Пређи на садржај

Пређи на помоћни мени

Јеховини сведоци

српски

Шта је свети дух?

Одговор из Светог писма

Свети дух је сила којом се Бог служи (Михеј 3:8; Лука 1:35). Бог шаље свој дух тако што усмерава своју силу тамо где је потребно да би остварио своју намеру (Псалам 104:30; 139:7).

У Светом писму реч „дух“ је превод хебрејске речи руах и грчке речи пневма. Ове речи углавном указују на силу којом се Бог служи, то јест свети дух (Постанак 1:2). Међутим, у Светом писму ове речи се могу односити и на:

У свим наведеним случајевима указује се на нешто невидљиво, али су резултати њиховог деловања видљиви. Слично томе, Божји дух је „попут ветра, невидљив, нематеријалан и моћан“ (An Expository Dictionary of New Testament Words, од Вилијама Вајна).

У Светом писму се на Божји свети дух указује као на „руке“ и „прсте“ (Псалам 8:3; 19:1; Лука 11:20; упоредити с Матејем 12:28). Попут занатлије који користи руке и прсте да би обавио неки посао, Бог је користио свој дух да би:

Свети дух није особа

Пошто се у Светом писму на Божји дух указује као на његове „руке“, „прсте“ и „дах“, очигледно је да свети дух није особа (Излазак 15:8, 10). Као што занатлијине руке не могу да раде независно од његовог ума и тела, Божји свети дух делује само онако како га Бог усмери (Лука 11:13). У Светом писму се Божји дух упоређује и с водом и доводи се у везу с вером и знањем. Сва ова поређења указују на то да свети дух није особа (Исаија 44:3; Дела апостолска 6:5; 2. Коринћанима 6:6).

У Библији пише да се Бог зове Јехова, а његов син Исус Христ, али нигде не пише име светог духа (Исаија 42:8; Лука 1:31). Када је хришћански мученик Стефан имао чудесну визију неба, он је видео две, а не три особе. У Библији пише: „Он је, пун светог духа, упро поглед у небо и угледао Божју славу и Исуса како стоји с десне стране Богу“ (Дела апостолска 7:55). Бог је светим духом омогућио Стефану да има ту визију.

Заблуде о светом духу

Заблуда: „Свети Дух“ је особа и део је Тројства, као што пише у 1. Јовановој 5:7, 8, у библијском преводу Даничић–Караџић.

Чињеница: У библијском преводу Даничић–Караџић, у 1. Јовановој 5:7, 8 између осталог пише: „Отац, Ријеч, и свети Дух; и ово је троје једно. И троје је што свједочи на земљи.“ Међутим, истраживачи су открили да те речи није написао апостол Јован, тако да оне не треба да се налазе у Библији. Професор Брус Мецгер је написао: „Сасвим је сигурно да су ове речи накнадно додате и оне се не смеју налазити у грчком делу Светог писма“ (A Textual Commentary on the Greek New Testament).

Заблуда: У Светом писму се светом духу приписују људске карактеристике и то доказује да је свети дух особа.

Чињеница: Свето писмо понекад приписује светом духу људске карактеристике, али то не доказује да је свети дух особа. Свето писмо такође персонификује мудрост, смрт и грех (Пословице 1:20; Римљанима 5:17, 21). На пример, за мудрост је речено да има дела и децу, а за грех је речено да заводи, убија и проузрокује пожуду (Матеј 11:19; Лука 7:35; Римљанима 7:8, 11).

Такође, апостол Јован је цитирајући Исуса свети дух назвао помоћником (утешитељем) који ће показати шта је грех, даваће упутства, говориће, чути, објавити, прославити и примити. Апостол је користио личну заменицу мушког рода „он“ када је указивао на тог помоћника (Јован 16:7-15). Он је то урадио јер је грчка реч за „помоћника“ (параклетос) именица мушког рода и за њу се по правилима грчке граматике мора користити заменица у мушком роду. Када је Јован говорио о светом духу користећи именицу средњег рода пневма, користио је заменицу у средњем роду „то“ (Јован 14:16, 17).

Заблуда: Крштење у име светог духа доказује да је свети дух особа.

Чињеница: У Библији се понекад користи реч „име“ да би се истакли моћ и ауторитет (Поновљени закони 18:5, 19-22; Јестира 8:10). То је слично изразу „у име закона“, који не значи да је закон особа. Особа крштена „у име“ светог духа признаје његову моћ и улогу у остваривању Божје намере (Матеј 28:19).

Заблуда: Исусови апостоли и други ученици су веровали да је свети дух особа.

Чињеница: То не пише у Светом писму, нити то историја доказује. У делу Encyclopædia Britannica пише: „Дефиниција да је Свети Дух одвојено божанско биће [...] успостављена је на Константинопољском сабору одржаном 381.“ То је било више од 250 година након смрти последњег апостола.