Подешавања за приступ

Изабери језик

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

Годишњак Јеховиних сведока за 2014.

 СИЈЕРА ЛЕОНЕ И ГВИНЕЈА

Умакли смо побуњеницима

Ендру Бон

Умакли смо побуњеницима
  • РОЂЕН: 1961.

  • КРШТЕН: 1988.

  • НЕКИ ПОДАЦИ: Када је 1991. избио рат, служио као општи пионир у граду Пендембу, на истоку Сијера Леонеа.

ЈЕДНОГ поподнева побуњеници су ушли у град и отприлике два сата пуцали у ваздух. Међу њима су били млади тинејџери који су једва држали оружје у руци. Били су веома прљави, с неуредном и запуштеном косом, и деловало је да су дрогирани.

Следећег дана почео је масакр. Војници су брутално сакатили, убијали и силовали. Владао је општи хаос. Брат Амара Бабаво, његова породица и четири заинтересоване особе склонили су се у моју кућу. Били смо престрашени.

Ускоро се појавио командир побуњеника и наредио нам да следећег јутра дођемо на војну обуку. Били смо одлучни да останемо неутрални, иако нас је то могло коштати главе. Молили смо се скоро целу ноћ. Устали смо рано, размотрили дневни цитат и чекали да побуњеници дођу. Нису се појавили.

„Ви читате дневни цитат. Мора да сте Јеховини сведоци“

 Касније су побуњенички официр и четворица његових људи запосели моју кућу. Рекли су нам да останемо, па смо наставили да редовно одржавамо састанке и свако јутро осматрамо дневни цитат. Неки војници су рекли: „Ви читате дневни цитат. Мора да сте Јеховини сведоци.“ Библија их није занимала али нас су поштовали.

Једног дана се појавио заповедник који је дошао у контролу војника који су се настанили у мојој кући. Салутирао је брату Бабавоу и руковао се с њим. Обратио се војницима и запретио: „Овај човек је мој шеф и ваш шеф. Ако њему или онима који су с њим зафали длака главе, нећете се лепо провести. Јел’ јасно?“ „Јесте!“, узвратили су војници. Заповедник нам је затим дао писмо у којем се припадницима Уједињеног револуционарног фронта наређује да нам не науде јер смо мирољубиви грађани.

Неколико месеци након тога, побуњеничке фракције су почеле међусобно да се сукобљавају, па смо побегли у суседну Либерију. Тамо смо се нашли у опасности од друге побуњеничке групе. „Ми смо Јеховини сведоци“, рекли смо им. „Шта онда пише у Јовану 3:16?“, питао је један од војника. Пошто смо цитирали стих, пустио нас је.

Касније смо се сусрели са још једним побуњеничким командиром, који је наредио брату Бабавоу и мени да пођемо с њим. Бојали смо се да ће нас убити. Међутим, рекао нам је да је пре рата проучавао са Сведоцима. Дао нам је новац и узео писмо које је било намењено браћи и однео га у оближњу скупштину. Убрзо су стигла два брата с хуманитарном помоћи и одвела нас на сигурно.