Подешавања за приступ

Изабери језик

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

Исус — пут, истина и живот

 130. ПОГЛАВЉЕ

Одведен на погубљење

Одведен на погубљење

МАТЕЈ 27:31, 32; МАРКО 15:20, 21; ЛУКА 23:24-31; ЈОВАН 19:6-17

  • ПИЛАТОВИ ДАЉЊИ ПОКУШАЈИ ДА ОСЛОБОДИ ИСУСА

  • ИСУС ОСУЂЕН И ПОСЛАТ НА ПОГУБЉЕЊЕ

И поред тога што је Исус био немилосрдно мучен и исмеван, Пилатови покушаји да га ослободи нису утицали на свештеничке главаре и њихове саучеснике. Они нису дозволили да ишта спречи Исусово погубљење. Наставили су да вичу: „На стуб с њим! На стуб с њим!“ А Пилат им је рекао: „Узмите га ви и прибијте на стуб, јер ја на њему не налазим никакву кривицу“ (Јован 19:6).

Јудејци нису успели да увере Пилата да је Исус заслужио смрт на основу политичких оптужби. Зато су се поново вратили на оптужбу на верској основи, наиме, да је током суђења пред Синедрионом похулио. „Ми имамо закон“, рекли су, „и по нашем закону он треба да умре, јер је за себе тврдио да је Божји син“ (Јован 19:7). За Пилата је то било нешто ново.

Поново се вратио у двор не би ли пронашао начин да ослободи овог човека, који је поднео ужасно мучење и због ког је његова жена имала лоше снове (Матеј 27:19). Шта да уради поводом ове нове оптужбе коју су Јудејци изнели, а то је да је његов затвореник „Божји син“? Пилат је знао да је Исус из Галилеје (Лука 23:5-7). Па ипак га је упитао: „Одакле си ти?“ (Јован 19:9). Да ли се можда Пилат питао да Исус није већ живео и на неки начин био божанске природе?

Раније му је Исус директно рекао да јесте краљ, али да његово Краљевство није део овог света. Пошто Исус није имао шта да дода оном што је већ рекао, није ништа додао. Његово одбијање да одговори повредило је Пилатов понос. Зато му је Пилат љутито рекао: „Зар мени не одговараш? Зар не знаш да имам власт да те пустим и да имам власт да те прибијем на стуб?“ (Јован 19:10).

Исус му је једноставно рекао: „Не би имао никакву власт нада мном да ти није дато одозго. Зато је већи грех онога који ме је предао теби“ (Јован 19:11). Исус вероватно није мислио ни на кога конкретно. Оно што је хтео да каже јесте да Кајафа, његови саучесници и Јуда Искариотски сносе већу кривицу од Пилата.

Задивљен Исусовим држањем и речима, али и уплашен да Исус није био обичан човек, Пилат је поново покушао да га ослободи. Међутим, Јудејци су у њему пробудили још један страх, када су рекли: „Ако овога пустиш, ниси пријатељ цару! Свако ко се издаје за краља противи се цару“ (Јован 19:12).

Зато га је Пилат поново извео пред мноштво и обратио им се са своје судске столице: „Ево вашег краља!“ Међутим, Јудејци нису попустили. Викали су: „Смакни га! Смакни га! На стуб с њим!“ Пилат их је упитао: „Зар да вашег краља прибијем на стуб?“ Јудејци су се већ дуго бунили против римске власти, па ипак, свештенички главари су одлучно рекли: „Ми немамо краља осим цара“ (Јован 19:14, 15).

Пилат се кукавички повиновао упорним захтевима Јудејаца и предао Исуса да буде погубљен. Војници су са Исуса скинули пурпурни плашт и обукли му његове горње хаљине. Док су га одводили, дали су му да сам носи свој мученички стуб.

Још увек је био петак, 14. нисан, и јутро је већ поодмакло. Исус је био будан од раног јутра претходног дана и претрпео је страшно мучење. Под тежином мученичког стуба, снага га је издала. Зато су војници присилили једног пролазника, Симона из Кирене у Африци, да понесе мученички стуб до места погубљења. Многи су га следили, ударали се у груди од жалости и оплакивали га.

Исус се обратио уплаканим женама: „Кћери јерусалимске, не плачите нада мном, него плачите над собом и над својом децом! Јер долазе дани кад ће се рећи: ’Срећне су нероткиње, утробе које нису рађале и груди које нису дојиле!‘ Тада ће говорити горама: ’Падните на нас!‘ и бреговима: ’Покријте нас!‘ Јер ако ово раде док је дрво зелено, шта ли ће тек бити кад буде суво?“ (Лука 23:28-31).

Исус је говорио о јудејском народу. Тај народ је био попут дрвета које се сушило, али које је у себи имало још мало влаге, јер су међу њима били Исус и Јудејци који су веровали у њега. Када њих више не буде, остаће само духовно увенуо народ, који ће подсећати на суво дрво. Када римска војска буде извршила Божју пресуду над тим народом, наступиће време велике жалости.