Подешавања за приступ

Изабери језик

Пређи на помоћни мени

Пређи на садржај

Пређи на садржај

Јеховини сведоци

српски

Годишњак Јеховиних сведока за 2016.

Део публике са бродића прати конгрес за време забране

 ИНДОНЕЗИЈА

Одлучни да не посустану

Одлучни да не посустану

Када су браћа у подружници сазнала за забрану, дала су се у акцију. „Преместили смо поверљива документа, залихе литературе и новчана средства на безбедна места по целој Џакарти“, каже Роналд Џека. „Затим смо у тајности променили локацију подружнице и продали објекте које смо до тада користили.“

Већина тамошње браће држала се чврсто и остала је активна. Већ су прегрмели тешке испите вере пре забране и наставили су са истим поуздањем у Јехову. Али нека браћа су била затечена неспремна. Неколицина старешина се уплашила и потписала документ према ком се обавезују да више неће проповедати. Други су одали имена браће и сестара из скупштине. Подружница је послала духовно зрелу браћу да ојачају скупштине и помогну онима који су поклекли под притиском. Поред тога, Џон Бут, члан Водећег тела, посетио је Индонезију и с пуно љубави охрабрио тамошње објавитеље, што им је било преко потребно.

Видело се да Јехова, као Велики Пастир, жели да ојача и утеши свој народ (Језек. 34:15). Старешине су савесније испуњавале своју улогу и пружале пример у служби проповедања. Објавитељи су нашли нове и дискретније начине да сведоче (Мат. 10:16). Многи од њих су куповали један савремени превод Библије по повољној цени, чији је издавач било Индонежанско библијско друштво. Нудили су га људима и тактично преносили добру вест тамо где је било прилике. Други  објавитељи су давали наше публикације заинтересованим особама након што би уклонили страницу са информацијама о издавачу. Многи пионири су наставили да проповедају од куће до куће претварајући се да нешто продају, као што су то радили и њихови претходници за време јапанске окупације.

Маргарете и Норберт Хауслер

Затим је 1977. Министарство вера нашло још један начин да зада ударац — нису хтели да обнове визе мисионарима Јеховиних сведока. Већина мисионара је послата у друге земље. * „На стотине браће и сестара је дошло на аеродром да  нас испрати“, сећа се мисионар Норберт Хауслер, који је са својом супругом Маргарете служио у Манаду, у Северном Сулавесију. „Дошли смо до степеница које су водиле у авион а онда смо се осврнули. Видели смо море руку које су нам махале, а пистом су одјекивале речи: ’Хвала вам! Хвала вам што сте били овде.‘ Укрцали смо се у авион и заплакали.“

Тортура у војном кампу

Кад су се вести о забрани прошириле, Индонежанска заједница цркава подстакла је своје чланове да пријављују Сведоке властима. Тако је уследио талас хапшења и испитивања браће на многим острвима.

У Ваингапуу, на острву Сумба, војни заповедник те области је сазвао 23 браће у војни камп и тражио да потпишу документ којим се одричу своје вере. Када су то одбили, заповедник им је наредио да се врате кући и сутрадан поново дођу у камп, што значи да су укупно морали да препешаче 14 километара.

Када су се браћа рано ујутро јавила заповеднику, један по један су били прозивани да приступе и потпишу споменути документ. Када би брат то одбио, војници би почели да га туку трновитим гранама. Крвнички су пребијали браћу, тако да су се нека од њих онесвестила. У међувремену, друга браћа су чекала свој ред. Затим су прозвали младог брата по имену Моне Келе. Он је пришао столу и почео да пише по документу. Осталој браћи се срце стегло од туге када су то видели. Међутим, заповедник се разбеснео. Моне је написао: „Бићу Јеховин сведок заувек!“ Монеа су тако претукли да је завршио у болници, али његову духовност нису могли да сломе.

 Заповедник је 11 дана покушавао да наведе браћу да поклекну под притиском. Наредио би им да цео дан стоје на сунцу по тропској врелини. Присиљавао их је да километрима пузе и да дуго трче под тешким теретом. Стављао им је бајонет под врат и наређивао да поздраве заставу. Ни то их није сломило. Онда би наредио да их још туку.

Сваког јутра, на путу до кампа браћа би се питала каква их тортура очекује тог дана. Дуж пута би се молили и храбрили један другог. Сваке вечери би се једва довукли до куће, израњавани и крвави, али радосни што су остали верни Јехови.

Када су у подружници сазнали за малтретирање које браћа доживљавају, сместа су телеграфом послали писма протеста заповеднику у Ваингапуу, регионалном заповеднику на Тимору, дивизијском заповеднику на Балију, врховном заповеднику у Џакарти и високим владиним службеницима. Посрамљен што се за његово нечовечно поступање сазнало широм Индонезије, војни заповедник у Ваингапуу престао је да терорише браћу.

„Јеховини сведоци су као ексери“

У годинама које су уследиле, безброј Сведока по целој Индонезији било је притварано, испитивано и физички злостављано. „На једном подручју, многој браћи су избили предње зубе“, присећа се мисионар Бил Пери. „Када би они срели неког брата који је имао предње зубе, у шали би га питали:  ’Јеси ли ти нов? Или си се одрекао вере?‘ Упркос свему што су проживљавали, нису изгубили радост ни жар за службу Јехови.“

„У затвору сам научио да се више ослањам на Јехову и чак сам духовно ојачао“

Током једног периода који је трајао 13 година, 93 Сведока је осуђивано на затворске казне у распону од два месеца до четири године. Таква неправда је ојачала њихову одлучност да остану верни Јехови. Након што је одслужио затворску казну од осам месеци, Муса Раде је посетио браћу у свом крају да их подстакне да наставе с проповедањем. „У затвору сам научио да се више ослањам на Јехову и чак сам духовно ојачао“, рекао је он. Није ни чудо што су неки људи рекли: „Јеховини сведоци су као ексери. Што их више удараш, то су чвршћи.“

Објавитељи иду у службу у Амбон, у провинцији Молуку

^ одл. 6 Дугогодишњи мисионари Петер Вандерхаген и Лен Дејвис су били у годинама за пензију, а Маријан Тамбунан (девојачко Стове) била је удата за Индонежанина, па су они добили дозволу да остану у Индонезији. Све троје су остали духовно јаки и активни и имали су лепе резултате у служби током забране.