала врло мало прилика да разговарам о томе са члановима своје породице, учинила сам све што сам могла да им пренесем оно што сам сазнала. Као што сам поменула на почетку, они су се снажно противили свему томе, посебно моја сестра Арасели.

Арасели: Због лоших искустава у самостану постала сам огорчена. Па ипак, и даље сам недељом ишла на мису и сваки дан сам се молила користећи бројаницу. Још увек сам имала велику жељу да разумем Библију и молила сам Бога да ми помогне у томе. Међутим, када ми је Фелиса причала о својим веровањима, она је то чинила са толиким одушевљењем да је мени деловала као фанатик. Често бих се посвађала с њом због тога.

Арасели

Неколико година касније, отишла сам у Мадрид због посла и тамо сам се и удала. С временом сам постала веома скептична. Приметила сам да многи људи који редовно иду на мису заправо не живе по ономе што се каже у јеванђељима. Зато сам престала да идем у цркву. Више нисам веровала у „свеце“, у исповедање греха нити у то да постоји пакао. Чак сам се решила свих својих слика светаца. Нисам била сигурна да ли је исправно то што радим. Била сам разочарана, али сам наставила да се молим Богу да ми помогне да га упознам. Сећам се да су Сведоци неколико пута долазили на моја врата, али ја им никада нисам  отворила. Нисам имала поверења ни у једну религију.

Почетком 1980-их, моје сестре Лаури и Рамони, од којих је једна живела у Француској а друга у Шпанији, почеле су да проучавају Библију са Сведоцима. Сматрала сам да су заведене, баш као и Фелиса. Касније је једна моја комшиница, госпођа Анхелинес, постала моја блиска пријатељица. И она је била Јеховин сведок. Она и њен супруг су ме у неколико наврата питали да ли бих желела да проучавам Библију. Разумели су да је моја скептичност само фасада и да заправо имам велику жељу да упознам Бога. На крају сам пристала, али под условом да користим своју Библију, то јест превод Накар – Колунга.

БИБЛИЈА НАС УЈЕДИЊУЈЕ

Фелиса: У време када сам се крстила, 1973. године, у главном граду Кантабрије, Сантандеру, било је око 70 Сведока. Подручје за проповедање нам је било огромно. Да бисмо га обрадили, углавном смо ишли аутобусом, а касније и колима. На подручју смо имали на стотине села, али смо успели да проповедамо у сваком од њих.

Током свих тих година проучавала сам Библију са много људи, а њих 11 се на крају и крстило. Већина су били католици. Знала сам да треба да будем стрпљива с њима и пуна разумевања, будући да сам и сама некада била веома везана за цркву. Схватила сам да им је потребно време да се ослободе неких дубоко укорењених веровања и да им само Библија и Јеховин свети дух могу дирнути срце и помоћи да разумеју шта је истина (Јевр. 4:12). Мој супруг Бијенвенидо, који је некада био полицајац, крстио се 1979, а моја мајка је почела да проучава нешто пре своје смрти.

Арасели: Иако сам почела да проучавам Библију са Сведоцима, била сам прилично неповерљива према њима. Међутим, како су седмице пролазиле, приметила сам да више нисам огорчена. Највећи утисак на мене је оставило то што су се Сведоци заиста трудили да живе у складу са оним о чему су проповедали. Како је моја вера расла, скептицизам је нестајао и била сам много срећнија него раније. Чак су ми и неке комшинице рекле: „Арасели, само тако настави.“

Сећам се да сам једанпут у молитви рекла: „Јехова, хвала ти што ниси дигао руке од мене већ си био стрпљив са мном и помогао ми да разумем Библију, што сам одувек желела.“ Замолила сам Фелису да ми опрости све оне тешке речи које сам јој упутила. Више нисмо водиле жучне расправе о религији већ смо уживале у занимљивим разговорима о Библији. Крстила сам се 1989, када сам имала 61 годину.

Фелиса: Сада имам 91 годину, удовица сам и имам све мање снаге. Али и даље читам Библију сваки дан, идем на састанке кад год ми здравље то допушта и проповедам колико могу.

Арасели: Волим кад у служби проповедања наиђем на свештеника или часну сестру, вероватно зато што сам и сама некада била часна сестра. Са некима од њих сам водила занимљиве разговоре и дала им литературу на темељу Библије. Сећам се једног свештеника, који ми је након што смо у неколико наврата разговарали, рекао: „Арасели, ја се потпуно слажем с тим што кажеш, али шта ја сад да радим у овим годинама? Шта би рекли сви они људи који долазе у цркву и моја породица?“ Одговорила сам му: „А шта би Бог рекао?“ Тужно је климнуо главом, али у то време није имао довољно храбрости да даље трага за истином.

Сећам се једног посебног тренутка у свом животу. Било је то када је мој супруг рекао да жели да пође на састанак са мном. Премда је тада имао преко 80 година, након тог састанка више није пропустио ниједан. Проучавао је Библију и постао некрштени објавитељ. Имам лепе успомене на време када смо заједно ишли у службу проповедања. Умро је два месеца пре конгреса на ком је требало да се крсти.

Фелиса: Једна од највећих радости у мом животу је то што су моје три сестре, које су ми се у почетку противиле, постале моје духовне сестре. Провеле смо многе дивне тренутке заједно, разговарајући о нашем драгом Богу, Јехови, и његовој писаној Речи. Моје сестре и ја коначно можемо да уједињено служимо Богу! *

^ одл. 29 Арасели (87), Фелиса (91) и Рамони (83) и даље верно служе Јехови. Лаури је преминула 1990, као Јеховин сведок.