Пређи на садржај

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

Порекло живота — пет питања која заслужују одговор

 1. ПИТАЊЕ

Како је настао живот?

Како је настао живот?

Када си био дете, да ли си икада изненадио родитеље питањем: „Како настају бебе?“ Ако јеси, како су они реаговали? У зависности од твог узраста и њихове личности, родитељи су се можда правили да те нису чули или су ти одговорили на брзину, помало стидљиво. Можда су ти испричали неку необичну причу за коју се после испоставило да је измишљена. Наравно, пре или касније дете треба да сазна истину о чудесном процесу репродукције.

Попут родитеља који се осећају нелагодно када треба да објасне како настају бебе, неки научници су неодлучни када треба да одговоре на далеко важније питање — како је настао живот? Прави одговор на то питање у огромној мери утиче на нечије гледиште о животу. Како је онда живот започео?

Оплођена људска јајна ћелија, увеличана око 800 пута

Шта тврде многи научници? Многе присталице еволуције * рећи ће ти да је живот почео пре више милијарди година, у морским плићацима које је плавила плима или пак дубоко у праокеану. Они сматрају да су се на неким од тих места хемијска једињења спонтано груписала у структуре сличне мехурићима и формирала сложене молекуле који су почели да се удвајају. По њиховом мишљењу, целокупан живот на Земљи је настао случајно, од једне или више тих „једноставних“ првобитних ћелија.

Други подједнако цењени научници, који такође заступају еволуцију, не слажу се са овим објашњењем. Они претпостављају да су прве ћелије или барем њихове главне компоненте доспеле на Земљу из свемира. Зашто? Зато што упркос свем труду научници нису успели  да докажу да живот може настати из неживих молекула. На ту дилему је 2008. указао професор биологије Александр Менеж. Он је рекао да током протеклих 50 година „на основу посматрања и експеримената нису нађени докази који би подупрли хипотезу о спонтаном настанку живота само из молекуларне супе, као и да ниједно ново значајније научно сазнање не води у том правцу“.1

Шта откривају докази? Одговор на питање „како настају бебе?“ поткрепљен је непобитним доказима и то нико не оспорава. Живот увек настаје из већ постојећег живота. Међутим, ако се вратимо довољно далеко у прошлост, да ли је заиста могуће да је тај темељни закон био прекршен? Да ли се живот стварно могао појавити из неживих хемијских једињења? Која је вероватноћа да се такав догађај могао одиграти случајно?

Према научним сазнањима, за постојање ћелије неопходна је сарадња најмање три сложена молекула — ДНК (дезоксирибонуклеинске киселине), РНК (рибонуклеинске киселине) и протеина. Данас би ретко који научник тврдио да се комплетна жива ћелија формирала одједном, пуким случајем, у смеши неживих хемијских једињења. Међутим, колика је вероватноћа да су РНК или протеини спонтано настали? *

Стенли Милер, 1953.

Један експеримент који је први пут изведен 1953. пружио је многим научницима основу за веровање да је живот настао случајно. Те године је Стенли Милер успео да добије неке амино-киселине, главне састојке протеина, тако што је пропустио електричну варницу кроз смешу гасова за коју се претпостављало да је једнака саставу првобитне атмосфере на Земљи. Касније су амино-киселине пронађене и у једном метеориту. Да ли то значи да постоји велика вероватноћа да су сви основни градивни елементи живота производ случајности?

Хемичар Роберт Шапиро, професор емеритус Њујоршког универзитета, каже: „Неки стручњаци претпостављају да би се сви градивни елементи живота лако могли добити у експериментима сличним Милеровом и да су постојали у метеоритима. Али, то није случај.“2 *

Осмотримо молекул РНК. Он се састоји од мањих молекула званих нуклеотиди. Нуклеотид је другачији и незнатно сложенији молекул од амино-киселине. Шапиро каже да „ниједан нуклеотид никада није добијен током експеримената с пропуштањем електричне варнице [кроз смешу гасова] нити је нађен у метеоритима“.3 * Он додаје да је вероватноћа да молекул РНК, способан да сам себе репродукује, настане насумичним везивањем различитих хемијских компоненти „толико занемарљива да би се чак и само један такав догађај било где у видљивом свемиру могао сматрати невиђеном случајношћу“.4

РНК (1) је неопходна за синтезу протеина (2), док су протеини неопходни за стварање РНК. Како је онда само једно или чак обоје могло настати случајно? О рибозомима (3) ће бити речи у другом делу.

Шта се може рећи за молекуле протеина? Они се могу састојати од само 50 па до чак неколико хиљада амино-киселина везаних по веома прецизном редоследу.  Просечан протеин у „једноставној“ ћелији садржи 200 амино-киселина. Чак и у таквим ћелијама постоји више хиљада врста протеина. Према проценама, вероватноћа да је икада у историји Земље један једини протеин који садржи само 100 амино-киселина настао случајно износи око један напрема милион милијарди.

Уколико добијање сложених молекула у лабораторији захтева стручност научника, може ли се веровати да су далеко сложенији молекули у ћелији настали пуким случајем?

Научник Хјуберт Јоки, који је поборник теорије еволуције, иде корак даље. Он каже: „Немогуће је да су се протеини појавили први и да се из њих развио живот.“5 РНК је неопходна за синтезу протеина, док су протеини неопходни за стварање РНК. Шта ако су се, упркос изузетно малим изгледима, протеини и молекули РНК ипак појавили случајно на истом месту и у исто време? Колика је вероватноћа да су се удружили и формирали животни облик способан за саморепродукцију и самостално постојање? „Вероватноћа да се то десило спонтано (под условом да је дошло до случајног споја протеина и РНК) астрономски је мала“, каже др Керол Клеланд, * са Института за астробиологију који је основала НАСА. „Па ипак“, наставља она, „већина истраживача се изгледа ослања на следећу претпоставку — ако успеју да схвате како су протеини и РНК независно настали у првобитним условима у природи, онда ће се питање како је дошло до њиховог удруживања решити само по себи.“ У вези са савременим теоријама о случајном настанку тих градивних елемената живота, она каже: „Ниједна од њих још није пружила задовољавајуће објашњење како се тај процес одвијао.“6

Уколико добијање сложених молекула у лабораторији захтева стручност научника, може ли се веровати да су далеко сложенији молекули у ћелији настали пуким случајем?

Зашто су те чињенице важне? Размисли о препрекама с којима се суочавају истраживачи који сматрају да је живот настао случајно. У једном метеориту су пронашли неке амино-киселине које постоје и у живим ћелијама. Путем детаљно испланираних и пажљиво надгледаних лабораторијских експеримената направили су друге сложеније молекуле. Надају се да ће на тај начин с временом успети да добију све делове потребне за изградњу „једноставне“ ћелије. Ситуација у којој се налазе могла би се упоредити са ситуацијом научника који од природних елемената добија челик, пластику, силикон и жице, и од њих саставља робота. Затим програмира робота да сам себе репродукује. Шта ће тај научник тиме доказати? У најбољем случају, да интелигентно биће може да створи изванредну машину.

Слично томе, ако икад успеју да направе ћелију, научници ће постићи нешто  стварно задивљујуће — али да ли ће тиме доказати да је ћелија могла настати пуким случајем? Зар на тај начин неће доказати нешто сасвим супротно?

Шта ти мислиш? Сви досадашњи научни докази указују на то да живот може проистећи само из постојећег живота. Прихватање тврдње да је чак и „једноставна“ жива ћелија случајно настала из неживе материје захтева веру без темеља.

С обзиром на чињенице, да ли си спреман да покажеш такву веру? Пре него што одговориш на ово питање, осмотри подробније грађу ћелије. То ће ти помоћи да утврдиш да ли су неке научне теорије о постанку живота реалне и логичне — или су попут прича које неки родитељи измишљају када одговарају на питање како настају бебе.

^ одл. 5 У овој брошури се израз „еволуција“ односи на органску еволуцију — теорију да се први живи организам спонтано развио из неживе материје и затим се постепено мењао у све сложеније животне облике.

^ одл. 8 Вероватноћа да је ДНК настала случајно биће осмотрена у трећем делу, „Одакле су дошла упутства?

^ одл. 10 Професор Шапиро не верује да је живот створен. Он верује да је живот настао случајно, на начин који још није потпуно разјашњен.

^ одл. 11 Године 2009, научници са енглеског Универзитета Манчестер објавили су да су у својој лабораторији успели да добију неке нуклеотиде. Међутим, говорећи о методама које су користили, професор Шапиро каже: „[Оне] нипошто не удовољавају мојим критеријумима за веродостојан пут до РНК света.“

^ одл. 13 Др Клеланд није присталица креационизма. Она сматра да је живот настао случајно, на начин који још није потпуно разјашњен.