Подешавања за приступ

Изабери језик

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

Исус — пут, истина и живот

 124. ПОГЛАВЉЕ

Издаја и хапшење

Издаја и хапшење

МАТЕЈ 26:47-56; МАРКО 14:43-52; ЛУКА 22:47-53; ЈОВАН 18:2-12

  • ЈУДИНА ИЗДАЈА

  • ПЕТАР МАЧЕМ БРАНИ ИСУСА

  • ИСУСОВО ХАПШЕЊЕ

Давно је прошла поноћ. Свештеници су се сложили да плате Јуди 30 сребрника да би издао Исуса. Зато је Јуда предводио велику групу свештеничких главара и фарисеја. Пратили су их римски војници с једним војним заповедником на челу.

По свему судећи, одмах након што га је Исус отпустио с пасхалне вечере, Јуда је отишао право код свештеничких главара (Јован 13:27). Они су сакупили групу стражара и војника. Можда их је Јуда прво одвео у горњу собу где су Исус и апостоли раније те вечери прославили Пасху. Сада су прешли долину Кедрон и били на путу у врт. Поред оружја, са собом су имали светиљке и бакље, зато што су били одлучни да пронађу Исуса.

Док их је водио на Маслинску гору, Јуда је био сигуран да зна где може да пронађе Исуса. Док су раније Исус и апостоли путовали из Витаније у Јерусалим и назад, често су се заустављали у Гетсиманском врту. Али сада је била ноћ и Исус је можда био заклоњен под неком маслином. Како ће војници, који можда никада нису видели Исуса, моћи да га препознају? Јуда ће им дати знак: „Кога пољубим, тај је. Ухватите га и одведите под стражом“ (Марко 14:44).

Када је Јуда са осталима стигао у врт, угледао је Исуса с апостолима и упутио се право к њему. „Здраво, учитељу“, рекао је и нежно пољубио Исуса. „Пријатељу, зашто си овде?“, упитао га је Исус (Матеј 26:49, 50). Затим је сам дао одговор: „Јудо, зар пољупцем издајеш Сина човечјег?“ (Лука 22:48). Након тога се више није обраћао свом издајнику.

Онда је стао под светлост бакљи и светиљки и упитао: „Кога тражите?“ Одговорили су му: „Исуса Назарећанина.“ На то је он храбро рекао: „Ја сам тај“ (Јован 18:4, 5). Не знајући шта могу да очекују, људи су попадали по земљи.

Исус није искористио тај тренутак да би побегао под окриљем ноћи, већ их је поново упитао кога траже. Када су му опет рекли: „Исуса Назарећанина“, он је смирено наставио: „Казао сам вам да сам ја тај. Ако дакле мене тражите, пустите ове нека иду.“ Чак и у овом тешком тренутку, Исус није заборавио оно што је раније рекао, наиме, да неће изгубити ниједног ученика (Јован 6:39; 17:12). Сачувао је своје верне апостоле, тако да ниједан није био изгубљен, осим „сина уништења“ — Јуде (Јован 18:7-9). Зато је сада тражио да његове верне следбенике пусте да иду.

Када су војници хтели да га вежу, апостоли су схватили шта се дешава. Упитали су: „Господе, да ударимо мачем?“ (Лука 22:49). Пре него што је Исус успео да одговори, Петар се машио за један од два мача који су апостоли понели са собом. Ударио је првосвештениковог роба који се звао Малхо и одсекао му десно ухо.

Међутим, Исус је дотакао Малхово ухо и излечио рану. Затим је својим апостолима пружио важну поуку заповедивши Петру: „Врати свој мач на његово место, јер сви који се мача хватају од мача ће и погинути.“ Исус се није опирао хапшењу, јер као што је објаснио: „Како би се онда испунила Писма да се тако мора догодити?“ (Матеј 26:52, 54). Затим је додао: „Зар да не пијем чашу коју ми је Отац дао?“ (Јован 18:11). Он је желео да изврши Божју вољу, чак и ако је то значило да ће умрети.

Након тога је окупљеним људима рекао: „Зар сте изашли као на разбојника с мачевима и тољагама да ме ухватите? Сваки дан сам седео у храму и поучавао и нисте ме ухватили. А све се ово догодило да би се испунила пророчка Писма“ (Матеј 26:55, 56).

Војници, војни заповедник и јудејски стражари ухватили су Исуса и свезали га. Када су апостоли то видели, побегли су. Па ипак, „један младић“ — можда ученик Марко — остао је у тој гомили да би видео шта ће се десити с Исусом (Марко 14:51). Међутим, људи су га препознали и покушали да га ухвате, због чега је он бежећи оставио своју горњу ланену хаљину.