Подешавања за приступ

Изабери језик

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

Годишњак Јеховиних сведока за 2016.

 ИНДОНЕЗИЈА

Ширење добре вести према истоку

Ширење добре вести према истоку

Године 1953, Петер Вандерхаген је постао покрајински надгледник у Индонезији. Његова покрајина је обухватала целу државу и протезала се отприлике 5 100 километара од истока на запад и 1 800 километара од севера на југ. Док је обилазио ову огромну територију, доживео је много тога узбудљивог.

Петер Вандерхаген

Године 1954, брат Вандерхаген путовао је у источни део Индонезије, у ком су заступљене бројне религије. Ту спадају острва Бали, где има много хиндуса; Ломбок и Сумбава, где преовладавају муслимани; Флорес, углавном католичког становништва; и Сумба, Алор и Тимор, где су претежно протестанти. Пловећи трошним чамцем према  Купангу, који се налази на Тимору, брат Вандерхаген се кратко заустављао на неколико успутних острва како би проповедао. „На Тимору сам проповедао две седмице“, рекао је он. „Иако је падала јака киша, уручио сам сву литературу, успоставио 34 претплате на часописе и започео неколико библијских курсева.“ Специјални пионири су наставили да посећују оне који су се заинтересовали за истину и с временом је у Купангу настала скупштина. Одатле се добра вест проширила на суседна острва Роти, Алор, Сумбу и Флорес.

Када су протестантски свештеници у Купангу видели да њихово стадо слуша Јеховине сведоке, били су бесни и љубоморни. Један свештеник на високом положају наредио је Томасу Тубулау, старијем лимару без једне руке, да прекине да проучава са Сведоцима. Свештеник му је запретио да ће бити крви ако не престане да прича другима о ономе што је научио. Томас је храбро узвратио: „Један хришћанин никада не би рекао тако нешто. Моја нога више неће крочити у вашу цркву.“ Томас је постао реван објавитељ Краљевства, а његова ћерка специјални пионир.

Па ипак, свештенство на Тимору по сваку цену је хтело да се реши Јеховиних сведока. Године 1961, извршило је притисак на Министарство вера и локалне војне власти и успело да издејствује забрану проповедања од куће до куће. Браћа су се прилагодила новонасталој ситуацији. Разговарали су с људима на пијацама и изворима, на обали с рибарима који су доносили свој улов, и са породицама које су долазиле на гробље. Месец дана касније, војне власти су попустиле и преко радија прогласиле слободу вероисповести на Тимору. Пошто је Министарство вера наставило да тврди да је проповедање од куће до куће и даље забрањено, браћа су их  замолила да им то написмено образложе. Званичници су то одбили. Након тога, браћа су наставила да проповедају од куће до куће, без икаквих сметњи.

Када су Пит и Нел де Јагер и Ханс и Сузи ван Вуре стигли на Папуу 1962, и они су доживели противљење хришћанског свештенства. Три свештеника вишег ранга супротставила су се мисионарима и рекла им да проповедају негде другде. С проповедаонице и путем штампе и радија, свештенство је клеветало Јеховине сведоке оптужујући их да раде против владе. Парохијане који су почели да проучавају с мисионарима одговарали су од тога, прво на фин начин а затим претњама и подмићивањем. Вршили су притисак на локалне поглавице да стану на пут делу проповедања.

Међутим, њихови напори имали су супротан ефекат у случају једног сеоског поглавице, који је позвао мисионаре у своје село. „Када је поглавица окупио сељане, Пит и ја смо изнели два кратка говора у којима смо објаснили која је сврха нашег проповедања“, испричао је Ханс. „Затим су наше супруге приказале како куцамо на врата, прихватамо позив да уђемо и преносимо добру вест из Библије. Поглавица и његови људи су лепо реаговали на све то и дозволили нам да несметано наставимо с нашим радом.“

Било је још много сличних догађаја. Муслимани су се ретко кад противили нашем проповедању. Противљење је углавном долазило из правца хришћанског свештенства. Тако је и дан-данас.

Снажно сведочанство пред властима

Исус је својим ученицима рекао: „Због мене ће вас водити пред намеснике и краљеве, за сведочанство њима и незнабошцима“ (Мат. 10:18). То се често дешавало у Индонезији.

 Године 1960, један уважени холандски теолог из Џакарте је издао књигу у којој је Јеховине сведоке означио као лажне хришћане. Под утицајем те књиге, многи свештеници су се наоштрили против Сведока. Примера ради, свештенство из једног града писало је Министарству вера оптужујући Сведоке да „збуњују њихове вернике“. Када су представници власти позвали браћу да одговоре на оптужбе, она су изнела чињенице и дала лепо сведочанство. Један службеник из Министарства вера посаветовао је свог колегу следећим речима: „Оставите Јеховине сведоке на миру. Они буде уснуле протестанте.“

Истовар пристигле литературе, 1963.

Године 1964, група протестантских свештеника на Папуи апеловала је на Парламентарни одбор за  верска и социјална питања да забрани деловање Јеховиних сведока. Браћа из подружнице су затражила да пред Одбором изнесу своју одбрану. „Говорили смо пред Одбором скоро сат времена и објаснили сврху нашег библијског образовног програма“, рекао је Тагор Хутасоит. „Један политичар, иначе протестант, лажно нас је оптужио да изазивамо верску нетрпељивост на Папуи. Међутим, већина чланова Одбора који су били исламске вероисповести били су нам наклоњени. Они су нам рекли: ’Устав гарантује слободу вероисповести — према томе, имате право да проповедате.‘“ Након овог састанка, високи владин званичник на Папуи је у закључку рекао: „Нова влада [...] подржава слободу вероисповести, а то се односи и на новопридошле на том пољу.“