Пређи на садржај

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

Исус — пут, истина и живот

 122. ПОГЛАВЉЕ

Исусова последња молитва у горњој соби

Исусова последња молитва у горњој соби

ЈОВАН 17:1-26

  • ДО ЧЕГА ВОДИ ЗНАЊЕ О БОГУ И ЊЕГОВОМ СИНУ

  • ЈЕДИНСТВО ЈЕХОВЕ, ИСУСА И УЧЕНИКА

Исус је истински волео апостоле и зато их је припремао за свој предстојећи одлазак. Сада се помолио свом Оцу: „Прослави свог сина, да твој син прослави тебе и да влашћу коју си му дао над свим људима да вечни живот свима које си му дао“ (Јован 17:1, 2).

Јасно је истакао да је најважније прославити Бога. Међутим, поменуо је и утешну наду — вечни живот! С обзиром да је добио ’власт над свим људима‘, он може применити откупнину на све. Па ипак, само ће неки добити живот. Зашто само неки? Зато што ће он своју откупнину применити само на оне који буду поступали у складу с оним што је затим рекао: „Да би добили вечни живот, треба да добро упознају тебе, јединог истинитог Бога, и онога кога си послао, Исуса Христа“ (Јован 17:3).

Потребно је да особа добро упозна Оца и Сина и да развије блискост с њима. Веома је важно да усвоји њихов начин размишљања. Надаље, мора да се труди да у поступању с другима показује њихове изузетне особине. Такође, мора да разуме да је прославити Бога важније од вечног живота обећаног људима. Сада је Исус говорио о тој теми:

„Ја сам прославио тебе на земљи, довршивши дело које си ми дао да извршим. А сада ти, Оче, прослави мене код себе славом коју сам имао код тебе пре него што је свет постао“ (Јован 17:4, 5). Исус је молио Бога да му путем ускрсења поново да небеску славу.

Па ипак, он није заборавио оно што је постигао током своје службе. Зато се молио: „Објавио сам твоје име људима које си ми дао из света. Били су твоји, а ти си их дао мени, и држали су се твоје речи“ (Јован 17:6). Не само што је користио Божје име у служби већ је и својим апостолима помагао да схвате шта то име представља, наиме, Божје особине и његов начин поступања с људима.

Апостоли су познавали Јехову Бога. Разумели су улогу његовог Сина и оно чему их је поучавао. Исус је о томе понизно рекао: „Речи које си дао мени ја сам дао њима, и они су их примили и заиста су спознали да сам изашао као твој заступник, и поверовали су да си ме ти послао“ (Јован 17:8).

Затим је истакао разлику између својих следбеника и осталих људи: „Ја молим за њих. Не молим за свет, него за оне које си ми дао, јер су твоји [...] Свети Оче, чувај их због свог имена које си ми дао, да буду једно, као што смо и ми [...] И сачувао сам их и ниједан од њих није уништен осим сина уништења“, то јест Јуде Искариотског, који је отишао да га изда (Јован 17:9-12).

„Свет их је замрзео“, наставио је Исус. „Не молим те да их узмеш са света, него да их сачуваш од Злога. Они нису део света, као што ни ја нисам део света“ (Јован 17:14-16). Апостоли и други ученици су били у свету, живели су у друштву којим влада Сатана, али су морали да остану одвојени од њега и његове злоће. Како?

Тако што су примењивали учења из Хебрејских списа и оно чему их је Исус поучавао. Само тако су могли бити свети, одвојени да би служили Богу. Зато се Исус молио: „Посвети их истином. Твоја реч је истина“ (Јован 17:17). Касније ће неки апостоли написати књиге, које ће такође бити део истине. Она ће људима помоћи да буду свети.

С временом ће бити и других који ће прихватити истину. Зато је Исус наставио: „Не молим само за њих [оне који су били с њим] него и за оне који поверују у мене посредством њихове речи.“ За све њих, он је од свог Оца тражио: „Да сви буду једно, као што си ти, Оче, у јединству са мном и ја у јединству с тобом, да и они буду у јединству с нама“ (Јован 17:20, 21). Исус и његов Отац нису дословно једна особа. Они су једно у том смислу што су сагласни у свему. Исус се молио да тако буде и међу његовим ученицима.

Кратко пре тога, рекао је Петру и осталима да одлази да би им припремио место, имајући на уму место на небу (Јован 14:2, 3). Затим се на то осврнуо и у молитви: „Оче, желим да и они које си ми дао буду са мном, тамо где сам ја, како би гледали моју славу коју си ми дао, јер си ме волео пре постанка света“ (Јован 17:24). Тако је потврдио да је давно — пре него што су Адам и Ева добили потомство — Бог волео свог јединорођеног Сина, који је постао Исус Христ.

На крају своје молитве, Исус је поново нагласио важност Очевог имена и његове љубави према апостолима и онима који ће прихватити истину, рекавши: „Обзнанио сам им твоје име и обзнањиваћу га, да љубав којом си ме волео буде у њима и ја у јединству с њима“ (Јован 17:26).