Пређи на садржај

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

Истражујмо Божју Реч

 1

Божје име у хебрејском делу Светог писма

Божје име у хебрејском делу Светог писма

Божје име исписано древним хебрејским словима, која су била у употреби пре изгнанства Израелаца у Вавилон

Божје име исписано хебрејским словима, након повратка из Вавилона

Божје име, које се пише хебрејским сугласницима יהוה, (ЈХВХ), појављује се скоро 7 000 пута у хебрејском делу Светог писма, који је познат као Стари завет. У преводу Нови свет та четири хебрејска слова, позната као тетраграм, преводе се као „Јехова“. То име се далеко чешће помиње од било ког другог имена у Светом писму, то јест Библији. Писци Библије су под Божјим вођством користили и многе титуле и описне називе за Бога, као што су „Свемоћни“, „Свевишњи“ и „Господ“, али тетраграм су употребљавали као Божје властито име.

Сам Јехова Бог је подстакао библијске писце да користе његово име. На пример, пророку Јоилу је рекао да запише: „Свако ко призове Јеховино име биће спасен“ (Јоило 2:32). А једног псалмисту је упутио да запише: „Да би се знало да си једино ти, коме је име Јехова, Свевишњи над целом земљом“ (Псалам 83:18). Заправо, само у Псалмима — књизи која је написана у поетском стилу и из које је Божји народ певао и рецитовао — Божје име се спомиње око 700 пута. Зашто се онда оно у многим преводима Библије не појављује? Зашто се у преводу Нови свет користи облик „Јехова“? И које је значење тог имена?

Део Псалама из свитка с Мртвог мора, који датирају из прве половине првог века н. е. Текст је писан хебрејским писмом које се користило након повратка Израелаца из Вавилона, али је тетраграм на свим местима исписан старохебрејским писмом

Зашто се Божје име не појављује у многим преводима? Постоји више разлога. Неки сматрају да Свемоћном Богу није потребно неко властито име. Други су под утицајем јеврејске традиције изгледа избегавали да користе Божје име због страха да се оно не скрнави. Трећи пак сматрају да је боље користити титуле као што је „Господ“ или „Бог“, будући да се не зна како се Божје име тачно изговарало. Међутим, ниједан од ових разлога нема основа. Погледајмо зашто.

  • Они који тврде да Свемоћном Богу не треба неко посебно име превиђају чињеницу да се у најстаријим списима његове Речи, укључујући и оне који датирају пре Христа, налази Божје име. Као што је речено, Бог се побринуо да се његово име помене у  изворном библијском тексту око 7 000 пута. Очигледно је да он жели да знамо његово име и да га користимо.

  • Преводиоци који због уважавања јеврејске традиције не користе Божје име у свом преводу превиђају једну важну чињеницу. Иако неки јеврејски писари нису изговарали Божје име, они га ипак нису уклонили из светих списа које су преписивали. У древним манускриптима пронађеним у једној пећини близу Кумрана, надомак Мртвог мора, Божје име се појављује на многим местима. Неки преводиоци су користили титулу „ГОСПОД“ писану великим словима како би назначили да се у изворном тексту ту налазило Божје име. Али зашто су ти преводиоци узели себи за право да Божје име замене нечим другим или да га чак потпуно избаце, иако признају да се оно у изворном тексту појављује на хиљаде пута? Ко им је дао такву слободу? Само они знају одговор на то питање.

  • Они који сматрају да Божје име не треба користити јер се не зна како се оно тачно изговарало ипак користе Исусово име иако су га Исусови ученици у првом веку изговарали доста другачије од већине данашњих хришћана. Јеврејски хришћани су га вероватно изговарали Јешуа. А титулу „Христ“ као Машијах, то јест „Месија“. Хришћани који су говорили грчки звали су га Исус Христос, а они који су говорили латински Језус Кристус. У Библији је под Божјим вођством забележен грчки облик Исусовог имена, што значи да су хришћани у првом веку користили облик који је био уобичајен за грчки језик. Сличан, разуман став имао је и одбор који је радио на преводу Нови свет. Због тога се у том преводу Библије Божје име преноси као „Јехова“, иако се не зна како се оно тачно изговарало на старохебрејском.

Зашто се у преводу Нови свет користи облик „Јехова“, а не неки други? У многим језицима се тетраграм (יהוה) преноси сугласницима ЈХВХ. Као што је то био случај са свим писаним речима на старохебрејском, тетраграм се писао без самогласника. У време када је старохебрејски био у свакодневној употреби, читаоци су добро знали које самогласнике треба додати.

Око хиљаду година након што је завршен хебрејски део Светог писма, јеврејски изучаваоци су осмислили један систем знакова — тачкица и цртица — помоћу којих су означавали које самогласнике треба употребити приликом читања. Међутим, због сујеверја су многи Јевреји већ тада сматрали да је погрешно наглас изговарати Божје име, тако да су користили друге изразе за Бога. Тако су приликом преписивања тетраграма очигледно стављали знакове за самогласнике који су се користили у другим изразима за Бога. Због тога се ни на основу тих манускрипата, у којима се налазе ознаке за самогласнике, не може утврдити како се Божје име изговарало на хебрејском. Неки тврде да Божје име треба изговарати као „Јахве“,  док други наводе још неке могућности. У једном свитку пронађеном на обали Мртвог мора у ком се налази део Левитске појављује се Божје име с грчком транслитерацијом као Иао. Поред тог облика, рани грчки писци такође су предлагали изговоре попут Иаи, Иаве и Иауе. Међутим, нема разлога да догматично тврдимо који је облик Божјег имена тачан. Једноставно не знамо како су га древне Божје слуге изговарале на хебрејском језику (Постанак 13:4; Излазак 3:15). Али оно што сигурно знамо јесте да је Бог своје име често користио у комуникацији с људима, да су му се они обраћали по имену и да су га слободно користили у разговору једни с другима (Излазак 6:2; 1. Краљевима 8:23; Псалам 99:9).

Зашто онда превод Нови свет користи облик „Јехова“? Зато што тај облик има дугу историју у многим језицима.

На пример, Божје име се у Библијама на енглеском језику први пут појављује у Тиндејловом преводу пет књига Мојсијевих 1530. године. Он је користио облик „Iehouah“. Током XVI века, када је Библија преведена на многе европске језике, сличан облик су прихватили и многи преводиоци Библије. Међу њима су Себастијан Минстер (латински, 1534), Пјер Робер Оливетан (француски, 1535), Антонио Бручоли (италијански, 1540) и Касиодоро де Рејна (шпански, 1569).

Божје име у Постанку 15:2 у Тиндејловом преводу из 1530.

Облик „Јехова“ може се наћи и у многим словенским Библијама. На пример, у старом преводу на чешком језику (Bible kralická, 1579) и словачком (Kamaldulská Biblia, 1756-1759). Затим у Далматиновој Библији (1584) на словеначком, која је веома цењена због свог културно-историјског значаја. Ту су и Библије на хрватском језику, као што је превод Матије Петра Катанчића (1831). Облик „Јехова“ је у употреби и у Библијама на бугарском, као на пример у првом комплетном преводу Библије на савремени бугарски, који је објављен 1871. у Истанбулу. Поред тога, у преводу Синодалното издание на Библията из 1925. Божје име се појављује као „Иехова“. У руском језику облик „Јехова“ такође има дугу историју. Поменућемо само два превода. На пример, сматра се да је превод архимандрита Филарета  (Дроздова) из 1813. први руски превод с Божјим именом. У њему се користи облик „Іегова“. Исти облик се налази и у општеприхваћеном Синодалном преводу из 1876.

Облик „Јехова“ коришћен је и у савременој Библији на српском језику, у преводу др Лује Бакотића из 1933, у фусноти за Постанак 2:5. Тај облик је забележен и у српској књижевности. На пример, у првој хришћанској песмарици на српском језику, Харфа Сиона, из 1876, у чијем је препеву учествовао Јован Јовановић Змај, Божје име се појављује неколико пута, а једном и као назив песме „Јехова“. Исти облик су користили и други песници и писци XIX и XX века, као што су Војислав Илић у песми „Даниел“, Десанка Максимовић у својој збирци песама „Тражим помиловање“ и Бранислав Нушић у својој књизи „Реторика“ када цитира владику Николаја Велимировића. Наведене чињенице показују да облик „Јехова“ има подужу историју и у српском језику. Међутим, „тачан изговор није толико важан колико признавање чињенице да је то лично име, а не нека заједничка именица као ’Господ‘“, рекао је један некадашњи уважени професор хебрејског с Кембричког универзитета.

Тетраграм, ЈХВХ „он проузрокује да постане“

Хебрејски глагол ХВХ „постати; постајати“

Шта значи Божје име? У хебрејском језику, име Јехова потиче од глагола הוה (ХВХ) који значи „постати“ то јест „постајати“. Бројни изучаваоци хебрејског сматрају да је у питању каузативна (узрочна) употреба тог глагола, чиме се указује да субјекат проузрокује да се радња догоди, а не да је сам обавља. Зато Одбор за превођење Светог писма Нови свет сматра да Божје име значи „он проузрокује да постане“. Међу изучаваоцима не постоји сагласност око тога шта тачно значи Божје име, стога не треба бити догматичан. Међутим, поменута дефиниција се уклапа у Јеховину улогу Створитеља и Бога који испуњава своју намеру. Он је створио свемир и сва разумом обдарена створења, али и даље чини све што је потребно како би извршио своју вољу и остварио своју намеру.

Због тога значење Јеховиног имена није ограничено само на глагол који се користи у Изласку 3:14, где стоји: „Постаћу што год желим да постанем.“ Ове речи не дефинишу у потпуности значење Божјег имена. Оне откривају само једну одлику његове личности, наиме показују да Јехова може у свим околностима постати шта год је потребно како би испунио своју вољу. Тачно је да његово име обухвата и ту мисао, али оно није ограничено само на то шта све Јехова може постати. Његово име указује и на чињеницу да он може учинити да све што је створио — живо и неживо — постане или учини шта год је потребно како би се испунила његова намера.