Пређи на садржај

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

Стражарска кула (издање за проучавање)  |  август 2016.

 ЖИВОТНА ПРИЧА

Пронашао сам срећу у давању

Пронашао сам срећу у давању

КАДА сам имао 12 година, схватио сам да имам нешто вредно што треба поделити с другима. На једном конгресу, један брат ме је упитао да ли бих желео да проповедам. Иако до тада нисам учествовао у проповедању, рекао сам да желим. Отишли смо на подручје и дао ми је неке брошуре о Божјем Краљевству. „Ти проповедај људима који живе на оној страни улице“, рекао је, „а ја ћу на овој“. Иако сам био веома напет, почео сам да проповедам од куће до куће, и на моје изненађење, брзо сам уручио све брошуре. Очигледно је људима било потребно оно што сам имао.

Рођен сам 1923. у граду Чатаму, у енглеској области Кент. Одрастао сам у свету препуном разочараних људи. Након Великог рата, свет није био бољи. Моји родитељи су били разочарани свештенством баптистичке цркве, које је гледало само сопствене интересе. Када сам имао око девет година, моја мајка је почела да посећује састанке Међународног удружења истраживача Библије, како су се у то време Јеховини сведоци звали. Једна сестра је нама деци држала часове Библије и дала нам књигу Харфа Божја. Баш ми се свидело оно што сам учио.

УЧИО САМ ОД СТАРИЈЕ БРАЋЕ

Као тинејџер, уживао сам да преносим људима поруку наде из Божје Речи. Иако сам често са̂м проповедао од куће до куће, ипак сам доста тога научио и док сам проповедао с другима. На пример, један старији брат и ја смо бициклима ишли до подручја и успут смо наишли на једног свештеника. Добацио сам: „Ево га јарац.“ Брат је сишао с бицикла и замолио ме да седнемо на пањ. Рекао је: „Ко ти је дао овлашћење да судиш ко је јарац? Хајде да будемо срећни што проповедамо добру вест, а суд оставимо Јехови.“ Током тог времена, научио сам да срећа проистиче из давања (Мат. 25:31-33; Дела 20:35).

Један други старији брат ме је научио да је, уколико желимо да пронађемо срећу у давању, понекад потребно да стрпљиво истрајемо. Његова жена није волела Јеховине сведоке. Једном приликом, позвао ме је у свој дом на освежење. Жена је била толико љута што је он био у служби проповедања да је почела да нас гађа кесицама чаја. Он је није прекорио, већ је смирено вратио кесице на своје место. Годинама касније, његово стрпљење је било награђено, када се његова жена крстила као Јеховин сведок.

 Моја жеља да другима преносим наду о будућности бивала је све већа, тако да смо се моја мајка и ја крстили у Доверу, марта 1940. Када сам имао 16 година, у септембру 1939, Велика Британија је објавила рат Немачкој. Јуна 1940, док сам стајао на улазу куће, посматрао сам хиљаде истраумираних војника у камионима. То су били преживели из Битке код Денкерка. У њиховим очима нисам могао ухватити ни трачак наде и због тога сам чезнуо да им говорим о Божјем Краљевству. Касније те исте године, почело је бомбардовање Велике Британије. Сваке ноћи сам посматрао како немачки бомбардери лете изнад наше области. Било је ужасно чути звиждање бомби које падају. Када смо следећег јутра изашли напоље, видели смо да су многе куће сравњене са земљом. Све боље сам разумео да је Краљевство једина нада за будућност.

КАКО САМ ЗАПОЧЕО С ПИОНИРСКОМ СЛУЖБОМ

Године 1941, започео сам с пуновременом службом, у којој сам уживао. Већ неко време сам радио у бродоградилишту у Чатаму, где сам учио како се праве бродови. Посао је био веома тражен и имао сам одличне услове за рад. Јеховини сведоци су већ дуже време разумели да не би требало да учествују у рату. Око 1941, схватили смо да не бисмо смели да радимо у војној индустрији (Јов. 18:36). Пошто су се у бродоградилишту израђивале и подморнице, одлучио сам да напустим посао и посветим се пуновременој служби. Моја прва додела је била у прелепом граду Сајренсестеру у Котсволду.

Када сам напунио 18 година, доспео сам у затвор где сам провео девет месеци јер сам одбио војну службу. Уплашио сам се када су се врата ћелије затворила и кад сам остао потпуно сам. Али убрзо су чувари и други затвореници почели да се распитују зашто сам ту и било ми је драго што сам им говорио о својој вери.

Након пуштања из затвора, придружио сам се Леонарду Смиту *. Нас двојица смо проповедали у многим местима у области Кент, одакле смо обојица. Нацистички авиони су морали да прелете Кент да би бомбардовали Лондон. Почевши од 1944, преко хиљаду бомби је пало на ову област. Те бомбе су заправо биле беспилотне летелице пуне експлозива. Када смо чули да се мотор летелице гаси, знали смо да ће убрзо пасти и експлодирати. Сви су били преплашени. У то време смо проучавали Библију с једном  петочланом породицом. Понекад бисмо се сакрили испод њиховог металног стола, који би нас заштитио у случају да се кућа сруши. Наш труд око ове породице се исплатио, јер су се касније сви крстили.

ПРОПОВЕДАЊЕ У ДРУГИМ ЗЕМЉАМА

Најављивање конгреса на почетку моје пионирске службе у Ирској (испод)

Након рата, служио сам као пионир две године на југу Ирске. Нисмо били свесни колико се Ирска разликовала од Енглеске. Ишли смо од врата до врата тражећи смештај, говорећи да смо мисионари. На улици смо уручивали часописе. Како је то само било сулудо чинити у католичкој земљи! Једном приликом нам је један човек претио, па сам се обратио полицајцу који ми је рекао: „А шта сте очекивали?“ Нисмо знали колико је свештенство имало велику моћ. Људи би добили отказ на послу уколико би узели нашу литературу, а ми бисмо морали да тражимо други смештај.

Убрзо смо схватили да је најбоље да, када стигнемо на ново подручје, проповедамо у местима где нас свештеник не познаје. Зато смо ишли да проповедамо далеко од места где смо били смештени. На крају бисмо посетили људе који живе у близини. У Килкенију смо три пута седмично проучавали с једним младићем, упркос претњама насилне руље. Заиста сам уживао да друге поучавам истини из Библије, тако да сам поднео молбу за мисионарску обуку у Библијској школи Галад.

Једрењак Сибија је био наш мисионарски дом од 1948. до 1953. (десно)

Након петомесечне обуке у Њујорку, нас четворица који смо дипломирали у Галаду, добили смо доделу на малим острвима у Карипском мору. У новембру 1948, напустили смо Њујорк у једрењаку дужине 18 метара, названом Сибија. Пре тога нисам пловио тако да сам био веома узбуђен. Један од нас, Гаст Маки, био је искусан капетан. Научио нас је неким основама пловидбе, као што је дизање и спуштање једара, како да користимо компас и како да се изборимо с ветром. Гаст је вешто управљао једрењаком наредних 30 дана, упркос јаким олујама, док нисмо стигли до Бахамских острва.

ПРОПОВЕДАЊЕ ОСТРВЉАНИМА

Након што смо неколико месеци проповедали на Бахамским острвима, кренули смо у проповедање од Девичанских острва, па скоро до Тринидада. Тако смо обрађивали острвско подручје дуго 800 километара. Пет година смо проповедали на изолованим острвима где није било Сведока. Понекад седмицама нисмо могли ни да пошаљемо ни да примимо пошту. Али како смо били срећни што смо могли да проповедамо Јеховину реч на овим острвима! (Јер. 31:10).

Посада мисионарског брода Сибија (слева надесно): Рон Паркин, Дик Рајд, Гаст Маки и Стенли Картер

Када бисмо се усидрили у неки залив, били смо права атракција за острвљане. Неки нису никада видели ни једрењак, ни белце. Они су били пријатељски расположени и религиозни људи који су добро познавали Библију. Често би нам дали свежу рибу, авокадо и кикирики. Наш једрењак је био веома мали, али је било места за спавање, кување и прање одеће.

Пловили смо једрењаком уз обалу и цео дан посећивали људе. Позивали бисмо их на библијско предавање. Када бисмо у сутон зазвонили бродским звоном, било је прелепо видети како становници долазе. Њихове уљане лампе биле су попут звезда које се спуштају низ путељке. Понекад је било стотину људи и остајали су до касно у ноћ, постављајући питања. Уживали су у певању,  тако да смо откуцали речи неких песама Краљевства и затим их поделили. Нас четворица смо запевали гласно, а затим су нам се остали придружили. Њихова хармонија гласова је звучала прелепо. Каква срећна времена!

Након што бисмо завршили неки библијски курс, појединци с којима смо проучавали заједно би с нама кренули до следеће породице да би се придружили проучавању. Иако смо морали да након неколико седмица напустимо место, замолили бисмо особе које су се највише занимале за Библију да проучавају с другима док се ми не вратимо. Како је било лепо видети што су неки од њих озбиљно схватали свој задатак.

Данас су многа од ових острва пуна туриста, али тада су била мирна места с тиркизним лагунама, пешчаним плажама и палмама. Обично бисмо од једног до другог острва пловили ноћу. Делфини су пливали поред нашег брода и све што сте могли чути је био звук брода док сече воду. Месечина на мирном мору остављала је сребрни траг који се протезао ка хоризонту.

Након што смо пет година проповедали на острвима, отпловили смо за Порторико како бисмо заменили једрењак за брод на моторни погон. Кад смо стигли, заљубио сам се у прелепу мисионарку, Максин Бојд. Она је ревно проповедала још од малих ногу. Касније је служила као мисионар у Доминиканској Републици док је католичке власти 1950. нису протерале из земље. Ја сам био члан посаде на броду и имао сам дозволу да останем само месец дана у Порторику. Убрзо је требало да отпловим и будем одсутан неколико година. Рекао сам себи: „Роналде, ако хоћеш да је освојиш, мораћеш брзо нешто да предузмеш“. Након три седмице сам је запросио, а након шест седмица смо били у браку. Максин и ја смо служили као мисионари у Порторику, тако да никад нисам доспео на нови брод.

Године 1956, започели смо с путујућом службом. Многа наша браћа су била сиромашна, али смо волели да их посећујемо. На пример у селу Потала Пастиљо, било је две породице Сведока с много деце и ја сам им често свирао на флаути. Питао сам једну од девојчица по имену Хилда, да ли би желела да иде с нама у службу. Рекла је: „Желим, али не могу. Немам никакву обућу.“ Купили смо јој обућу и она је кренула с нама у проповедање. Годинама касније, када смо Максин и ја посетили Бетел у Бруклину 1972, пришла нам је сестра која је управо завршила обуку за мисионара у школи Галад. Она се спремала да отпутује на своју доделу у Еквадор. Обратила нам се речима: „Не препознајете ме, зар не? Ја сам она девојчица из Пастиља која није имала обућу.“ Да, то је била Хилда! Заплакали смо од радости!

Године 1960, замољени смо да служимо у подружници у Порторику, која се налазила у малој кући у Сан Хуану. На почетку смо Ленарт Џонсон и ја обављали већи део посла. Он и његова жена су били први Сведоци у Доминиканској Републици, а у Порторико су стигли 1957. Касније је Максин радила на обради захтева за претплату часописа, којих је било преко хиљаду сваке седмице. Уживала је у свом послу јер је размишљала о људима који добијају духовну храну.

Уживам у бетелској служби јер је то живот у ком много дајеш. Али и та служба има своје изазове. На пример, током међународног конгреса у Порторику 1967, имао сам превише задужења. Натан Нор, који је тада имао одговоран положај у организацији Јеховиних сведока, дошао је у Порторико. Мислио је да нисам организовао транспорт за мисионаре, иако сам то урадио. Касније ми је дао прилично оштар савет да треба да будем организован и рекао ми да сам га разочарао. Нисам желео да се расправљам с њим, али ми је било криво што ме је погрешно проценио и био сам прилично узнемирен. Међутим, следећи пут када смо Максин и ја срели брата Нора, позвао нас је у своју собу и чак нам спремио оброк.

Док смо били у Проторику, неколико пута смо ишли у Енглеску у посету мојој породици. Отац није прихватио истину када смо  мајка и ја прихватили. Али када су говорници из Бетела долазили у тамошње скупштине, моја мајка их је често позивала да буду гости у нашој кући. Мој отац је видео како су надгледници Бетела понизни у односу на свештенство, које му се већ доста раније било смучило. Тако се 1962. крстио као Јеховин сведок.

С Максин у Порторику, недуго након нашег венчања и на нашој 50-годишњици, 2003

Моја драга жена Максин, умрла је 2011. Једва чекам да је поново видим када буде ускрснула. С радошћу размишљам о томе! Током 58 година заједничког живота, Максин и ја смо посматрали како Јеховин народ у Порторику расте са око 650 на 26 000! Затим је 2013. подружница у Порторику спојена с подружницом у Сједињеним Државама. Ја сам тада замољен да служим у Волкилу у држави Њујорк. Након 60 година службе у Порторику, осећао сам се као прави Порториканац. Али дошло је време да се преселим.

„БОГ ВОЛИ ОНОГА КО РАДОСНО ДАЈЕ“

И даље веома уживам да служим Богу у Бетелу. Сада имам преко 90 година и мој задатак је да као духовни пастир храбрим друге чланове бетелске породице. Откако сам стигао у Волкил, посетио сам више од 600 њих. Неки који дођу код мене, желе да разговарају о личним или породичним проблемима. Другима је потребан савет како да успеју у бетелској служби. Неким нововенчаним паровима потребан је савет о браку. Неки су добили другу доделу. Ја их све пажљиво слушам и ако постоји прилика за то, често им кажем: „Бог воли онога ко радосно даје. Будите радосни на својој додели. То је за Јехову“ (2. Кор. 9:7).

Остати радостан у Бетелу је подједнако велик изазов као и на сваком другом месту: Мораш себе стално подсећати зашто је оно што радиш важно. Све што радимо у Бетелу је света служба. Својом службом помажемо „верном и разборитом робу“ да пружа духовну храну братству широм света (Мат. 24:45). Где год да служимо Јехови, ми имамо прилику да га славимо. Уживајмо у ономе што очекује од нас да радимо, јер „Бог воли онога ко радосно даје“.

^ одл. 13 Животна прича Леонарда Смита налази се у Стражарској кули од 15. априла 2012.