Подешавања за приступ

Изабери језик

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

Годишњак Јеховиних сведока за 2016.

 ИНДОНЕЗИЈА

Први Сведоци на Јави

Теодорус Рату

Први Сведоци на Јави

Године 1933, Френк Рајс је позвао Теодоруса Ратуа из Северног Сулавесија да заједно с њим ради у складишту за литературу у Џакарти. „Имао сам јаку жељу да учествујем у племенитом делу за Краљевство и почео сам да проповедам са братом Рајсом“, испричао је Тео. „Касније сам се придружио Билу Хантеру на проповедничком путовању по Јави и посади Светлоноше на путу за Суматру.“ Тео је био први Индонежанин који је прихватио истину и деценијама је служио као пионир широм Јаве, Северног Сулавесија и Суматре.

Једном приликом наредне године, Бил Хантер је брошурицу Где су мртви? дао Феликсу Тану, који се школовао у Џакарти. Када се Феликс вратио код својих у Бандунг, у Западној Јави, показао је брошурицу свом млађем брату, Додоу. Обојица су се одушевила када су сазнала да први човек, Адам, није имао бесмртну душу. Сам Адам је био душа (Пост. 2:7). Отворио им се духовни апетит, па су пречешљали антикварнице у Бандунгу, у потрази  за публикацијама Јеховиних сведока. Оно што су сазнали, пренели су осталима у породици. Након што су у даху прочитали све књиге и брошурице које су пронашли, писали су на адресу складишта за литературу у Џакарти. На њихово изненађење, посетио их је Френк Рајс и донео им нове публикације. То их је веома охрабрило.

Породица Тан

Убрзо након што се брат Рајс вратио у Џакарту, брат Клем и сестра Жан Дешан, који су се управо венчали, дошли су у Бандунг на 15 дана. „Брат Дешан је питао целу нашу породицу да ли бисмо желели да се крстимо“, испричао је Феликс. „Нас четворо — Додо, моја млађа сестра Џозефина (Пин Нио), мајка (Канг Нио) и ја — крстили смо се у знак предања Јехови.“ * Након тога, породица Тан се  придружила Клему и Жан у проповедничкој акцији која је трајала девет дана. Клем им је показао како се проповеда уз помоћ картице за сведочење, на којој се налазила једноставна библијска порука на три језика. Није прошло много времена а мала група у Бандунгу постала је скупштина, друга у Индонезији.

Папина капа

Када је проповедање почело да хвата замах, хришћанско свештенство се такорећи пренуло из сна. Они и њихове присталице почели су да пишу чланке у новинама критикујући веровања и делатност Јеховиних сведока. Због тих чланака, Министарство вера је позвало Френка Рајса на саслушање. Задовољни његовим одговорима, званичници су дозволили да се настави с проповедањем. *

Почетком 1930-их, већина представника колонијалних власти је или игнорисала или толерисала проповедање наше браће. Али када је нацистичка Немачка постала најмоћнија власт у Европи, неке бирократе су промениле плочу, нарочито ревносни католици. „Један царински службеник који је био католик запленио нам је пошиљку књига, под изговором да приказују нацизам у лошем светлу“, рекао је Клем Дешан. „Када сам отишао у царинску управу да се жалим, службеник који нас није волео био је на одмору. Његов заменик — пријатељски настројен човек који није био католик — одмах нам је дао књиге, говорећи: ’Узмите све што је ваше пре него што се онај врати с одмора.‘“

„Једном другом приликом, власти су захтевале да се цензуришу две слике у књизи Непријатељи“, испричала је Жан Дешан. „У питању су биле карикатуре  змије (Сатане) и пијане блуднице (криве религије). Обе су носиле папску капу (митру). * Нисмо хтели да одустанемо од тих књига. Зато је троје нас у пристаништу седело и по несносној врућини преоравало хиљаде књига не бисмо ли затамнили слике с папином капом!“

Две цензурисане слике из књиге Непријатељи

Док се у Европи спремао рат, у нашим публикацијама је храбро разоткривано лицемерство хришћанских цркава и њихово мешање у политику. Зато је свештенство вршило притисак на власти да зауставе наше деловање и услед тога је забрањено неколико наших публикација.

Међутим, браћа су била одлучна да наставе с радом и добро искористе штампарску пресу коју су добили из Аустралије (Дела 4:20). Жан је објаснила једну од стратегија коју су браћа смислила: „Кад год бисмо одштампали нову брошурицу или часопис,  морали смо један примерак однети властима на увид како бисмо добили званичну дозволу. Почетком седмице бисмо их одштампали и однели скупштинама. Крајем недеље бисмо однели примерак у канцеларију јавног тужиоца. Када не би одобрио публикацију, тужно бисмо погнули главу и пожурили у штампарију да одштампамо следећу.“

Браћа и сестре који су уручивали забрањене публикације често су се играли мачке и миша с полицијом. Примера ради, док је био у служби од врата до врата у Кедирију, у Источној Јави, Чарлс Харис је налетео на тамошњег полицијског инспектора.

„Вас тражим читав дан!“, рекао је инспектор. „Чекај да нађем списак ваших забрањених књига.“

„Док је он претурао по својој кући“, прича Чарлс, „ћушнуо сам забрањену литературу у скривене џепове капута. Када се он вратио, пружио сам му 15 брошурица које смо смели да нудимо. Преко воље ми је дао свој прилог и ја сам продужио, уручујући забрањену литературу мало даље низ улицу.“

Штампање упркос тешкоћама

Када се Други светски рат распламсао у Европи, из Холандије више није било могуће слати литературу у Индонезију. Браћа су видела да се примиче невоља и мудро су организовала да им часописе штампа једна приватна фирма у Џакарти. Прво издање часописа Утеха (сада Пробудите се!) на индонежанском појавило се у јануару 1939, а недуго затим је почела да излази и Стражарска кула. Браћа су купила малу пресу и сама почела да штампају часописе. Године 1940, из Аустралије је стигла већа машина за равну штампу, па су почели да штампају брошурице и часописе на индонежанском и холандском, и то о свом трошку.

Прва опрема за штампање стиже у складиште за литературу у Џакарти

 На крају су власти, 28. јула 1941, увеле забрану свих наших публикација. Жан Дешан је испричала: „Једног јутра сам куцала на писаћој машини у канцеларији. Врата су се наједном отворила и умарширала су три полицајца и један холандски полицајац вишег ранга у свечаној одећи — са све ордењем, белим рукавицама, парадним мачем и шеширом с перјем. Нису нас изненадили. Три дана пре тога до нас је стигла поверљива информација да ће наше публикације убрзо бити забрањене. Помпезни званичник нам је прочитао дугачку објаву и затим захтевао да га одведемо у штампарију да запечати пресу. Мој муж му је рекао да је закаснио. Пресу смо продали претходног дана!“

Библију нису забранили, па су браћа у служби од куће до куће користила само њу. Такође су водили и библијске курсеве. Али пошто је у Азији све слутило на рат, пионирима страног порекла речено је да се врате у Аустралију.

^ одл. 5 Касније су и Феликсова три млађа брата и отац постали Сведоци. Његова сестра, Џозефина, удала се за Андреа Елајаса и заједно с њим похађала Библијску школу Галад. Њена животна прича је објављена у издању Пробудите се! од септембра 2009.

^ одл. 7 По завршетку Другог светског рата, брат Рајс се вратио у Аустралију и засновао породицу. Завршио је свој живот на земљи 1986. године.

^ одл. 9 Слике су биле засноване на Откривењу 12:9 и 17:3-6.