Пређи на садржај

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

Годишњак Јеховиних сведока за 2017.

Проповедање на станици жичаре у Хулоу

 ГРУЗИЈА

„То је наследство Јеховиних слугу“ (Ис. 54:17)

„То је наследство Јеховиних слугу“ (Ис. 54:17)

ЈЕХОВИНИ СВЕДОЦИ у Грузији неуморно проповедају добру вест и Јехова благосиља њихов труд. Тако се добра вест проширила до скоро сваког дела ове државе.

Горе: Објавитељи се припремају да проповедају у Ушгулију, који се налази на надморској висини од око 2 200 метара

Недавних година, ревни објавитељи и пионири су поклонили више пажње подручјима на којима се ретко проповеда. У планинским  крајевима, до неких забачених села и засеока може се доћи само теренским возилима или жичаром.

Објавитељи у Сванетији

Почевши од 2009, грузинска подружница сваке године доставља скупштинама списак недодељених подручја и позива објавитеље да тамо проповедају. Многи су показали самопожртвован дух и прихватили тај позив.

Ана и Темури Блијадзе

Темури и Ана Блијадзе су се тек били венчали када су сазнали да је потребна помоћ у Аџарији. Управо су били купили плац за градњу куће. Али пружила им се и прилика да учине више у служби.

У Аџарију су најпре дошли само на недељу дана. Присећајући се првих утисака, Темури каже: „Тамошњи објавитељи су морали много да пешаче до удаљених села. Пошто смо имали комби, помислио сам да би овде добро дошао.“

Ана додаје: „Није било нимало лако преселити се тако далеко од своје скупштине и породице пошто смо веома везани за њих. Али осетили смо да је Јехова благословио тај наш корак.“ Већ више од три године, Темури и Ана помажу групи у аџаријском граду Кеда.

Довитљиве пионирке

Привремени специјални пионири су много учинили у проповедању на удаљеним подручјима. Многи од њих су одлучили да остану тамо где су привремено били послати како би наставили да се брину о онима с којима су почели да проучавају.

 Две пионирке су имењакиње — обе се зову Хатуна. Добиле су задатак да проповедају у прелепом граду Манглисију. Тамо није било ниједног Сведока, али сестре су имале много успеха у служби. Већ првог месеца су водиле 9 библијских курсева, другог 12, наредног 15, а затим 18! Одлучиле су да остану тамо да би наставиле да помажу заинтересованим особама.

Наше сестре су морале бити веома довитљиве да би нашле начина да се издржавају. Многи посетиоци овог града воле да купе тамошњи специјалитет — слатко од борових шишарки, које је добро за здравље. Зато су сестре сакупљале још зелене шишарке да би правиле слатко и продавале га на пијаци. А онда су изненада добиле још један извор прихода.

 Једна жена с којом су проучавале Библију донела им је неколико пилића. Није ни знала да је једна кокошка снела јаја на скривеном месту па су се излегли пилићи. Тај неочекивани „вишак“ она је желела да поклони својим учитељицама Библије. Сестре су дошле на идеју да одгаје те пилиће и наставе да гаје живину. То им је постао главни извор прихода.

Једна од њих каже: „Уз Јеховину помоћ и помоћ наше браће и особа с којима смо проучавале, провеле смо у Манглисију пет година.“ Тамо је основана група која и данас постоји.

Хатуна Харебашвили и Хатуна Тсулаја у Манглисију

Служење на страном језику

Недавних година је у Грузију дошло много странаца. Многи пионири су увидели да је то ново подручје за службу. Зато су почели да уче језике као што су арапски, азербејџански, кинески, енглески, персијски и турски.

Многи пионири су се прикључили групама и скупштинама на неком страном језику. Неки су се преселили у другу земљу у којој је помоћ још потребнија. Браћа Гиорги и Гела су имали око 20 година када су се преселили у суседну земљу. „Хтели смо да дамо све од себе за Јехову, а пресељење је била савршена прилика за то“, каже Гиорги.

Размишљајући о тим годинама, брат Гела каже: „Много сам научио служећи на таквом подручју као старешина. Диван је осећај када Јехова преко тебе помаже својим ’овчицама‘“ (Јов. 21:17).

Гиорги још каже: „Није све било савршено, али смо се усредсредили на службу и нисмо ни  помишљали да одустанемо. Осећали смо да радимо праву ствар.“

Један други брат који се исто зове Гела неколико година је служио у Турској. Он се присећа: „У почетку, док још нисам знао језик, почео сам да губим радост. Али кад сам коначно могао да комуницирам с браћом и људима на подручју, мојој срећи није било краја.“

Сестра која је више од десет година служила као пионир у Истанбулу, рекла је: „Осећала сам да ме Јехова подржава још од првог дана мог пресељења. Када служиш као пионир на страном језику, скоро сваког дана доживљаваш ситуације попут оних из Годишњака.“